Барања поклоњена Хрватској

Пише: Илија Петровић

Тридесетог јула 2007. године, на сајту https://politika.com/kako-se-krojila-hrvatska-istocna-granica објављен је разговор са Јерком Златарићем рођеним у барањском селу Гајић (он сам представља се као сељак, предратни члан Хрватске сељачке странке и замјеник сенатора, у рату вијећник Авноја, по ослобођењу тајник Јединственог народног фронта Војводине и допресједник Окружног народно-ослободилачког одбора у Сомбору), “етничким Хрватом”, уистину Шокцем, из кога се види “како се кројила хрватска источна граница” и како је деловала “комисија за разграничење између Хрватске и Војводине”.

Позван да као именовани “члан Комисије за разграничење између Хрватске и Србије, односно између Хрватске и Војводине”, дође у Нови Сад, у Главни одбор Војводине где је затекао Вицка Крстуловића, Милована Ђиласа, Милентија Поповића, Жарка Веселинова и још “неке које не треба спомињати”, он је, према сопственом “признању”, рекао Ђиласу “да би било неправилно… да ми овдје, без игдје икога ријешимо овако важну ствар”, те да би, “ако већ није вријеме да се пита цијели народ, онда би се требали састати барем са народним представницима”. Ђилас се, каже Јерко, са њим сложио, док су “други шутјели”. На Ђиласово питање шта да се даље ради, Јерко је предложио да се иде у Суботицу “јер да је то највеће хрватско мјесто овдје у Војводини и… да би било промашено без њих рјешавати овако важну ствар”.

А тамо, у Суботици, пред “прилично људи”, Јерко је, у уверењу да ће се са њим сложити већина, рекао да “у овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата… дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина, осим у Сријему. (Они су толико наглашавали тај Сријем; па добро нека им буде: у Сријему је већина Срба, али је овдје већина Хрвата)… У Подунављу, осим Сомбора, Срби нису имали скоро нити једно село. Нешто их је било у Сомбору и Суботици. У Суботици је на примјер било прије рата 5000 Срба”.

Наводном размишљању извесног Домазовића да би, уколико Барања припадне Хрватској, најбоље било “да од Суботице на Паланку буде повучена граница, јер ми из Барање немамо што тражити у Србији’, Златарић је придодао своје уверење да би и “Славени” који су “преко наше сјеверне границе у Маџарској… више тежили да буду прикључени к нама (Хрватима – ИП)… Тако је и у Сомбору: наши сви Буњевци, наравно за Хрватску, у Суботици сви за Хрватску, читав овај појас све за Хрватску”.

Из посете Вуковару, Златарић памти само “комешање другова у комисији (који) кажу: околица је Вуковара српска. А Вуковар је био хрватски!! Једва сам некако догурао да смо добили Илок… Ја сам хтио дијелити Бачку”.

Но, кад је увидео да сви остали “комисионари” ћуте о тој идеји, “мирољубиви” Златарић се, каже, повукао и рекао да “ми то не желимо под сваку цијену. Ми то не желимо под цијену новог братоубилачког рата, или ако то виши државни интереси не дозвољавају, и ми то не желимо ако народ нема право”.

На све то, каже даље Златарић, Ђилас је констатовао да, пошто није постигнута сагласност, он ће о томе обавестити АВНОЈ. “Никакав записник није правио, ништа. Све је то било у јесен 1945. године”.

Ако и није било записника, Ђилас је, барем за себе (можда и накнадно, пре но што се АВНОЈ “договорио” о коначном разграничењу), сачинио забелешку из које проистиче да је тада, у јесен 1945. године, у Војводини Србској живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена, али без Буњеваца и Шокаца које је “унапредио” у Хрвате, 495.000 Маџара и 359.000 Немаца.

Са тим у вези, 24. септембра 2014. године, на сајту http://www.hazud.ch/tag/jerko-zlataric/ у тексту “Хрват и Буњевац су истозначнице”, Анте Бараба Миш (који Златарићеву “хрватску” бројку узима као несумњиву, а Србе и “остале” скоро да брише) пише да је Вицко Крстуловић “сасвим јасне чињенице да су Бачкој и Барањи апсолутна већина Хрвати наспрам свих осталих, бацио у воду (иако) је на том подручју живјело према статистичким подацима преко 120.000 Хрвата, 40.000 Срба, 40.000 Мађара и свега 5.000 припадника других етничких скупина… Није тако узета у обзир чињеница да је у Бачкој тада живјело више од 90% Хрвата”.

Не треба сумњати у Златарићеву причу о деловању “Ђиласове” комисије, али је извесно да и Златарић и Бараба фалсификују не само цифре о бројности појединих националних групација у Бачкој, већ и етничку припадност бачких Буњеваца и Шокаца. На страну то што Златарић, онда Шокац управо “произведен” у Хрвата, а у управо наведеном своме сведочењу Хрват над Хрватима, после више деценија глорификује своју улогу у успостављању хрватске границе према Србији. С јесени 1945. он није знао да је Јулије Бенешић (1883-1957), хрватски лингвист и историчар, рођен у Илоку, у Срему, 1911. године записао да се “још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну да су Хрвати”, али је “знао”, иако сељак из барањског села Гајића (како и сам каже: “један сељак, за њих нитко и ништа” – ИП) да “на овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата (тако је онда било) дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина”. И даље, иако је средином маја исте те године морао знати да му је хрватство тек натурено и да се он сам, тада у Сомбору, још није могао осећати националним Хрватом, године 2007. било му је упутно рећи то што је рекао.

Супротно историјској истини да је крајем новембра 1918. године, према подацима ондашњих римокатоличких жупних уреда, прикупљаних зарад избора посланика у Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, у тим областима живело више од 1.002 а много мање од 2.000 (две хиљаде) Хрвата. Баш тако, будући да су у ту Скупштину изабрана свега два (2) Хрвата, по правилу да је један посланик биран на више од 501 до 1.000 лица. Тада су Хрвати, дакле, као такорећи неприметна етничка скупина у Војводини Србској били сврстани у “остале Словене”.

О Ђиласовим “разграничним” пословима сведочили су и Радивоје Амиџић, из Вуковара, и Живко Вукосављевић, из Петроваца, код Вуковара, а запис о томе сачинио је А. Павловић, сарадник новосадског Дневника, у тексту “Ђиласу помогле Хрватице”, објављеном 9. марта 1991. године:

“Колико су творци унутрашњих граница у Југославији поштовали два основна критеријума – историјски и етнички – може се видети тек сада, када се договарамо о нашем будућем ‘суживоту’. Поједини делови садашње Хрватске никада нису били насељени већином Хрватима, те је илузорно говорити о некаквој светој хрватској земљи која ће се бранити крвљу њених житеља.

Да је то тако, може се видети на примеру предратне Сремске жупаније чије је седиште био Вуковар, а у коју су улазила многа чисто српска села која се сада налазе у Хрватској.

– Граница Војводине била је од босутских шума па до Јанковаца, док је у Вуковару ишла реком Вуком, прича Радивоје Амиџић из Вуковара, који се добро сећа послератног ‘цртања’ Југославије, посебно Славоније, јер је 1945. био на положају референта за милицију Среског народноослободилачког одбора. – Све је почело са доласком Ђиласа и Бакарића код нас баш у време избора за Уставотворну скупштину. Рекли су нам да ћемо комунистички решавати питање припајања Среског одбора Славонији, али се уопште нису хтели представити. Тек смо касније сазнали ко су. Прво су нас из Среског одбора питали шта смо по националности, а потом и коме желимо да припаднемо. Први се побунио председник Младен Панић, тражећи да припаднемо Србији, односно Војводини, а потом и Емил Митров, начелник унутрашњих послова за наш Срез. На то је Ђилас рекао: ‘Лепо сте се скупили Срби да решавате национално питање’. Затим се обратио Мађару Јаношу Керцелу, који је код нас био начелник за пољопривреду, али је и од њега добио исти одговор, као и од другарице Персе Јаковљевић која је водила финансије.

Ђилас, већ ‘најежен’ због тих одговора, пошто је већ имао директиву и одлуку шта ће бити са нама, сматрајући ово за формалност, окренуо се другарици Каћи Васић из Јанковаца, Хрватици удатој за Србина. Одговорила је да би ипак хтела да то буде Хрватска, а не Србија, на што је нека Ивка, не сећам се презимена, секретар АФЖ-а за Срем, по националности такође Хрватица, рекла – ‘и ја бих’. Ђилас, озарен после тога, повикао је: ‘Тако ће и бити’. И од тада смо ми у Хрватској.

Народ, као и обично, о томе није имао појма. Речено је да се све ради због административних проблема, да смо сви једна држава. То је било једино објашњење које су тадашњи одборници могли да кажу људима. Ђилас је припретио да ће у случају народног незадовољства (Младен Панић је говорио да ће се народ окупити и протестовати) похапсити све водеће људе у Срему”.

О томе шта се дешавало прича и Живко Вукосављевић из Петроваца, код Вуковара, чији је отац тада био “умешан у разграничну процедуру”:

“Да би се ‘припајање’ остварило, организован је митинг у Дарувару на који су позвани представници села са свих подручја на којима живе Срби. Говорило се да су то представници Српских клубова иако исти нису никад, па ни тад, постојали. Ти људи су у Дарувар ишли пешке под одговарајућом пратњом и говорило им се да они тамо треба само да се појаве а не и да нешто говоре!

Митинг је одржан без икаквог гласања и изјашњавања, а једноме борцу који се побунио припрећено је: ‘Завежи, или се кући враћати нећеш’… Мислим да се најбоље види о каквој је манипулацији реч, ако кажем да је ово изведено за један дан, тако да нисмо успели ни да се освестимо”.

Неки који су успели да се “освесте”, њих тридесетак, пошли су из Западног Срема у Београд да се “распитају” о чему се то ради, али су њих нестали без трага, још у путу.

А. Павловић је покушао да о свему томе разговара са Живојином Јоцићем, агрономом у пензији, настањеним у Новом Саду, ондашњим председником Обласног одбора за Осек, али је од њега само могао чути: “Ја сам сада стар и не сећам се добро тадашњих догађаја. Знам само да је дошао Ђилас на челу комисије, те да је са њим био Веселинов, као и Крстуловић из Славоније. Одлуке су донете у том уском кругу”.

Са Јоцићем, за чије је “заслуге” чуо боравећи у Западном Срему, два пута је покушао да разговара и потписник ових редака. Први пут, средином лета 1990. године, када се припремао да пише о Барањи и Миловану Ђиласу. Кратак телефонски разговор са његовом женом деловао је обећавајуће, али је све било узалуд: Жика је само рекао да о томе не жели да прича. Други пут, пуних петнаест година касније, у време док је прикупљао грађу за књигу о педесетогодишњици Планинарског друштва “Поштар” из Новог Сада, навратио је у стан своје пензионисане колегинице Вере Крајновић, једне од оснивача Друштва, и тамо, сасвим случајно, дочекао да код ње сврати један постарији комшија. Чим је, при упознавању, изговорио своје презиме (“Јоцић”), овај потписник је своје представљање именом и презименом допунио и подсећањем да су њих двојица једном, поодавно, начели причу о Барањи и Ђиласу и да би је сада могли наставити. Јоцић је промрмљао нешто, као извињење Вери, и побегао из стана.

И један и други разговор на најлепши начин потврдили су наводе потписникових знанаца из Пачетина, у Западном Срему, да је Живојин Јоцић, после свега што је пратило његов рад у Ђиласовој комисији, напустио завичај и више се никад тамо није враћао; страховао је за своју главу јер су му, још онда, као учеснику у разграничењу на србску штету, запретили да ће га убити.

Неколико речи о Ђиласу и Барањи и “историјским путевима војвођанских Буњеваца”, које је отварајући оснивачку скупштину обновитељске Буњевачке матице у Суботици, септембра 1994. године, изговорио књижевник и новинар Марко Пеић (1913-2010), забележио је др Стојан Бербер (1942) и објавио у књизи Сведок времена IV, Сомбор 2018, 257-258:

“У Суботицу долази Божидар Масларић, народни херој, иначе Хрват из Осијека (вероватније је да је Србин, рођен у Даљу 1895, умро 1963 – ИП), да у име Централног комитета Комунистичке партије Југославије каже ‘да се убудуће Буњевци морају третирати као Хрвати’, јер ће се и тако на власт долазити само по кључу. После педесет година, ми сазнајемо да се већ тада радило на разбијању Југославије, о сепаратизму и припремама за отцепљење. Милован Ђилас је 1993. године, на ТВ Београд, говорио и испричао целу причу о томе. У том истом периоду, када је Масларић био у Суботици, да прогласи Буњевце Хрватима, Ђилас је правио границу између Србије и Хрватске у Барањи. Хрвати су тражили да се Суботица прикључи Хрватској, а он им је реко ‘што да се ви увлачите тако уско, пустите Суботицу Војводини и Србији, а ево вама Барања’, и док су попили кафу исцртали су границе. Очигледно је дакле, зашто је прија тог трибало Буњевце прогласити да су Хрвати. Чувши ову историјску чињеницу, ми смо придузели кораке не би ли добили тај снимак из Телевизије, рачунајући да је то историјска изјава. Нажалост, то није било сачувано. Наша делегација која је поситила Ђиласа, поново је направила гришку, није снимила разговор, да жива рич остане јер је он све поновио и додао, да је та одлука била његова и Титова да се тако спроведе”.

“Барањски мјестописи”

Трокњижјем посвећеном “хрватским мјестописима” Бачке, Барање и Срема, свој обол кривотворењу хрватске прошлости дао је и Анте Секулић (1920-2016), рођен у Таванкуту, код Суботице, а дуго живео у Делницама, у Хрватској. Овај “изразити меки лирски песник бачких равних њива, меланхолије и родитељске љубави”, у књизи Барањски мјестописи, Загреб 1996, обрадио је “повијест хрватских имена мјеста” у маџарској, а посебно у “хрватској” Барањи. Он је овакву поделу засновао на сопственој “знанственој спознаји” да је Барања “цјеловито земљописно подручје раздијељено трианонском државном границом на маџарски и хрватски дио” и да је то “наша Источна Хрватска, дио нашега хрватског Подунавља, јасно омеђена према истоку и западу, врло отворена према сјеверу”.

Иако се реч “славенско” у поменутој књизи изједначује са речју “хрватско”, назначено “славенско првенство” у Барањи није увек препознатљиво. Но, да не би било недоумице, Секулић ће дописати да “поуздано, међу славенским древним житељима не треба тражити српско-православно”. Највероватније због тога, нека од барањских насеља најпре се проглашавају маџарским или немачким, чак и Бели Манастир. За ово “барањско сједиште” рећи ће се да је “године 1733. слабо напучено, али се број житеља повећавао, поглавито доселидбом Нијемаца”. Уз запажање да је тамо “након Другога свјетског рата подигнута индустрија”, биће додат и став да је “већина житеља била хрватска и њемачка”. Срби се не помињу ни у Белом Манастиру ни другде, а ако има оних који нису Хрвати или Маџари, то су православци. Из таквих података извлачи се закључак да су Хрвати “у сложеном саставу становништва увијек били бројни (у појединим раздобљима и најбројнији) дио житељства, у низу насеља већински дио; у бројним пак једини житељи”. Па ће Секулић на основу тога формулисати и ставове да је Барања “одувијек припадала западној уљудби” и да је “за пописа 1961. године била саставни дио Хрватске, јер је након Другога свјетског рата, пригодом разграничења Хрватске и Србије и одлука Ђиласова повјеренства, прикључена (враћена) својој матичној држави Хрватској”.

Да се не би помислило да је за тај “повратак” једино заслужан Милован Ђилас, Секулић ће домислити да су “у Дунаву пред Батином нашли свој гроб бројни млади људи из Бачке (јесен, 1944), поглавито хрватски младићи”, што указује на будалаштину да је и Бачка “поглавито хрватска”.

Казује тако, иако је и њему и његовим истомишљеницима, и покровитељима наравно, познато да Барања никада није била хрватска и да је Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, капитално дело хрватске историографије, чак и не помиње, изузимајући једну кратку напомену да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука. Иначе, на самом почетку 17. века (1606) источна хрватска граница иде линијом Питомача-Грђевац (двадесетак километара западно од Вировитице)-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Велебит до близу Новиграда.

Шишић, наравно, не казује да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulterior, онострани Срем, а Грци су добро знали да се речју Срем (Срб-Сирб-Сирм) означава Србска Земља. Исто тако, Секулићу и не пада на памет да помене како су Хрвати, чланови Делегације СХС на Конференцији мира у Паризу 1919/20. године, оптуживали Србе за “империјалистичке” тежње и тражили од њих да се одрекну Барање (и источног Баната), јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

Србска “научна” страна ћути о свему томе

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било, јер и они морају некако говорити. У поменутом Секулићевом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж. Србски историчари, лингвисти и други научењаци не реагују, јер нису у стању да се отму глупостима о “доласку Словена на Балкан у VI и VII веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о српској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научењака са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.

А како се они понашају у таквим случајевима (море, нису то “случајеви”, то је појава!), леп пример пружио нам је Павле Ивић (1924-1999), лингвист, члан десетак академија по некадашњој брозовској Југославији и беломе свету, кога је, пре тридесетак година, на неком партијском скупу напао Душан Драгосавац (1919-2014), Србин из Лике, “врловажан” политички радник Брозовог времена. Пошто је дневна штампа објавила тај “прилог” као посластицу, дан-два после, један сарадник Матице српске пита Ивића да ли ће одговорити на Драгосавчеве нападе. Ивић се ишчуђава таквој помисли јер, побогу, он не зна ко је тај човек, тај човек нема своје име, с ким би он и полемисао. У складу са таквом логиком, Ивић није ни одговорио на Драгосавчев напад.

Како су Секулићеви “мјестописи” прошли без икаквих коментара угледних научника из Србије, чак и њихово представљање у Градској библиотеци у Суботици (8. августа 1997), морало је на видело избити озбиљно питање нису ли ти научни “угледници” криви, бар мало, за нека стања у јавности, нарочито она која се тичу Срба. Није била никаква тајна да су многи “без имена”, по оном овешталом правилу да “високо ти свуд у нас / главу диже празан клас”, дизали ону ствар на, по претпоставци, озбиљне и паметне људе и олако постизали своје циљеве јер им се нико од “озбиљних и паметних” није супротстављао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који уистину паметан и озбиљан човек, ваљда би тај угледник добио подршку и од обичног света, а не би се дешавало да последња увек припадне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина, за наводну надмоћ којекаквих антасекулића, разних других хархавата (или харвахата који пишу да је Хрватска све до Урала!) и њихових “знанствених” патрона из хрватске академије, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.

Прочитајте ЈОШ:

Без смјене кадрова бившег режима нема промјене система: Да ли Влади треба више времена или више храбрости?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: