Бећировић за ИН4С: Црна Гора се самозатире одрицањем српства

Може се се рећи да је трагедија Ловћена била увод у оно што се отада, а посебно посљедње двије деценије дешава, а што је попримило размјере самозатирања одрицањем од српства чија је Црна Гора вјековима била тврђава. Српска Спарта се одрекла од православља чији је била светионик у тами вјекова, одрекла се од Немањића, твораца једне од најблиставијих цивилизација, и посебно се одрекла од Светог Саве, рекао је у интервјуу за ИН4С писац и публициста Комнен Бећировић, који више од пола вијека живи у Паризу.        

Недавно сте се вратили у Париз, након проведених сто дана у Морачи, гдје сте и рођени. Свакако  сте најгласнији борац за очување Мораче и одбрану њене баштине од потопа односно стварања вјештачких језера ради градње хидроелектрана на њеном току. Стога Вам се и књига зове Борба За спас Мораче, изашла крајем прошле године, након великог зборника насловљеног управо Одбрана Мораче од потопа који сте објавили 2002. А затим,  2010, поему Авет потопа над Морачом сасвим у нашој епској традицији. Да ли можете читаоцима ИН4С-a, који нијесу упућени у ову проблематику, описати каква би катастрофа задесила Црну Гору, ако би се потопила  долина  Мораче?

-Прво, јесте, провео сам и протекло, као и предходна љета, под мојим завичајним небесима, међу морачким чудесима уз пој Мораче, умјесто градске буке и метежа. Имам горштачку навику да рано лијежем и рано устајем, прије него сунце огране врхове тако да пратим његов силазак низ врлети, падине и шуме, а његов излазак иза високих Градишта дочекујем скоро уз молитву пред предачком кулом на Требјешкој Главици, као вјерник неке старе сунчане религије. Уосталом, Данте је рекао да, ако ишта постоји у васиони што је оличење Бога, онда је то сунце.

Замислите какав је призор кад гледате како јутарње сунце удара у троврха Зубца изнад извора Мораче,  или како силази низ епске Љевишке стране и и падине покривене густим храстовим шумама што се спуштају ка ријеци! Или пак обасјава огромни хридинасти Врмац окићен борјем. Или покрива златним велом велику букову прашуму која се управо зове Дебела Гора. Слиједе дуги љетњи сати током којих се изливају на свијет слапови свјетлости, док не наступе заранци, раскошна предвечерја и сунчеви заласци уз врлети на супротној страни оних низ које је ујутро сишло. Да би се убрзо појавила прва сазвежђа, тако да усните са звијездама у очима. Или кад се пробудите у ноћи видите кроз прозор на истоку, рецимо, сазвежђе божанског ловца Ориона, како га назива Хомер, са својим вјерним псима, Просионом и Сиријусом, најсјајнијом звијездом на небу… Знате, кад сам прије више од три десетљећа, започео да градим кућу у Љевиштима, мени су се неки чудили што је не градим у  граду, у Подгорици или у Никшићу, него у беспућу, врлетима и бобијама, а ја сам им донекле у шали одговарао да то чиним за своје односе с васионом.

Али није Морача само сунчана и звјездана земља, будући да ту зна да се одвија такође велика драма природе – силни облакови кроз које сијевају муње, проламају се громови, јече олује, пењу се магле  уз  врлети, а зими падну велики сњегови. Уствари, ја Морачу са њеним њеним рељефом и њеним феноменима доживљавам као једну велику поему вјечности. И управо моја прва књига у одбрану Мораче, изашла на француском 1998 у Паризу, била је насловљена L’éternité menacée de la Moratcha, Угрожена вјечност Мораче. Она је знатно привукла пажњу еколошке јавности на питање, чак и у Еколошкој секцији Комисије у Бриселу

Осим тога, протекло љето било је веома издашно у даровима природе да су се воћке, јабуке и шљиве, савијале и ломиле од рода. А прије тога, липе су од раног јутра пјевале од пчелиње зуке. Мој француски издавач Марк-Лоран Тирпен, који ми се неколика дана налазио у посјети, био је толико задивљен да је у једном моменту рекао: „Па, ово је рајска земља“.

И баш тим несрећним пројектом вјештачких језера, брана и електрана на Морачи, узастопни режими, већ око седам деценија, хоће да благословену земљу Морачу претворе у уклету земљу. Да покушам да сажмем – потапањем долине Мораче и њених притока, нестало би величанствених кањона Мораче и Мртвице, старих десетинама милиона година, правих споменика вјечности у којима је уписана повијест планете. Нестало би исконског такозваног ендемског биља које у тим кањонима расте једино на планети. Нестало би археолшких налазишта односно бројних пећина у кањонима у којима су живјели преисторијски прије 120 хиљада година. Нестало би највишег и најславнијег водопада у Црној Гори Светигоре, јунакиње Морачког кола чији је аутор са другим црногорским колима, књаз Никола. Услед високе лучне бране високе 150 метара,  планиране на Андријеву, дошло би до спречавања продора медитеранске струје уз долину Мораче, тако да би се клима драстично проминијела у двије Мораче и Ровцима. То, као и потапање живописног пута Платијама који је Морачанима и Ровчанима, једина веза са свијетом, учинило би да цио тај дио Црне Горе савим обезљуди.

То би био удар на природно насљеђе Мораче, а какав би био удар на њено цивилизацијско насљеђе?

-Био би слично погубан, посебно смртном опасношћу у којој би се нашао, због језера у његовим темељима, храм Успења Свете Богородице на Морачи из 1252, свјетски познат по свом неимарствоу и сликарству већ самим Пророком Илијом. Храм који је велики њемачки географ Курт Хасерт назвао бисером Црне Горе.

Уствари, потапањем Мораче, била би потопљена, будући обесмишљена, и славна морачка историја за коју је велики руски истраживач Јегор Коваљевски рекао да је права хомеровска поема. Пјесме о бојeвима на Морачи ушле су Вукове збирке и у Његшево Огледало Српско. У боју  1820, погинуо је Ваш славни предак, сердар Мркоје Мијушковић и са њим барјактар Шуша Маговчевић, сустижући остатке велике турске ордије уз Љевишке Стране. Њега је Свети Петар био послао на челу Пјешивца у помоћ Морачанима што је увелико допринијело њиховој побједи. Споменик им је један огромни вал слетио из Страна у некој далекој катаклизми, на коме су ваши Мијушковићи прије пуно година поставили спомен плочу. Није случајно поникао у епској Морачи ни велики српски бард XX-ог вијека Радован Бећировић Требјешки, брат ми по другом пасу. Но, посебан алем камен у књижевном насљеђу Мораче је Женидба Максима Црнојевића, дјело Старца Милије Морачанина, једна од највећих поема свих времена и свих народа, како је оцијенио велики пољски пјесник Адам Мицкијевич у својим предавањима о словенским књижевностима на Колеџ де Франсе. А и сам Гете, који је поему упознао захваљујући Вуку Караџићу, о њој се најпохвалније изразио, рекавши да она у себи садржи сву поезију.

Постоји један мој опсежни рад који чини читаво поглавље у књизи  Борба за спас Мораче под насловом Морача у очима европских и руских аутора  XIX  и XX вијека, а који је права химна Европе Морачи, доступан на мојој страници.

Одатле се може видјети да је Морача, не само велико црногорско, већ и европско добро и, као такво, да има све услове да се уврсти у свјетска добра под заштитом Унеска. Уствари, кампањом коју сам водио протеклих тридест година, а у којој ми је огромно помогао свакако највећи еколог друге половине XX-ог вијека, Франц Вебер, да питање Мораче добије међународне размјере, Морача се увелико нашла пред вратима Унеска пред којима још увијек чека, јер власт никако да је кандидује, него једнако тражи потопитеље по свијету! Како мој поменути текст постоји и на француском, могао да послужи као елаборат за кандидовање Мораче у Свјетску организацију, тако да не би имали да се труде.

Потопом Мораче уништила би се Подгорица

На крају, уза све јаде које сам набројио, а који би, уништењем Мораче, те жиле куцавице Црне Горе, задесили морачко-ровачко поднебље и уопште Црну Гору, треба додати смртну опасност по Подгорицу над којом би се, акумулацијама узводно на Морачи, наднио Дамоклов мач од неколике милијарде кубика воде. Водена маса која би проломом брана, посебно оне на Андријеву, збрисала главни град Црне Горе са лице земље. Ово утолико прије што се Црна Гора налази на сизмичком појасу који иде од Ирана преко Мале Азије и Јужног Балкана до Италије.

Такви случајеви су дешавали у Кини и, мислим још прошле године у Америци због преливања брана услед потопских киша. А замало да није дошло до поплаве и великог дијела Сирије, али услед рата који се тамо већ годинама води односно пријетње од стране терориста Исламске државе да у једном моменту  дигну у ваздух хидроцентале на Еуфрату у чему су у посљедњем моменту били спријечени. За Црну Гору би ова опасност постала реалност самим тим што би, у случају да НАТО на несрећу зарати на Русију, она као ревносна чланица те Алијансе, неизбјежно постала ратно поприште па би, с обзиром на њен релативно мали простор, могло мало што остати поштеђено.

Но да закључимо – сва ова зла задесила би Црну Гору да би се добило неких седам-осам стотина милиона киловата струје која се може добити без много или без икакве штете на другим водотоцима, рецимо на Лиму, на Љутици, на Комарници или на потезу Билећко Језеро-Рисан. Можда ће се неки наши читаоци запитати откуда мени који се бавим књижевношћу, историјом  и публицистиком, сво ово стручно знање? Па мене су њиме  благовремено наоружали моји некадашњи саборци као геолог и географ Владислав Влаховић, хидроенергетичар Бранко Кујовић, геолог Бранислав Ћирић, археолог Драгослав Срејовић, природњак Радомир Лакушић…мир праху њиховом. Сви су заступљени у зборнику Одбрана Мораче од потопа, који је доступан на интернету.

Може се рећи да, као што сте, живећи у Граду свјетлости, што има своју симболику, дали одбрани Мораче најшире размјере, слично сте учинили и са одбраном Његошевог храма на Ловћену, највишег знамења истинске Његошеве Црне Горе. У том фону, за Вас се каже да сте завјетни борац за Ловћен Његошев. Заиста, Ви сте далеке 1970 кад се увелико била наднијела опасност над ловћенском светињом, покренули акцију у свјетској јавности ради њеног очувања. На жалост, она је, двије године касније, 1972, немилосрдно срушена. Да ли можете млађим нараштајима, који не знају како је дошло до тога, донекле испричати из Вашег личног искуства како је то изгледало?

-То је заиста велика прича. Иако сам рано отишао у Француску, највише вођен жељом да се нађем земљи својих омиљених аутора, ја сам у себи понио основне вриједности рода мога. Међу тим вриједностима, као саставни дио мога духовног бића, била је са Његошевим Горским вијенцем, који сам научио напамет још као дјечак, и Његошева капела на Ловћену. Први пут сам је угледао, како се помаља из облакова и нестаје у њима, једне давне, предавне јесени, дошавши као ђак код стрица на Цетиње. Слично сам заувијек понио у свијет и задржао у себи, и призоре морачке природе у којој сам се пробудио на свијет.

Ловћен је ореал српског Синаја

Прије свега, треба рећи да је Његошева капела била, додуше с петокраком у врху спајајући два класа, у грбу Републике Црне Горе од краја рата па све до краја шесдесетих година кад је комунистички режим покренуо хајку на њу, под изговором да она није она коју је Његош подигао, и да Његошу треба подићи наводно – већи и љепши споменик.  Сасвим се игнорисало да је Капелу 1916. срушила Аустрија да би скинула ореол са Ловћена, како дословно стоји у наредби фон Буријана, министра спољних послова Царевине, већ се трубило да је то учинио краљ Александар, упркос чињеници да је он 1925. сопственим средствима и трудом великог стручњака за сакралну архитектуру Николаја Краснова, дао врхунски обновити. Истовремено је у њу враћен Његошев прах уз присуство краља Александра, патријарха Гаврила и владике Николаја Велимировића који је том приликом изговорио своју чувену бесједу На крову српске државе. Тако је Ловћен je опет задобио ореол српског Синaја.

Васкрс Његошеве капеле на Ловћен, био је симбол васкрса цијелог српског народа из голготе кроз коју је прошао током Првог свјетског рата. И управо требало је срушити тај кров српске државе под изговором да Његошу треба подићи достојан споменик у коју сврху је предложено хрватском вајару Ивану Мештровићу, који је живио у усташкој емиграцији, а који је то једва дочекао. Ово утолико више што је претендовао на Ловћен од времена кад је одбијен његов пројект обнове Капеле 1925, јер није имао никакве везе са предходном грађевином, али је зато добио да гради Споменик Незнаном јунаку на Авали. С друге стране, давањем Ловћена на поклон Мештровићу, хтјело се привући вајара да ради за комунистички режим, као што је радио за краљевски. У сваком случају, Броз је позвао своје црногорске сатрапе, Вељка Милатовића и Видоја Жарковића, на Брионе и наредио им да се упрегну у посао, упркос противљењу највећег дијела српске културне јавности. Изгледа да им је Броз рекао како је краљ Александар хтио да Капелом вјенча Србију и Црну Гору. А он је хтио да их развјенча, што је савршено успио и наставља да увелико успијева до дана данашњега.

Разумије се да кад се појавила опасност над Ловћеном одлуком режима да се руши Његошев храм и на његовом мјесту подигне бољшевичко-усташко здање звано маузолеј, нијесам могао остати равнодушан, већ сам сматрао својом дужноћу да, захваљујући својим контактима у париском књижевним и медијским круговима, треба да све покушам како би се зло спријечило. Предосјећајући најгоре, ходочастих, љета 1969, на Ловћен, да га видим први и посљедњи пут у свој слави и љепоти, и којом приликом се завјетовах да ћу учинити све што могу за његов спас.

Прича о Његошу и Ловћену обишла свијет

Како сте то извели?

-Тако што сам по повратку у Париз крајем јесени, саставио на десетак страна једно штиво о Његошу и Ловћену које сам са сликама Владике и његове задужбине, умножених од двије сачуване разгледнице, и стао слати или дијелити личностима из медијског и уопште интелектулног свијета. И то је, да се тако изразим, упалило, будући да је не само величанство Ловћена са његовом круном остављало утисак, него такође изузетна Његошева судбина пјесника, владике и владара. Сем тога, ту је био важан и морални аспект, наиме кршење Његошевог завјета да буде сахрањен у цркви коју је за живота дао подигнути. Одбојности је доприносио и изглед маузолеја чију сам слику макете ускоро придодао, а који је код већине мојих саговорника изазивао крајње неодобравање.

Први чланак је изашао из пера Мери Блум, уреднице Културне рубрике у тада највећем америчком листу ван Америке који је излазио у Паризу, Ентернејшенел Хералд Трибјуну од 19  марта 1970. Она је, у ствари, узела низ реченица из мога текста и објавила истакнуто насред задње стране као разговор са мном под насловом Црногорци се боре за спас светилишта илуструјући текст сликама Његоша и Ловћена. Затим се појавило идућих мјесеци, уствари током наредне двије године, све до отварања фараонског здања 1974., мноштво чланака у француским и свјетским листовима међу којима бих поменуо Коријере Дела Сера, Трибин де Женев, Франкфуртер Алгемајне  Цајтунг, бечки Ди Пресе, лондонски Сандеј Тајмс, Лос Ангелес Тајмс, Тајмс оф Индија, јапански Асахи Шимбун... Чак је изашао један чланак у Дар ес Саламу у Танцанији у листу Стандард гдје сам имао једног пријатеља.  

Тако је велика прича о Његошу и Ловћену обишла свијет. А како је све кренуло из Париза, Град свјетлости је, врло симболично, постао свјетска престоница одбране Ловћена, као што је већ у том смислу писао Лоренцо Боки, дописник Коријере Дела Сера у свом чланку од 18 маја 1970, наднасловши га Париз брани прах пјесника Његоша. Ако би требало да истакнем неки од тих бројних текстова, то би свакако био онај великог хришћанског филозофа Габријела Марсела речито насловљен Насртај на светињу у Фигару од 12 јуна исте године. Иако је тада био зашао у осамдесету,  одмах је племенито прихватио да помогне у одбрану највишег олтара на европском континенту, не само духовно, већ и географски.

Други знаменити аутор коме сам се обратио да се заузме за Ловћен био је пјесник, романсијер и велики зналац умјетности Жан Касу, већ самим тим што је, као личност лијеве орјентације, стао у одбрану Тита од француских комуниста приликом сукоба овога са Стаљином 1948. Стога је Касу био убрзо преведен и позван у Југославију, примљен од самога Броза, посјетивши приликом једног од својих каснијих путовања и Ловћен. Он се одмах обратио Брозу преко југословенске амбасаде у Паризу, написавши да  пјесника треба оставити да мирно почива у свом храму који се тако изванредно уклапа у величанство црногорских планина. Нажалост, наишао је на  велико разочарање, будући да му је Блажо Јовановић, тада предсједник Уставног суда Југославије који је донио смртну пресуду Капели, муцаво одговорио да капела мора да се миче, како је стајало у писму које ми је Касу показао.

Да поменем још Пјера Емануела, члана Француске Академије, пјесника Орфејевог гроба, који се здушно заузео за спас Његошевог гроба, обративши се, такође у својству тада предсједника Међународног ПЕН клуба, директно Брозу, али узалудно. Сличан племенити гест учинио је и кардинал Ежен Тисеран који се налазио на челу Конгрегације за Источне Цркве у Ватикану, а који је показао сву величину душе осудивши усташки геноцид над српским народом, док је папа Пије XII ћутао. Чак је отјерао Павелићевог амбасадора Рисуновића који је био дошао код њега да правда тај геноцид. Наравно да посједујем сву преписку са њима.

Тако се, може се рећи, ловћенска светиња, ако није могла бити спашена, пронијела и прославила широм свијета уз учешће неких великих умова, што је за нас њене браниоце била огромна утјеха. По оној Владичиној: Славно мрите кад мријет морате. Ја сам се од Ловћена опростио написом Збогом једном светилишту у Монду од 6 децембра 1972. у коме нимало нијесам штедио скрнавитеље и разоритеље ловћенског олтара. Чак се и мој земљак Батрић Јовановић који је тада био амбасадор у Унеску, зачудио толикој мојој смјелости, али ја нијесам могао да оћутим што је било на души мојој и мојих сабораца. Он ће касније прећи у наш табор својом књигом против расбрљавања Црногораца под насловом Црногорци о себи коју треба поставити на мрежу, ако то већ није учињено.

Мој реквијум над Ловћеном бацио ме још у дубљу немилост режима у којој сам се већ увелико налазио својом кампањом, тако да ми више није било не само писања у Нин-у, него ни за читаво пола деценије пута у Југославију  гдје ми је пријетило одузмање пасоша, хапшење и суђење. Замислите кад ме и сами Брозов биограф, Владимир Дедијер, предсједник Југословенског одбора за градњу маузолеја, у свом писму са Иванових Корита, изашлим у Борби, нападао да ширим по свијету лажи о Ловћену и да се он обавезује да ће успоставити истину, што наравно никад није учинио. Напротив, при крају живота признао је новинару Милу Глигоријевићу да га је Броз форсирао да један свој велики хонорар, умјесто за неку библиотеку којој га је био намијенио, даде за градњу маузолеја.

На крају да додам да у сви ти текстови са једним великим Прологом у коме доносим шта се дешавало у протекло пола вијека, стоје сложени у књигу најављену има већ неку годину управо под насловом Борба за једно светилиште, Combat pour un sanctuaire, али је париски издавач који се био наватио посла, затајио због финансијских тешкоћа. Наравно да је и код нас настајала читава литература и умјетност изазване трагедијом Ловћена о чему свједочи часопис Уметност, број 27/28 објављен, крајем 1971 , на преко триста  страна већег формата под насловом Сумрак Ловћена према у међувремену насталој и тако названој слици Петра Лубарде. Вријеме је да се та публикација, за коју су највише заслуге имали историчари и професори умјетности Дејан Медаковић и Лазар Трифуновић те публициста Живорад Стојковић, мир праху њиховом, постави на Интернет, ако то већ није учињено. Истовремено се појавило и значајно историјско дјело великог његошолога блаженопочившег Љубомира Дурковића-Јакшића, насловљено Његош и Ловћен које такође треба поставити на мрежу. И ја и моји пријатељи приређивачи Сумрака Ловћена, црпли смо драгоцјене податке у том и у другим Дурковићевим радовима.

Међутим, Ви нијесте остали на Вашој кампањи вођеној у свјетској јавности, будући да сте крајем осамдесетих покренули у домаћој јавности акцију за обнову храма на Ловћену.

-О тој акцији која се одвијала током двије-три године свједочи моја обимна књига Борба за Ловћен Његошев објављена 2002. у издању Светигоре. То је читава епопеја која почиње мојим изласком скоро у сумрак једног фебруарског дана 1989. на Иванова Корита гдје нађох Капелу, коју бијах оставио једног љетњег дана прије двадесет година у свој љепоти и светости на врху Ловћена у бескрају планина и небеса, сада сручену у тужну гомилу на једној оснијеженој пољани, док је горе изобличени врх Ловћена притискивало неко здање налик на бункер или барутану. Тек крајем године успјех да, захваљујући Милу Глигоријевићу, Бог да му душу прости, објавим у НИН-у од 10 децембра Слово о Ловћену са неколике слике остатака разорене светиње, прекинувши тако дугогодишњи мук о судбини Ловћена. У међувремену ходачистих са неколико браће пјесника, књижевника, умјетника, на Иванова Корита да се поклонимо остацима Капеле и основасмо Одбор за обнову ловћенског врха и светилишата чија дјелатност убрзо заталаса јавност до те мјере да би, упркос хистеричном противљењу црногорских оброженика, била уродила плодом да ускоро није дошло до распада Југославије и трагичних збивања по српски народ која су тај распад пропратила.

На крају, хтио бих да додам да се ја и даље бавим Ловћеном и бавићу се до судњега часа. Наиме, протеклих шеснаест година од појаве књиге, објавио сам неколика текста од којих један поводом стогодишњице рођења Петра Лубарде 2007., који се управо зове Сумрак Ловћена као сумрак разума. Или обимни богато илустровани текст Беч се стиди злочина којим се комунисти поносе о мојим истраживањима у бечким архивама о рушењу Његошеве капеле од стране Аустрије. Додуше, Аустрија је нанијела много мање зла Ловћену него комунисти, пошто она није дирала у врх Ловћена, док га је некадашњи аустријски каплар  промовисан у маршала са својим црногорским слугаторима тешко нагрдио.

Но, упркос свему томе, може се рећи да смо ми побједници, будући да је мученички Ловћен постао предмет највишег књижевног надахнућа и да његова сокрушена светиња већ одавно увелико васкрсава по свим српским земљама. Док она проклетиња коју елементи урушавају те се у њу морају улагати огромне суме ради одржавања, не изазива чак и код неупућених у цијелу причу, осим крајње одбојности.

Данашња званична Црна Гора све мање личи на ону Црну Гору за коју су нам завјет оставили Петровићи, њени властодржци окренули су леђа Русији, увели су насилно земљу у НАТО, признали лажну државу Косово, љубе руке папи, а маћехински се односе према патријарху и Српској православној цркви!

-Може се се рећи да је трагедија Ловћена о којој смо управо говорили, била увод у оно што се отада, а посебно посљедње двије деценије дешава. А што је попримило размјере самозатирања одрицањем од српства чија је Црна Гора вјековима била тврђава, Српска спарта, а изгледа одрицањем и од православља кога је била светионик у тами вјекова, одрицањем од Немањића, твораца једне од најблиставијих цивилизација, посебно одрицањем од Светог Саве поштованог у свом словенском православљу, одрицањем од  Косова које је, како вели Павле Ровински, највише преживјело у души Црногораца и које је било најдубља рана Његошева те одрицањем од Петровића захваљујући којима је  Црна Гора видно изашла на позорницу свијета. Као што је пјевао Алфред Тенисон: О најмања од народа / ти велика Црна Горо! Особеност Црне Горе је била баш у томе што је она била теократска држава, што значи да је стуб те државе била Српска православна црква која се сада, као и све што сачињава бит Црне Горе, налази на удару!

Посебан скандал је, упркос заклетви Светог Петра да се то никад не учини, окретање од мајке Русије без чије свестране помоћи током неколика вијека Црна Гора не би одавно ни постојала. Само оно нас и Руса двјеста милиона, снажило је Црногорце, уливало им морал и давало им осјећање да су непобједиви. Кад само помислимо да су наше владике почев од Светог Василија Острошког, слава му и милост, ишле у Русију и отуде се враћале пуне душе с обилним даровима. Сјетимо се, рецимо, Његошевог завладичења од стране Светог Синода у присуству цара Николаја који је примијетио:  Ви сте Владико, виши од мене, на што је Његош одговорио: Само је Бог виши од руског цара. Ријеч која огромно каже о односу Црногораца према Русији. Сјетимо се такође Пушкинове оде Црногорцима након њихове побједе над Наполеоновим трупама у Боки. И безбројно других ствари.

И не само да садашња власт пренебрегава, у ствари, баца под ноге то пребогато величанствено насљеђе, него се сврстсва у злотворски савез звани НАТО чији је једини разлог постајања сламање Русије и њено уништење! Наравно, у циљу  владавине над свијетом превасходно од стране Америке. А посебна је прича је што је Нато водио најстрашнији злочиначки рат против српског народа, а да овај није ништа учинио ни једној од чланица тога савеза, само у циљу да му одузме свештено Косово и поклони његовим вјековним душманима Шиптарима, као и да покаже своју моћ и приближи се Русији. Могла је мала Црна Гора, умјесто да улази у НАТО у коме апсолутно ништа не значи, да игра велику улогу као спона између Русије и Запада, на примјер организовањем сусрета Путина и Обаме или Путина и Трампа на својој територији, рецимо на славном Цетињу. Што би било сасвим у духу Црне Горе коју славе Тенисон и неки други европски аутори.

Посебна мука, у ствари, патња коју је власт је натурила на српски што значи на већински народ у Црној Гори, све у циљу мијењања његове свијести, јесте укидање његовог многовјековног светог писма ћирилице, и наметање латинице. И наравно увођење такозваног црногорског језика како би држава Црна Гора једва примјетна на карти свијета имала свој сопствени језик, док огромне државе, на примјер Америка и Канада које захватају цио сјеверно-амерички континенат, немају њихив државни језик, већ енглески. Слично у Бразилији која заузима највећи дио јужно- америчког континента, не постоји бразилијски него португалски језик. Као што у Аустрији која је вјековима била  велико царство, не постоји неки аустријски, већ њемачки језик. Нажалост, код наших главара постоји нека врста државоманије, кад говоре о држави просто падају у делиријум! Ни мање државе, ни већ бактања државом! Таква брисање сопственог идентитета, сопственог националног бића, сопствене историје и традиције превазилази оно из комунистичког времена, будући да онда, рецимо, није укидана ћирилица, нити стварана црногорска црква,  нити се орила химна овејаног изрода Секуле Дрљевића на коју ће се, згледа, морати скакати по цијену строге казне!

Ове јесени излази из штампе у Паризу Ваша нова књига Далеки сусрети. То је зборник Вашх сусрета са читавом плејадом знаменитих француских аутора шесдесетих  година прошлог вијека међу којима  Франсоа Моријак, носилац Нобелове награде,  Андре Малро, Жан-Пол Сартр, Луј Арагон, Жак Превер, Габријел Марсел… Ту су и два велика страна писца, оба нобеловци, Мигуел Ангел Астуријас и Александар Сољженицин. Да ли можете да нам кажете, ко је од њих оставио највећи утисак на Вас и на Вас највише утицао? И и да ли је егзистенцијалиста Сартр заиста живио по оној његовој чувеној максими : Пакао, то су други?

-Књига већег формата на око шестсто страна има два дијела. Први дио насловљен Преко понора година, садржи причу о патријархалном, епском свијету у коме сам поникао, а какав је била Морача у мом дјетињству, те мом пут из те из те уствари средњовјековне средине до велике свјетске метрополе XX-ог вијека, Париза.

Моја француска авантура је започела читањм француских класика, прво у преводу па онда у ориганалу у последњим разредима гимназије, затим на Факултету у Београду гдје сам, поред студирања Свјетске књижевности, био изабрао Француски језик и књижевност. Враћајући се љети на распуст у Морачу, посебно у Лолу планину гдје смо издизали, одушевљено сам читао Русоа, Балзака, Стендала, Анатола Франса, а особито пјеснике као Расина, Виктора Игоа, Ламартина, Бодлера, Рембоа, Валерија… учећи њихове безбројне стихове напамет. Нијесам ни помишљао да ћу једног дана имати прилику да  сретнем живе класике од којих сте неке поменули, и да водим разговоре са њима.

Међутим, то се управо десило када сам, након завршених студија 1960, добио стипендију од Француске владе на Европском центру Универзитета у Нансију, а затим неко вријеме мјесто предавача српско-хрватског-језика и књижевности на Словенској катедри. Тако сам током деценије шесдесетих срео моје славне саговорнике и бесједио с њима, објављујући те своје разговоре превасходно на читавим страницама великог формата ондашњег НИН-а, а неке и у француским листовима. Ти разговори су чине други дио  моје  књиге под насловом Дијалози.

Наравно да, захваљујући мом друговању са класицима, нијесам имао муке да се снађем са савременицима. Тако ми је Арагон, национални пјесник у доба Покрета отпора, посветио своју велику антологију Игоовог пјесништва насловљену Јесте ли читали Виктора Игоа, намјењену омаловажатељима пјесника Легенде вјекова, написавши : Комнену Бећировићу коме се то питање не поставља. Са симпатијом Луј Арагон.

А Андре Малро, писац, ратник, државник, већ девет година министар Културе у Де Головој влади, коме се  истовремено кад и ја, било обратило неколико југословенских новинара са унапријед  формулисаним питањима за интервју,  изабрао је мене. Рекао ми је, примивши ме тог предивног 5 маја  1969 у Краљевској палати гдје се налазило Министарство да су моја питања врло високог нивоа, те да се за одговор на нека од њих припремао и чак направио забиљешке. Био сам бескрајно поносан, будући да је аутор Људске судбине, Гласова тишине и Метаморфозе богова, био човјек коме  коме сам тада највише дивио на свијету. Што ћу касније донекле изразити у својој књизи Андре Малро или људска величина.

Двије године након тога сусета, који се налази на Јутјубу, кад Малро, одласком Де Гола, није више био на високој функцији, дао ми је без оклијевања подршку у борби за Ловћен, што је за мене и моје саборце огромно значило.

Сартрова ријеч пакао била пророчанска

А што се тиче Сартра и његове чувене ријечи?

-Са Сартром сам имао одличан сусрет једног јунског дана 1967. у његовом задимљеном студију на петом спрату једне зграде на булевару Распај. Он је неко вријеме прије тога био добио Нобелову награду коју је одбио као буржоаску, будући да је био радикално лијево опредијељен и поштовалац Маркса, мада му је ближи био Хајдегер. Колико га природа није била  обдарила привлачним изгледом, будући да је био малог раста и разрок, а уз то без косе, толико је то била надокнадила великом интелигенцијом и бриљантним духом, тако да  се наш разговор одвијао као прави ватромет. Тек што бих започео неко питање, он би га тако рећи прихватао у лету и надовезивао се на њега. И он је био задовољан па ми је у том смислу написао на свом главном дјелу Биће и ништавило посвету у знак сјећања не један веома интересантан разговор.

Његова ријеч Пакао, то су други, коју изговара једно лице у његовом позоришном комаду Иза затворених врата, у коме га друго лице проматра и вреба вирећи кроз кључаоницу, имала је више психолошко значење непријатељства или неподношљивости између људских створења. Међутим, та ријеч се показала пророчанском и добила је такорећи планетарне размјере у наше вријеме у коме путем медија букти најстрашнија острвљеност једних људских бића на друга.  Као да се у души свијета, и кад то кажем имам у виду Запад,  отворио прави пакао за који би требало да се појави један нови Данте даби га описао. Све у циљу воље за моћ, пљачке или једноставно иживљавања, подпаљују се ратови,  закрвљују се народи и прикивају на свјетски стуб срама с позивима на њихово истребљење. У свијету данас царује лаж која је зло и отац зла, како вели Јеванђеље. Ту демонску острвљеност, посебно од стране западних хуманиста, ми Срби смо добро искусили на својој кожи током посљедње деценије прошлог вијека током које нијесу престали да, као хијене, на нас завијају. Град Свјетлости на Сени  био је тих година поринут у антисрпски мрак у коме смо ми Срби и наши вјерни француски пријатељи имали грдне муке да упалимо луче истине.

Из те орљве пакла пада ми напамет, рецимо, урлик гласноговорника НАТО Џими Шија из бриселске јазбине, 1999., да треба бомбардовати Србе све док буду одбачени у камено доба. Што најављује будуће подвиге НАТО у којима би требало да учествује и Монтенегро. Слично Србији, прошле су Ирак, Либија и Сирија, очекујући наредне жртве, можда Иран коме Трампов савјетник Џон Болтон, обећава управо пакао. А посљедњих година хара Западом најстрашнија мржња на Русију до те мјере да се Русија оптужује за све и свашта под небом па малтене и за природне катастрофе које пустоше хиљдама километара далеко од ње. Наравно да све то не слути нимало добро свијету, напротив. Сартрова ријеч није била никад актуелнија.

Мислим да сам, иако својим скромним моћима, био предосјетио како се ваља тај окен зла још почетком деведесетих година прошлог вијека поремећајем глобалне равнотеже у свијету, конкретније наступом југословенске драме. О томе свједоче неки моји ондашњи текстови, као Правда за Србе,  Искушење зла, Бродолом савјести, Пошаст једноумља или моја пророчанска посланица браћи Русима под насловом Демократија као проклетство, а који су већ сложени и књизи Борба с аждајом, која такође чека. Но што се тиче ове садашње, већ су предвиђене неколике промоције од којих једна на Сорбони. А планирамо и једну, акобогда, у сарадњи са Француским Институтом у Подгорици, такође у Љевиштима под извором Мораче одакле је све кренуло прије много деценија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: