Бећковић: Србија ради јогу на ивици провалије

Разговор са Матијом Бећковићем рађен је у Звездара театру, а након што је представницима манастира Милентија уручио прилог за обнову тог здања, приход са предновогодишње, традиционалне својеврсне поетске представе ”Вече са Матијом”.

Било је то јубиларно, 20. “Вече са Матијом”, приход је увек ишао у хуманитарне сврхе…

– Јесте, донирали смо за ратну сирочад, за народне кухиње, за… Да не набрајам. Овога пута новцем љубитеља поезије помажемо обнову, у неком давном земљотресу, срушеног манастира Милентија. А у свему томе има нечег скривеног и нереченог.

А то је?

– Ко још наплаћује карте за песничке вечери. А овде се наплаћују и нису јефтине. А сала, препуна. Има их који нису могли до карте доћи. И то у време, како чујемо са свих разних екрана, кад поезија никог не интересује и нико не долази и кад је улаз слободан. А овде су за два дана распродате карте. На најаву објављену ситним словима у програму за децембар.

Хоћете да кажете – толико о немоћи и безначајности поезије?

– И не само то. Ти који долазе и купују карте, осим што су љубитељи поезије, знају да то није никаква превара, тезга и томбола. Знају и да је то у служби још нечег. И тако већ 20 година. То доказује да нисмо беспомоћни и кад се чини да јесмо. И да има света коме је до културе и поезије стало, и кад се мисли да га више нема. Овога пута ће новцем љубитеља поезије бити помогнута обнова манастира Милентија који је попут Каленића и Лазарице драгуљ чувене моравске школе. Сад се праве велелепни саборни храмови. Ово је невелико здање, па га је лакше и обновити. А немерљиво драгоцено. Храм и споменик храму, духу, мудрости лепоти… свему што је у наше време поругано и протерано.

Шта то заправо значи? Какав је наш однос према знању, мудрости, духовности?

– Чини вам се да ничег од тога нема. Да је све пустиња. Ал‘ кад се нешто мало мрдне, као и пустиња чим је ороси киша, покаже да је жива. Говорим о суграђанима, о људима… Варка је да не постоје, и још је већа варка да је потреба за културом изумрла. Чим једну варницу у ту таму убациш – блесак људских очију одува мрак. Али има у свему томе и још нешто.

На шта мислите?

– Не даје се никаквог знака да се то жели.

Ко не даје знак?

– Они у чијим је рукама и нож и погача. Долазите и до готово параноичних идеја, да није случајно да су музеји затворени, да издавачи пропадају, да се институције девастирају, да се за културу дају мрвице, а и мрвица је све мање… Обично се мисли да је то питање немања пара. Али није. У сваком случају, паре нису најбитније. Има то и позадину. Озбиљну и дубоку. А то је, између осталог, и питање: Шта ће вама то. Ко сте ви да то имате. Ви не постојите. Нема вас у нашој евиденцији. Благо наше културе и стваралаштва одударно је са сликом која је о нама настала. Понижавају оне за које немају никаквих података да постоје. Нема нико времена за нас. Живимо под инструкцијама.

Која је то и каква слика о нама?

– Просјак који прича да је цар. А овамо продаје бубреге и сања да се запосли у страној компанији.

Колико смо само допринели томе?

– Ушли смо у неку врсту спиритистичке сеансе. У погрешном тренутку. Радимо на себи и медитирамо – док кућа гори. Само да смо задовољни са собом, па ћемо бити помирени са свим и свачим. Учинити да други мисле да си срећан – то је једини важећи морал. Србија ради јогу на ивици провалије.

Кад говоримо о култури, ко то и како нама брани да бирамо најквалитетније, а не партијски подобне, кадрове у установама културе? Ко нам брани да бринемо о нашим највећим ствараоцима? Ко нас тера да од ријалитија правимо вредносни мејнстрим?

– Култура је и у срећнијим земљама резервисана за један мали круг. Нама је то мало, хтели бисмо више, а веће је чудо што постоји било шта и било каква дилема око тога. Чудо је што се уопште копрцамо… Једна мала земља која је веровала да је велика не може да се помири са идејом да је увек била мала… Ако је мала, откуд јој идеја да је у култури велика. Нису нам на време казали где нам је место. Не знамо ни кога да питамо. Швеђане, Данце, Норвежане? Губимо самопоуздање и постајемо невидљиви. Питамо се шта ће нам култура. Где год култура постоји, она је доказ каскања за овим временом. Дуго смо били препуштени самима себи. Тако је настала доколица звана култура. То је у богатим и великим земљама давно сасечено у корену, и код нас се на томе ради како нико не би фантазирао да је неко и нешто.

Следе председнички избори, ваш утисак, коментар?

– Не знам како ствари стоје, а знам о чему се ради.

Ко је, какав је будући председник Србије?

– Отворени смо за све опције и пристајемо на све. Само да нам нико не тражи да кажемо која је то опција. Наше је да климамо главом као они привесци у колима.

Шта је кључна чињеница, одлика нашег садашњег стања? И шта је узрок томе, а шта последица?

– Закаснили смо у процесу отуђења. Нисмо ускладили ниво отуђености са трендовима. Имамо ајфон, а немамо за зубара. Што и ми не бисмо били под искушењима под којима су сви.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: