„Baš-Čelik” se nastanio u Sofiji

Monumentalna skulptura umetnika Saše Pančića, nazvana prema drevnoj narodnoj priči, prvo je delo jednog stranca postavljeno u javnom prostoru bugarske prestonice.

Velika metalna skulptura beogradskog umetnika Saše Pančića (1965) nazvana „Baš-Čelik” postavljena je na otvorenom prostoru u Sofiji.

Teška dve tone i visoka tri metra, našla je svoje mesto na platou ispred nove poslovne zgrade u istočnom, rezidencijalnom delu grada, tačno preko puta ruske ambasade. Ideja o izradi i postavljanju skulpture našeg umetnika u bugarskoj prestonici potekla je od tamošnjeg kolekcionara i bankara Emila Ivanova.

– Proteklih godina Ivanov je otkupio nekoliko mojih radova sa izložbi u Sofiji, a onda mi hrabro ponudio mogućnost zajedničkog projekta za javni prostor. Jedini uslov bio je da skulpturu izradim od korten čelika, što u suštini nije bio uslov, već ostvarenje moje velike profesionalne želje.

Materijal (ploče) kupljen je u Italiji, sečen u Češkoj, a sklapan i varen u Bugarskoj – objašnjava Saša Pančić. Svoju umetničku poetiku i prostorno-dinamički postupak Pančić je oslonio na narodnu priču „Baš-Čelik”. Jednim delom je to igra reči, gde naziv bukvalno upućuje na materijal upotrebljen za izradu skulpture, a onaj drugi poetski ili duhovni deo „Baš-Čelika” je unutar značenja same priče.

– To je narodna priča rasprostranjena kod svih Slovena, čiji se poruka i sadržaj prihvataju po dubokoj arhetipskoj osnovi.  Pored mnoštva mitskih odrednica; sa elementima vatre, vode, simbolikom broja 3 i broja 9, zatim direktnom i indirektnom povezanošću sa grčkim mitovima i epom o Gilgamešu, priča „Baš-Čelik” je paralelno i dominantno građena na ideji dve ljubavi. Prve, najmlađeg brata-carevića prema sestrama, i druge, istog tog carevića prema svojoj ženi. Dobrotom i ljubavlju najmlađi brat ispunjava očev zavet da prepusti sestre onome ko ih prvi zaprosi. Iako se tome protive najstariji i srednji brat, on daje sestre prvim proscima, bez znanja o tome ko su oni.

Tu hrabru odluku i ispoljeno poverenje uzvratiće mu nepoznati zetovi. Oni će mu u najvažnijem trenutku vodom s Jordana povratiti izgubljeni život i pomoći da izbavi svoju ženu iz ruku tog „đavoljeg vraga” Baš-Čelika.

Drugim rečima, mišljenje i činjenje na osnovu ljubavi i dobrote se reflektuje tako da može povratiti čak i izgubljeni život, a posebno što je on nadalje okrenut ka ostvarenju još jedne ljubavi. Moj likovni rad je veoma blizak nečemu što bih imenovao kao dinamički prostor pretvaranja dvodimenzionalnih površina u trodimenzionalne objekte.

Pošto su površine uvek povezane jezikom slike, a objekti sa našim fizičkim svetom, uzbudljivo je šta sve staje u taj „međuprostor”, u ovom slučaju još više, kako se takav postupak povezuje sa narodnom pričom – kaže Saša Pančić.

Skulptura ovog umetnika, čiji se radovi inače nalaze u mnogim privatnim i javnim kolekcijama, nastala je iz prethodnog niza metalnih skulptura izlaganih 2006. godine u Galeriji Kulturnog centra Beograda. U blizini mesta gde je „Baš-Čelik” postavljen  nalazi se i zgrada ambasade Nemačke, kao i grob Petra Deunova, osnivača „Belog bratstva” (sledbenici u belim odorama svake godine plešu ukrug na Rodopskim planinama, podražavajući prirodni tok i kult Sunca kojem su posvećeni), koji neprekidno hodočaste ljudi iz celog sveta.

Pančićev umetnički rad postao je tako deo već „uspostavljenih značenja” u okruženju. „U vremenu iza nas, normalno „komšijsko čašćavanje” bilo je ispunjeno uvredama, psovkama, granatama i ponekim vicem, ali skulpturama nikada.  

Kada sam završio posao, moji domaćini su ponosno izjavili da sam jedini stranac čija savremena skulptura od sad živi u javnom prostoru Sofije. Svakako da to govori više o njima nego o nama, ali je dobro odnekud krenuti”, kaže Saša Pančić.