Бећковић: Срби у Црној Гори једини народ који је проглашен окупатором сопствене земље

Највећи пјесник овог времена, оратор, мудрац, харизматичан, виталан, беспрекорног и непоновљивог стила, дендијевац, циник и умник, први поета и ,,заступник“ овог народа, Матија Бећковић данас, 29. новембра пуни 80 година.

У времеплову који смо распаковали уписано је да је у 6. разреду ниже гимназије у Ваљеву његов писмени задатак о револуцији награђен као најбољи рад у свим школама Србије. Та награда и новчани износ од 15.000 динара била је и његова прва зарада од које је купио и први карирани сако, кошуљу и панталоне, а нешто је утрошио и за поклоне тетки и течи. Тада се Матија заувијек ,,запослио код матерњег језика“.

Није му било довољно ријечи и израза да искаже осећања, да опише слике и људе, да каже ,,кажу“, да упита ,,чиме сте палили вјетар“, да испјева о Србима ,,који су себе наложили на ватру“ и запита ,,Бога и памтикамен“, па је почео да кује свој језик. ,,Јуначио се и језиковао“! И у том „језиковању“, за шест деценија у којима је њему пјесма била живот, објавио више од 170 издања бројних пјесничких књига, које су имале невјероватне тираже и по 50.000! О његовој слави, дару и харизми Момо Капор написао је да ,,све што би измислио по ноћи, идућег дана би ишло од уста до уста“.

Обавезно пенкало са мастилом и мала биљежница која стаје у џеп, покрет руком која вади тај кожни нотес, знак су да поезија у њему не мирује. ,,Раде“ ријечи, црно мастило на папиру већ је уписало стихове. Пјесме су му исклесане и у камену, а умијеће и магија која се догађа док говори своје стихове траје колико и његова поезија. Опчињава слушаоце куд год да га је поезија отпратила, његова читања поезије личе на митинге, или као да се на позорници изводи драмско дјело.

Живот и све њему важне људе у посљедњим годинама стваралашта описао је у поетским мемоарима ,,100 мојих портрета“ и симболичног наслова ,,Мојих 80 – портрети“, чији је издавач Компанија ,,Новости“.

Шта најбоље описује ваших 80?

,,Како вријеме пролази све више се ослањам и рачунам на себе. И без себе не могу ништа да учиним. Сам себи сам све потребнији, а другима спореднији. И како године одмичу, постајем тога свјестан. Кажу да је страшни суд суочење са собом. Ако то избјегавамо овдје, тамо то суочење не можемо избјећи.“

,,Ти ћеш родити сина, и даћеш му име Матија“… тако је ваш ујак, у сну који је сањала ваша мајка Зорка, одредио ваше име. Без оца, уз жртву мајке да вас школује, тетка је била ваша адреса школовања и младих година живота…

,,На повратку из Херцег Новог, Данило Киш ми се пожалио како се Иво Андрић ни о чему не изјашњава. Ако једног дана случајно нешто каже, сјутрадан се на то поврати и све поравна да ти ништа не остане. Препричавам те ријечи Стевану Раичковићу, а он ће: ,,Хтио би Киш да му Андрић све прича из почетка!“ На ту анегдоту подсјетило ме и ваше питање. Одакле да почнем. После Јудине издаје ,,коцка паде на Матију“. Али, времена се мијењају. Ово је вијек технологије, па и читаоци и гледаоци могу на интернету да потраже све што их и о мени занима. И бирају најбоље дјелове. Оно што би мени било интересантно не значи да је и другима, па боље да се не мијешам.“

Из Војводине у Црну Гору, од Славонског Брода до Ваљева, па посљедња станица Београд – водила је ваша пруга живота и пјесништва. Шта вас је највише одредило?

,,Све оно што нисам одмах, него тек накнадно препознао. Све што имам добио сам, и немам чиме да се хвалим. Сента је била невидљива звијезда у мом космосу. Коме сопствени живот није тајна, других тајни и нема. Бог је био на мојој страни, а да ли сам ја на његовој, Бог зна.“

Језик и пјесништво одвели су вас и на све стране света. Шта сте тамо највише осјетили, шта се најјаче чуло?

,,Истина је адреса на којој станује поезија. И можда није требало никуд ни због чега одлазити, осим зато да би се увјерио да је душа пуна само код куће. Геније или дух мјеста. Genius locus. То је закључак свих путника. Не потврђује ли то и аксиом из основне школе који каже да ћеш, ако с једне тачке кренеш и идеш у истом правцу, стићи на ону са које си кренуо.“

И Веље Дубоко, гдје је ваша очевина, називом носи симболику и величине и дубине ваших дјела. Шта још морате да напишете?

,,Срећом још не пишем успаванке. Анестезија поезијом је поље на којем се нисам огледао. Више волим да се читаоци радују и смију, него да се успављују и дремкају. У своје вријеме сам неким новинама предлагао да уведу анкету са питањем: Од које књиге најприје заспите?“

Ко је био ваш претпостављени у животу?

,,Мој једини претпостављени је онај кога немам. То је мој коначан одговор. У младости сам изјавио: ,,Мој претпостављени је Гете!“ Требало је да буде, а испоставило се да није.“

„Увек сам се дружио са старијима од себе…“. Многих више нема, сачували сте их у ,,Портретима“, али млађима сте занимљиви…

,,Сада више и нема старијих. Сви су млади, јер једино тако има смисла живјети и може да се опстане. Макар као кловн. Незрели пајаци шетају улицама. Некад је младост била љубав. Сад је лозинка ,,што старији то млађи“. Уосталом, у односу на шта би човек могао бити стар? У односу на ваздух, воду, или ватру. Љутио се Стојан Аралица, када је имао 90 година, на једног писца који га је питао да ли још слика: ,,Будала једна, ја сликам сад боље него икад!“ То ми је онда било смијешно, а сада није. На питање како то да је под старост написала више него у младости, Десанка је одговорила: Отворило ми се!“

Шта су данас путокази младима?

,,Као и свака младост. Можда макар мало среће. А и то мало је много. Загрижена јабука је симбол нашег времена. Има много верзија како је настао ,,Apple“ – каже Стив Џобс. Између многих предлога одлучио се за загрижену јабуку. Јабука је симбол раздора и забрањеног воћа, а загрижена јабука симбол непослушности Богу. Слобода да се чини зло. Знак бунтовништва и безбожништва. Тај недостајући загриз због којег смо истерани из раја постао је и лого и грб нашег времена. Видим га како стоји на олтару и у Цариграду и у Ватикану.“

Каква је младост коју гледате у унуцима и око себе?

,,И младост је лепа само док се чека.“

Ваша ријеч, на сваку велику тему политике или државе, била је увек на цијени. Има ли кога „са врха“ данас нешто да пита, да вас чује?

,,Не бих могао да се похвалим да то очекујем од било кога. Да неко некога уважи, а камоли поштује, потребан је натчовечански таленат који се код нас ретко кад појављивао. Гете је рекао: ,,Да би неко неког цијенио, он и сам мора бити нешто“! Андрић је ту ријеч узео за мото свог есеја о Љуби Ненадовићу и књизи о Његошу.“

О Црној Гори и Црногорцима …. „црногорскога би, па прође…“.

,,Све што сам изговорио на ту тему постоји на интернету, а ја остајем при свакој ријечи коју сам изрекао. Срби у Црној Гори су једини народ на свијету који је проглашен окупатором своје сопствене земље. Тамо су демантовали науку која је утврдила да се једино род и језик не могу промијенити. Српски манастири су српски на цијелој планети. У Америци, Аустралији, Грчкој, Немачкој, Шведској, Хрватској… Једино у Црној Гори тврде да српски манастири нису српски, мада су старији од Црне Горе. Кажу да је постојала црногорска аутокефална црква, а да је била, била би једина аутокефална црква која није имала патријарха. Њихово писмо је сада латиница на којој немају ниједно свједочанство, ни књигу ни тапију ни крштеницу. Тако су покидали све везе са родним тлом. Не знам да ли су сада у жалости за НАТО пактом после Макронове објаве да је НАТО доживео мождану смрт.“

О Монтенегру и Монтенегринима…

,,Више о Монтенегру зна Могерини и моје знање није ни примаћи њеном. Једино знам оно што знају сви. Онолико колико могу нанијети штете Србији и Србима толико вриједе на међународној берзи.“

Шта нас данас спаја када је много урађено да „свако иде својим путем“ и да будемо тек добре комшије?

,,Монтенегрини су успјели да учине чудо за које прије њих свиет није знао. Одвојили су Црну Гору и сачували заједничку државу. Тако је Црна Гора постала независна и само њина, а Србија остала заједничка. Колико сам обавијештен, спајање је нешто без чега се може. Све се може обавити вјештачком оплодњом која није случајно измишљена.“

Шта су ваши немири данас?

,,Још нисам начисто да ли да глув останем или постанем. Више нисам сигуран да ли не чујем или нећу да чујем. Што је баба Јеја говорила: Реци ми нешто мило да видиш чујем ли.“

Шта највриједније имате, чувате, памтите…?

,,Највриједније што чувам и желим да сачувам је мрва здравог разума. А то баш није једноставно. Како да га сачувам, а да га не урекнем.“

Као да је нисте изрекли Ви, већ да је дошла као завјет однекуд из сржи, или са висина, та ,,најскупља српска реч“ да ли је појефтинила, или постала још скупља?

,,Најважније је једном заувијек рећи и дати на знање свима и свакоме: ,,Није на продају!“ Ту паролу треба најкрупнијим словима исписати преко Проклетија, да је цио свијет гледа за сва времена.“

Може ли Косово бити потпис? Споразум? Са ким да се споразумијемо када су тамо вјековима наши докази постојања, страдали и отуда отјерани народ, двије деценије америчка војна база и нова двомилионска албанска држава… Отето, а свет се упиње да се потпишемо и да се ,,споразумијемо“.

,,Отели су га, а ми га не дамо! Незвани усрећитељи су им поклонили туђе, па се још чуде у чему је проблем. И све каже онај графит: ,,Ниједна душа те се није одрекла!“ А како да се одрекне кад је под сваком травком душа.“

Која је цијена и који је пут Србије?

,,Можда је судбина Слободана Јовановића, чију 150. годишњицу рођења управо обиљежавамо изложбом у САНУ и скуповима посвећеним његовом животу и дјелу, најрјечитија и најпогоднија за одговор на ово велико питање свих питања. Наиме, Јовановић је од највећих ауторитета назван ,,савјест српског народа“, онај ,,који је од свих наших духова највише грађанин свијета“ и ,,једно од најкрупнијих имена цјелокупне српске културе“, ,,један од највећих твораца на српском језику свих времена“, ,,један од најзаслужнијих људи који би својим великим знањем и изванредним моралним и духовним особинама чинили част и највећим народима“. ,,Српски Волтер“ осуђен је као злочинац и слуга окупатора, мада је рат провео у Лондону, престоници савезничке борбе против окупатора и фашизма, што се по ријечима његовог тужиоца ,,може чинити парадоксалним само на први поглед“. Реакција његовог народа на ту пресуду сажета је у ријеч оне мајке која је рекла свом сину: Само ми ти буди Нико и Ништа!“

Као да нисмо свјесни колико су те подјеле и идеологије биле кобне? Па и данас…

,,Судбина Слободана Јовановића је симбол сјече кнезова која није била само 1804, него и 1944, а није сасвим престала до данашњег дана. Голгота и губитак таквих људи које је немогуће побројити, нагрдила је, обесхрабрила, распаметила и дезоријентисала српски народ. Када неко умре, нема пречег посла него да се сахрани. А у нашој земљи већ готово читав вијек су толики несахрањени мртваци. Као што ни грађански рат, који се зове и братоубилачки, још не престаје у Србији (и Црној Гори), упркос чињеници да нема ни једне куће ни породице која није била на обје стране. А те стране су временом замјењивале мјеста и попуњавале редове тако што су поражени прелазили на страну побједника, а побједник није био нико. Важно је да се међусобно бију да виде ко је бољи и да ,,клање по закланом грлу“ не престаје. Хоћемо ли икад дочекати да чујемо високу и спасавајућу ријеч која би нас подигла увис и извела из понора? Ако биљке осећају и мржњу и љубав, ваљда је осећају и људи.“

Рекли сте: ,,човјек је оно што памти“ – шта ви памтите, шта се данас мора упамтити?

,,Шта ћемо запамтити не одлучујемо ми. То само избија и зато је и важно и свето. И зато смо – оно што памтимо.“

Када се после ових 80 ,,поново родите“…?

,,Поново се рађа обично у недјељу, у било којем граду, рецимо у Ваљеву, гдје ће те опет окружити дјеца као свакога придошлицу…“

Ваше Љ…?

,,Љ је комбинација два слова и у ћирилици и у латиници. Када окренеш В латиницом роде се Л и О, а када их спојиш добијеш Људмилу и Ољу. Родиле су се кад се В изврнуло на поставу и окренуло на ћириличку страну. А овамо су их дочекали мој брат и сестра, Љубо и Љубица.“

Јавност је о младом, наочитом и талентованом пјеснику сазнала 26. маја 1962., када му је у ,,Вечерњим новостима“, на средњим странама, поводом прве књиге, ,,Вера Павладољска“, објављена велика фотографија, уз текст ,,Златни стихови љубави“. Сликан је са књигом која ће га винути у небеса.

Поема ,,Вера Павладољска“ те 1962. била је сензација када ју је велики сликар Радомир Стевић Рас објавио као библиофилско издање. Штампана је у само 50 примјерака, коштала је тада баснословних 20.000 динара и – одмах је распродата. Као библиофилско издање налази се у Гутенберговом музеју у Мајнцу и Музеју модерне умјетности у Њујорку.

Вера Павладољска… прва љубав, први љубавни стихови, прва књига…животни сапутник… и вечна песма…

,,Да сам је срео и препознао, тек сам накнадно сазнао, али ипак на вријеме. Могу да кажем да је нисам изгубио и пустио да оде без ријечи. Стеван Раичковић ми је говорио да је најважије што сам стихове које сам јој посветио написао за њеног живота и што их је она видјела својим очима. И да то није исто као да сам их написао послије њене смрти. А Душан Радовић ме питао: Ко се још оженио својом првом љубави?“

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: