Бећковић: Каква је то чланица НАТО-а која зазире од једног поете

Српски академик Матија Бећковић говорио је у интервјуу за Блиц о фестивалу “Ћирилицом” који се одржава у Будви.

Бећковић ће одржати поетско вече на фестивалу, који другу годину заредом организује Јавна установа библиотека Будва у сарадњи са Удружењем издавача и књижара Црне Горе.

Блиц: Позвани сте на фестивал књижевности “Ћирилицом” у Будви, али сте од Демократске партије социјалиста проглашени за немилог госта и оптужени „да не признајете државу Црну Гору, њен језик, писмо, историју, нити иједан напор усмјерен ка бољитку и просперитету грађана“. Који је ваш коментар?

“Мени није јасно како једна чланица НАТО, најјачег војног савеза на свијету, и земља која држи Русију под санкцијама, може да зазире од посјете једног поете, који се с погледом у небо упутио ништа мање него право ка тргу Пјесника”, казао је Бећковић.

Он је у интервјуу одговорио и на питање у вези са ранијом изјавом српког патријарха Иринеја.

Блиц: Недавно је прашину подигла изјава патријарха Иринеја о црногорском режиму који је упоредио са оним усташким. Да ли је, можда, претјерао?

“Патријарх ће по тој ријечи бити запамћен. Мислим да ће она помоћи да се сви они који су га нагнали да то каже коначно мало замисле”, рекао је Бећковић.

Матија Бећковић је живи доказ да поезија није рекла своју последњу ријеч и да се њоме још пуно тога може рећи. Бећковић је пјесничким сликама овај пут проговорио о својим пријатељима, најчешће сабраћи по перу, нижући пјеснички ђердан портрета ових људи, онако како су остали у његовом сјећању, пише „Блиц“

Нижу се имена великана од Бранка Миљковића, Стевана Раичковића, Душка Радовића, Борислава Михајловића Михиза, Дарке и Меше Селимовића, Миће Поповића, Бранка Ћопића, Добрице Ћосића, Миодрага Павловића, Васка Попе, Бате Михајловића, промину између њих сени патријарха Павла, Јована Рашковића, Милорада Екмечића, ни сам песник не зна где ће се и како тај низ завршити…

Књига ће се звати “Моји портрети”. То је збирни портрет мојих пријатеља, са којима сам провео живот. Већ сам неколико пута рекао да је човек оно што памти. Не знам зашто нешто памтимо и по ком критеријуму. Тако је и са најближим пријатељима.

Издвајају се извјесна зрнца, извјесне сцене и доживљаји, све друго се заборавља. Не знам да ли постоји слична књига. Мени је било бесмислено да пишем мемоаре. Али сигурно није бесмислено да забележим оно што је био мој живот. Када говорим о некоме од њих, треба неко да ме подсети да они више нису живи. Почео сам раније са портретима Светог Саве, Карађорђа, Светог Василија Острошког, а наставио са портретима људи са којима сам провео свој век. И издвојило се нешто што се мени учинило да је поезија.

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: