(ВИДЕО) Барометар наших нарави

Дуже од једног столећа судбина Његошеве капеле је својеврсни показатељ који бележи манифестације наших нарави, политичких и националних страсти, односа према традицији и наслеђу.

Обележавање 200-годишњице рођења Петра ИИ Петровића Његоша 2013. било је још један подстицај ауторима Ратку Пековићу (1942-2014) и Слободану Кљакићу да сачине историјски подсетник о шест досадашњих преноса владичиних костију, од прве сахране 1851, преко 1854, 1916, 1925. и 1972, до 1974. године, када су његови земни остаци положени у крипту Мештровићевог маузолеја, грађеног безмало двадесет година на Ловћену, на Језерском врху, с ког је 1972. уклоњена Црква Светог Петра Цетињског, коју је Његош почео да гради 16. јуна 1854. године као своје будуће гробно место.

Овај фељтон, у коме објављујемо делове књиге „Седам Његошевих сахрана – Ка Његошевом коначном почивалишту“, расветљава дубоке и сложене, често од јавности скривене разлоге због којих је питање повратка Његошеве капеле на Ловћен и даље, потово у данашњим околностима, веома актуелно.

Расправе о судбини срушене Његошеве капеле на Ловћену, чији остаци чаме већ четрдесет и седам година на Ивановим коритима, у облику гомиле нумерисаних камених блокова, недалеко од Цркве Светог Преображења и Великог гумна, трају готово пола века. Ове расправе оживљене су и 2012, у сусрет обележавању 200-годишњице рођења Петра ИИ Петровића Његоша. Ништа чудно, пошто су општинске власти Цетиња још 3. септембра 1971. донеле одлуку да капела, после рушења и уклањања са Језерског врха 1972. године, буде обновљена на неком другом месту.

Митрополија црногорско-приморска предложила је прошлим властима Црне Горе да капела буде обновљена на Ловћену, а у јулу 2012. године Скупштина Црне Горе је, гласовима посланика владајуће коалиције, одбила предлог да расправља о закону који би отворио пут за обнову капеле владике Петра ИИ Петровића Његоша.

Tакав став парламента, митрополит црногорско-приморски Амфилохије навео је 22. јула 2012. да има сазнање да је реч о привременој одлуци и рекао да треба испоштовати последњу вољу црногорског владара тако што ће се капела изградити на врху Ловћена, поред маузолеја. На страницама штампе је уследила краћа расправа о судбини Његошеве задужбине, чиме је само потврђено да је већ низ деценија та тема живо присутна у јавности.

Током писања књиге користили смо све релевантне, до сада објављене и познате историјске изворе, као и низ до сада непознатих, или мало познатих архивских докумената, доступних за истраживање. На првом месту је реч о изворима који се чувају у Архиву Србије и Архиву Југославије, као и о грађи Митрополије црногорско-приморске која је обелодањена уназад неколико година.

Дуже од једног столећа, кроз „случај“ Његошеве капеле на Ловћену, као кроз неку жижу, прелама се и део бурне политичке, ратне, националне, културне, црквене и идеолошке историје на овим просторима.

Градње и разуре владичиног вечног почивалишта и сељење његових земних остатака показали су да је то почивалиште понајмање вечно и да су Његошеви посмртни остаци долазили у средиште драматичних историјских ковитлаца којима су захваћени ови простори.

Његошева капела је тако постала нека врста парадигме, својеврсни барометар који бележи манифестације наших и туђих нарави, политичких и националних страсти, однос према традицији и наслеђу, који има несумњив цивилизацијски значај.

Отуда се као учесници ових збивања појављују значајне државне, политичке и црквене личности – кнез Данило Петровић и данашњи потомци династије Петровић Његош, цар Фрањо Јосиф И, краљ Александар И Карађорђевић, патријарх Гаврило Дожић и патријарх Герман, папа Павле ВИ, Јосип Броз Тито и низ високих црногорских државних и партијских руководилаца из периода комунизма и посткомунизма, све до наших дана.

Аутори су настојали да драматична и противречна збивања у вези с Његошевом гробницом сагледају из једног ширег социокултурног и социополитичког контекста, при чему су се уверили у постојање континуитета одређених историјских процеса и давно успостављених, а и даље живих, политичких, културних, верских и идеолошких матрица.

Када је почетком деведесетих година прошлог века дошло на власт ново „демократско“ руководство Црне Горе, организоване су анкете међу десетинама интелектуалаца из Црне Горе и Србије о томе да ли да се Његош врати Ловћену. Неподељено је било уверење да то треба учинити.

Не без разлога, у једној од тих анкета, Матија Бећковић се понадао да ће Његошев прах пронаћи коначан мир, због чега је написао: „Није чудо што је духовна обнова Црне Горе почела захтевима да се обнови Његошева капела.“

Протекло је од тада тридесетак година, а обележавање 200-годишњице Његошевог рођења поново је распламсало расправе о овој теми.

Писцима остаје пуста нада да ће коначно бити отворен пут за поновно подизање владичине задужбине на Ловћену и да ће, када његови земни остаци по седми пут буду сахрањени на месту које је сам изабрао, коначно престати разлози због којих је и написана ова невесела књига.

„Нигде нисам чуо оваквих јаких грмљавина као овде на Цетињу. Кад грми, рекли би да се Ловћен руши. Сав се ваздух претвори у страховите громове. Кад вас такво време затече на Ловћену, у облацима, видите свуда око себе у близини муње како севају. Чини вам се да сте у боју, и да пушке око вас на све стране пламте, и да највећи топови пуцају. Грмљавина овде ни зими не пресеца: донесу је облаци из топле Италије. Често је на висинама ловћенским небо ведро и сунце греје; а кад погледате доле у Приморје и на море, видите испод себе црне летње облаке, видите како их муње пресецају, чујете, као из неке дубине, чудновату тутњаву буре“, пише чувени путописац Љубомир П. Ненадовић.

„На много година пре своје болести, у потпуном здрављу, Владика је помишљао на смрт. Једног летњег дана, ходајући по врху Ловћена, зауставио се на средини. Одатле на све стране поглед пун дивоте. („) Ту је Владика неко време ћутећи стојао. Ко зна какве су га мисли тога тренутка занимале! Наједанпут куцне штапом о камен и рекне: ‘Кад умрем, овђе ћете ме закопати.’ Војводе што су биле око њега, зачуђене, згледе се; то је против црквеног и народног обичаја да његов гроб лежи у планини, у пустињи. Сваки се епископ сахрањује у својој цркви. После кратког ћутања упитају се: ‘Збориш ли то озбиље, господаре?’ – Владика опет куцне штапом о камен и понови: ‘Кад умрем, овђе ћете ме закопати!’ Више се о томе није говорило. Црногорци су испунили његову жељу: он ту данас почива“, констатује Љубомир П. Ненадовић у књизи „О Црногорцима, Писма с Цетиња 1878. године“.

Виђесте ли чудо

Виђесте ли чудо и знамење,

ка се двије муње прекрстише?

Једна сину од Кома к Ловћену,

друга сину од Скадра к Острогу,

крст од огња жива направише.

Ох, диван ли бјеше погледати;

у свијет га јошт није таквога

ни ко чуо, нити ко видио!

помоз’, Боже, јаднијем Србима,

и ово је неко знаменије!

(Његош, „Горски вијенац“)

СУТРА: Најблиставији духовни траг

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

Судбина Његошеве капеле, судбина српског народа: Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену 1971. године почетак десрбизације Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: