Бећир Вуковић: Мајору нема ко да пише

Тако ми бога, лако је њему причати са позиције опозиције, каже један тип, и настави да прелистава извјесне новинчине, које су колико јуче, исто словиле за опозиционе. Лако је њему кад су му чисте руке. На једној страни систем хапси лопове система, а опет исти лоповски систем, режира, подмеће, ништа мање него „државни удар“ онима који немају ниједну мрљу ни у грађанској ни политичкој каријери, а да имају!, полицијски систем би је потегнуо, и попут најачег адута треснуо на сто..!
Било како било, али главна овдашња антрополошка база јесте – лаж..!

Судија комунистичког војног суда постао је, доцније, у доба тзв. демократије, адвокат, и бранилац убице којему је некад „судио“. Која још карика недостаје у Катнићевом ланцу. Елем, можда фали баш ово подпитање: ко је убици додијелио бившег судију за адвоката по службеној дужности, који је на црвеној потјерници Интерпола, чији су љекарски налази такви какви јесу, и, којему, успут, мијењају идентитете неколике државе из резервата. Одговор је прецизан: Катнић, садашњи специјални државни тужилац (бивши вајни војни судија – мајор), именује за адвоката убици – свога колегу из вајног војног судског вијећа. Да од бога нађеш, тога нема ни у јужноамеричком магичном реализму. Током постпорођајног периода (послије политичког абортуса именованог „државни удар“), на једној телевизији појавио се и предсједник владајуће партије. Ријеч о политичару и новинару: са тачке сличности – скоро идентични позамашни гарабити – као и острашћеност: ред србофобије, ред русофобије, ред русофобије, ред србофобије… Диктатор се дотакао и абортуса, оцјењујући да државни тужилац доноси политичке а не правне одлуке. То каже овај вајни демократа. Тако, диктатор – директно, не трепнувши, притисака тужилаштво и судство. Све заклињући се у прозападни систем вриједности и демократију, при том заборављајући да предсједник Америке, никада, ни тада, не смије телефонисати државном тужиоцу Америке. Паралелно абортусу, предсједник владајуће странке, осјенчио је и ушкопљеност овдашње опозиционе грађанске опције. Пошто је грађанска опозициона опција ушкопљена, самим тим бива и ослобођена икакве сумње за икакве опције везане за абортус, у овом случају „државни удар“. Ушкопљени и абортус, никако се не могу довести у везу. Ни правно, ни политички, ни биолошки. Не може јасније! Са моје тачке гледишта (што се тиче диктатора и његовог новинара), не идем икаквом линијом сличности, а сваку евентуалну сличност подвлачим у свом стилу: мислим да је ожалошћеност мање зло од сажаљења. Репризу тв емисије испратио сам гестом, ма носите се…
Не преузнеси се над гранама; не носиш ти коријен него коријен тебе, пише у Посланицама Римљанима. Најстрашније се суди антисудијама! Извјесни грађанин – осуђеник из реченог античког доба, прича да је познавао неког судију који је био толико стар да је могао да се сјети доба када није заслуживао да га објесе! (Нико није рекао да ли је судија живео пет стотина година, и још коју приде, али је речено да је осуђеник био невин, и да је страдао зарад подметнутог процеса. Уосталом, тако су страдали и Сократ, и Христос, и Јозеф К.). Сва остала страдања само су пука понављања, и пука статистика, али судије и џелати увијек су исти.
Држава је највећи непријатељ човеков. Не пише ли то у „Држави“. То би, прије свих, морали знати судије, или свијет гледали кроз прсте, или кроз решетке..!

У Британици налазимо да је египатска култура већа и од цивилизације. Исто тако, причињавало се и нама да је и наша историја већа и од историје, али, баш зато, пала је на најниже гране. (Наше историје отпада ловорово лишће, све лист по лист по лист, зато што јој је база – коријен – лаж)! И сваки судија пада (а нарочито политички), исто као и онај остарели анђел што је, на крају, поломљених крила пао у кокошињац: у кокошињац диктатора – олупине са чином пуковника, и са стотину килограма медаља у ковчегу, у подруму. (Овдашњи специјални државни тужилац има чин мајора). Да ли мајор смије да лаже. Није ли мајор – судија, потписао двије заклетве. Да ли је ова Сатрпија икада изашла из координантног система лажи. Можда је некуда и искорачила, али из круга лажи није. На крају романа „Пуковнику нема ко да пише“, очајна, скоро луда жена, заборављеног, одбаченог, и од свакога презреног пуковника хвата за фланелску крагну, и пита: а дотле шта ћемо да једемо? Пуковник одговора: говна..! Сваки судија, и тужилац, и војно грло, морао би да прочита овај кратки Маркесов роман.

Лоповлук би била друга антрополошка база ове сатрапије..!
Некада, некада сам се надао да овај народ, заиста може доспјети до нихилистичког очаја. Било је то давно, у оне дане кад смо на улици рушили комунизам, кад смо рушили оне који су из затвора дошли на власт. Сада, опет, морамо да рушимо и ове који су рушили оне који су из затвора дошли на власт; и, с ње (власти), опет морају иза решетака. На било коју страну да кренете, круг се мора затворити. Јесте, лако је њему јер говори са позиције опозиције, али ваља се питати говори ли и са позиције истине.

Тек након десетак корака од кафеа „Круг“, схватио сам зашто је онај тип поменуо напудерисани нос онога типа.
У кафеу „Круг“ прелистам новинчине, прелистам и покоју књигу, али не пишем. Нијесам писао ни мајору.

P. S.

„Ал, знај да ће те за све то Бог на суд извести“. („Књига пророкова“, гл. 11/ 9.)

Откад сам први пут прочитао једне давне београдске јесени, често се враћам помисли на Страшни суд. За име Бога, за шта ће нас Бог извести на суд. За све ли. Бог ће нас извести на суд, чак, и зато што смо прочитали ријечи Пророкове.
А, чему се, ви, надате..?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: