Баре које су порасле у океан

Пише: др Батрић Бабовић

Одавно су Латини написали да име јесте значење. Баре Радовића припадају нижим партијама града Колашина, али су љети прави рај за вреле подгоричке дане и ноћи. За мене имају посебан значај јер одатле води поријекло моја мајка. Готово да никад није умјела да ми исприча било какав детаљ о својој постојбини и да ми то предачко свезнање о поријеклу и коријенима усади у меморијску картицу.

Њени су пошли у Љешницу код Бијелог Поља и тамо се настанили. Покојни дјед Радојица је стално говорио о Барама и Морачи, читао јуначке епске пјесме и поезију краља Николе. Моје сазнање о Барама Радовића чекало је боље дане и зрелије доба од од оног средњошколског и студентског. Ваљда је тако морало бити...
Дјед по мајци упокојио се јануара 2000.године. Била је јака студен и магла те зиме у Бијелом Пољу. Четрдеснице су биле обавезе,љубав и дужност породице и неки култ традиционалне црногорске сахране.

Одједном из цијеле масе појавио се свима познати и драги лик. Био је то митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Није био сам. У његовој пратњи нашао се тадашњи епископ рашко-призренски Артемије. Народ је почео да прилази и цјелива његову десницу, узима благослове, рођаци да питају за јуначко здравље, шта ће бити са народом…

Митрополит је са тадашњим епископом распетог Косова одслужио помен, казао паметно слово и за трпезом у дому мојих ујака рекао реченицу коју и данас памтим: „Задесише нас мали људи за велико вријеме“. Био је то мој први сусрет уживо са митрополитом црногорско-приморским.
Кад је било освештање цркве у Барама Радовића која носи име светог Пантелејмона био сам позван од братства Радовића на ту светковину. Кажу да је сестрићу природно мјесто у постојбини својих предака по мајци. Кад је митрополит Амфилохије ушао у народ почело је клањање до земље, тражење благослова, обична народна прича… Гледао је митрополит своје Морачане као дјецу, као цијели свијет, као васионство коме нема краја…

Снисходио је њиховим навикама, страстима и слабостима, локалним причама, горштачкој природи… Очевидно је да је он то умио и знао једини на њима близак начин. Научен од манастира Мораче и хука Светигоре носио их је свуда по свијету. Преко Југославије, Грчке, Италије, Француске, Европе и двије Америке са Аустралијом гдје је имао крок, извирала је из њега рана зора завичајног села, дивља јабука испод родне куће и морачка лавра на којој је његов покојни отац у безбожно доба гријао руке.

Памтим његово свјетло у очима на слави Јовановића на Ивањдан у Кујави и његово бескрајно бијело и свијетло лице међу осталим владикама у Пећи, кад је у ред епископа липјанских уведен Јован Ћулибрк. Свијетлио је кажу због косовско-метохијског распећа. Због Радевића, Станојевића, Мирића…. Његов љетопис је кренуо од приступне епископске бесједе кад је ране Ђорђија Мартиновића прибројио реду својих рана.
Кад је легао у болесничку постељу све је постало јасно. Пред обичним људима налазио се необични човјек. Лице му је било свијетло као у Патријаршији на устоличењу свог ученика Јована. Дисао је тешко а молио се без престанка. Никад љут и без одговора на теме које су обиљежиле вријеме које је носио на својим плећима. Владика Атанасије, његов брат из Богословије рече: “Ако буде здравља биће Амфилохије у шестој Патрологији“. Шта су један другом казали када га је херцеговачки умировљени епископ посјетио тајна је… Сјетио сам се оне мале Аргентинке кад је мајци говорила у Буенос Ајресу видјевши митрополита: Папа Ноел!
Изгледа да су дјеца и странци видјели дијете у светом митрополиту више од његових Морачана и Црногораца. Сакрио је митрополит своје злато душе кроз лаву наводно тешке ријечи.
Цјеливао сам га у руку ближу срцу и врело чело десетак минута након упокојења. Уснуо је миран и спокојан. Десницу, којом се крстио, писао и којом је крштавао пољубио сам у Цетињском Манастиру. Моја мајка на вијест о његовом упокојењу реаговала је плачом.
Морачки Божић Бата ушао је света Три Црногорска Јерарха. Светигора је постала светија а Морача мали Јордан. Баре Радовића су постале безобални океан вјечности.
Изнад њих и Црне Горе бди онај који није спавао. Уснуо у Господу ради Црне Горе. Бог ће дати своју последњу ријеч. Ко има срце и очи то већ и види!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: