Басне из Црне Шуме: Ко се боји да преброји?

Пише: Емило Лабудовић

У Црној Шуми, изван сваке сумње,
Гдје разум чак ни случајно не свраћа,
Владаху хаос, мржња и безумље,
Није се знало ко пије, а ко плаћа.

Низаху се године као годови
На стаблу трајања; исте, без промјене…
Рађаху се синови и скотови,
Дични Лавови, брбљиве Хијене.

Усред тог худог стања очајања,
Кржљавог као растиње озимо,
Учмалом Шумом поче да одзвања:
Дошло је вријеме да се пребројимо!

Колико нас је морамо да знамо
Глас се пронесе међу звјерадима,
Као и све Шуме да се разврстамо
По роду, броју – и по падежима!

Плану расправа Шумским листовима
Као прамен магле пела се у вис,
Прошло је дванаест јесени и зима,
Хоћемо попис, јер такав је пропис!

Не дамо! Хијене прве дигоше нос,
За њима се Свраке узјогунише,
Ново би бројање унијело хаос,
Хијена вазда мора бити више.

Једном пребројана, силом и по мраку,
Бројка је која не смије да се дира
Нека је и лажна, ал је по мераку,
И као таква гарант Шумског мира.

Одложите попис – закрешташе Свраке,
Макар за мјесец и који дан више;
Испоставише при том жеље свакојаке…
Тешка се срца Лавови сложише.

Сад Зеца који Шумом предсједава
(У име Лавова, а зарад Хијена)
Од рачунице забољела глава:
Обрни, окрени – излаза му нема.

Шта год да уради – купус му измиче
А престона клада у прах му се руши,
Сјенка Црне Вране над њим се не миче
Па је од невоље оклопио уши.

Стари превртљивац и лагању склон,
Још који мјесец! – обећава јавно,
Правилник тамо, овамо Закон.
Има да вас збројим, коначно и трајно!

А Шума и даље тоне у безнађе,
У проклете сјенке и све црњи мрак,
Зец никако себе и пут да пронађе:
Чека да му Врана да повољан знак.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: