Белосветске заразе: Плес Ковид Дервиша у пакленом оку

-Ма јесте жено, какав Џони, њега смо сместили за сваки случај. Овај је 100 пута црњи и гори.

……………………………

-Ма јок, каква маска, тај би ишо намерно без чарапа да није хладно.

Он, никад…

……………………………

-Не, не улази у аутобус ако није ко шипак. Не знам, такав је.

……………………………

-Ако нема две короне Бог ме убио!

…………………………….

– Сад да га пошаљем у Макси, и са маском, геноцид би направио. Бака ни дека не би претекли.

………………………………………

-Ма добро ја, ја сам на њега резистентна, не  бојим се  за себе, за зграду страхујем. Улаз је у питању, заразиће и старо и младо, плус знаш колко имамо  куца и маца по. Нису животиње криве.

……………………………………….

-Да, што ти кажеш, има и папагаја, једва су прележали и птичији.

………………………………………..

-Температуру. Ко лава жено. Рекох му оно пре пар дана  да промени рибицама воду а нађох јутрос рибљу чорбу у акваријуму. Ма шта знам, ваљда им мењо воду па доваћо онако врео акваријум. Спржио и златну….. Да…

……………………………………….

-Молим те, ти их организуј овај још спава. Нека га још мало. Да, ко зна како је тамо. И коре за бундевару… Аха. Можеш. Серију обавезно ако си скинула. Да бинџујемо. Да, сви причају о тој Круни. Кажу, принц Чарлс љут ко зићан.

……..

-Само пожурите. И комплетно ХТЗ одело. Сви. Потуцо се по кафанама ових дана жено, ни  Гугл није мого да му уђе у траг. Пуни му џепови вируса.

То је био глас лепе Вуки а са друге стране жице вероватно је била нека њена сестра. Која,не могу да кажем јер нисам био фит. Али то је за причу свеједно.

Дан корона вештица

Баш ми не беше  добро.

И није ми први пут. Симптоми такође нису били  непознати, отприлике, делови тела су утрнули, руке и ноге нисам најбоље осећао, свест је била готово обамрла уз свеприсутан, изразит, севајући бол у пределу јетре.

Жеђ – неподношљива.

На месту где би требала да буде бешика, препуњена цистерна и једино је мозак говорио:

Буди се!

Животно искуство ме је научило да процењујем ризике рационално.

Враћао сам филм од претходне ноћи селектујући битно од небитног.

Битно: Био сам у кафани. Знам са ким и беше…. Не жалим се.

Небитно: Не знам колико је било тура и како сам дошао кући.

 

Битно: Вукица није откључала врата. Није била кући.

Небитно: Где беше?

 

Битно: Где беше није небитно него битно. Морам да се концентришем!

Небитно: Нагон за мокрењем који мути разум.

 

Битно: Одгонетнути где то беше мојих лепших 50 одсто.

 

У принципу ја не паничим у ризичним ситуацијама.

Из кревета сам устао тек пошто су се слике од прошлог дана разбистриле:

Вукица је два три дана била одсутна, тачније била је код сестре, још прецизније код њеног ”малог” од 40 година који је запатио Корону.

Мисија се звала: сместити га у болницу ”за сваки случај”. Ангажовани су били сви ресурси, бачене су све породичне мреже, дуж свих кордината заједничког друштвеног окружења.

Ловљени су лекари-наивчине и други, ини, значајни пријатељи који могу имати још значајније пријатеље.

 

И тако,упркос бриљантне реконстуркције блиске прошлости устао сам, што се каже на ”леву ногу”.

Знајући  и да је Вукица  прошла оштру животну обуку и никада није напуштала дом а да чуло мириса не остави кући, слутио сам невољу док сам напуштао собу и као, опуштено се кретао  ка тоалету.

Пред њу сам изашао много лакши и ”кул”.

Вуки је седела на двоседу у каратеристичној пози ”жене ,мајке, краљице”. Била је концентрисана на даљински управљач нашег телевизора покушавајући да пронађе ”Др Некона на диманд”.

Добри доктор Некон, у данима короне, неуморно се смуцао по ТВ студијима а Вукица се трудила да буде у корак са њим иако  је цела фамилија обесхрабривала тврдећи да је немогуће испратити вижљастог чичицу .

Међутим она је неколико минулих дана  пропустила градиво и  било је свесна  губитка.

-Шта би на крају са ”малим” – упитах забринуто жену која очи није одвајала са даљинске справе.

-Решено-рече више за себе.

-Како?

-У Ковид арени је!

-Он  и није имао неку температуру – и даље сам глуматао да се ”нешто разумем”.

-Боље спречити него лечити – рече јетко  тако да сам одмах разумео да јој тренутно само сметам.

Ненаметљивим покретом руке затим сам благо одигао Корона брошуре са моје фотеље одложивши ”Патње младог Чеде Ветера на Инфенкивној” на под а ”Биљанина сећања на Корону” на софу.

Вуки то чак није ни приметила.

Уместо да ме погледа прекорно што дирам ”сакралне кућне списе”, затражила је да јој додам телефон.

И, није ми било тешко да устанем, тек пошто сам сео ,и извршим наређење.

-Који оно беше СМС – питала је смирено а ја сам се трудио да будем још и више.

-За Доктора Некона ти је  353390, тараба,за др Пољупчић 353399 тараба гвоздена  капија, а за Тихог доктора 353400 тараба, решетке, лудница.

И, уместо да похвали моје стечено знање из епидемиологије Вуки скоро дрекну:

-Јеси бре нормалан, рекла сам ти дај телефон, не мој телефон!

-Твој  злосрећо, ово гласање кошта!

Од Вуки речено, од мене извршено.

Вукица је, чини ми се ,гласала за све .Тако је изгледало са стране.Пошто је одложила телефонску справу ошину ме погледом уз питање:

.-Где ти је Борко, кукала му мајка?

-Немам појама, не видех га од Славе?

-Дакле Слава. Јесам ти рекла – клони се Аранђела. Забрањено је аветињо, слушаш ли ишта – слушали ти бијесни – зборила је Вуки  наставивши  да сикће :

-А знаш ли да је нестао сад када народ грца у вирусима?

-Намам појма!

-А знаш да без њега Управни одбор лутрије не може да ради? Ни то не знаш?

-Немам појма!

Борко иначе није лоша персона иако  је председник Управног одбора државне лутрије.Не би ни то  био проблем да не постоји проклети Статут лутрије који подразумева да извршне  одлуке потписује челни човек и да тек онда иду у Службени лист.

Како сам разумео Вукицу, донета је Глобална одлука да се морталитет од короне убудуће прати и преко  тикета, слично Лиги шампиона што је иначе у корак са светом.

Борка опет не могу да нађу данима и због његове неозбиљности или чак корона кукавичлука, предузетништво у држави тапка у месту.

-Стварно жено какве ја везе имам са Борковим пандемијским кукавичлуком-покушао сам да одглумим љутњу устајући демонстративно са фотеље на путу до собе  ,да као ” изнервиран”,  демонстративно легнем и наставим са лечењем мамурлука.

-Има везе има,све има везе, – последња је ствар коју сам јасно чуо док су се кафанске виле наново окупљале у мојој глави.

Пре него сам им се предао, мислим да сам регистровао да је дошла и свастика која је нетом сместила ”малог” у болницу, жена од тог ”малог” па затим друга свастика  и  жагор Салемских вештица из Дневне собе испратио ме је у здрав преподневни сан.

Само сам јекнуо 60 одсто

Звоно нисам чуо-да признам, ал сам чуо како се Вуки дере :Где си Сосо!

А затим се чуло и како  пуцају ”искрени” женски пољупчићи.

Отрилике она је одговорила: Кад је мука ни Соса вам није брука и онда је и она ”испуцала” рафал кисића по Вукици.

Ја сам већ тад био скоро 100 одсто  сигуран да ће неко пострадати.

Соса је виша медицинска сестра на еминентној клиници у престоничкој болници коју је мој шурак оставио 2015.када су први пут путовали у Египат.Једноставно, Шура се није  вратио у хотел после излета на  Асуанску брану већ је остао да храни крокодиле на Нилу. Сестрама је само јавио да се безбедније осећа узводно од Асуанске акумулације окружен гмизавцима  из реда Ахросауриа него окружен са свих страна  Сосином љубави. Соси је у хотел послао телеграм”да се осећа разведеном”.

-Излази ,убрзо је Вукица ушла у моју собу.

Искорачио  сам и без речи сео у сред Салемског племена.

Соса је већ била ставила маску што је њеном лицу давало  одређену благост . Извадила из докторског торбичета  иглу и без речи ми је зарила у прст.

Крв је узлиптала , ја сам јекнуо али Соса под маском није добро чула.

Поновила је преглед, бушећи  ми иглом и други прст и када сам опет јекнуо-рече 60 одсто кисеоника у крви.

Све  жене  су почеле забринуто да врте главама.Додуше,нису им се виделе фаце јер су биле обучене ”протоклорано за Дан вештица”али битно је да су консензусом  уочиле да сам пао у канџе Ковид 19.

Соса руку на срце,није користила оне смешне трачице што иду уз игле и што сигнализирају колико је коме кисеоника у крви  ”прекостало” него је преглед обавила ”слухистички”.На основу мог јаука,потуљеног рече, оцењено је да ми фали   кисеоник у крви  то је знак да се са вирусом  борим за живот.

Свог ”Via Dolorosa”до Арене се не сећам најбоље.Сигуран сам да је у колони било најмање три аута.Луда Соса напред чеоно,у средини Вуки  је возила  наш  ”поло”у коме сам ја покушавао да зауставим крв из избодених прстију.

У десном реторвизору сам видео Славкин ”форд”који је ишао упадљиво  уз банкину јер је Марина на месту сувозача  имала задатак да пази да не искочим из аута док ми је леви реторвизор био заклоњен Вукичиним војничком гас маском.

(Рекао би да је левом траком у ”пежоу”газио”Буцко најстарија Сваја,ал опет не могу ”руку у ватру”).

Поворка   се зауставила на паркингу испред Капиталног Ковид центра и ја сам извучен из аута тек пошто је око мене формиран безбедоносни шпалир.

Али не лези враже-беше још ” болничких упута да се попуни”.

Испоставило се да је предворје   Пријемног одељења   омеђено белим боцама кисеоника поређаним у геометријску фигуру октагона у ствари  пут за  рај или пут за кућно чистилиште.

Мамурном и  импресионираном нестварним сликама измакло ми је и да  су се  свастике Марина и Славка престројиле, заменивши места са некаквим ћелавим клипанима из обезбеђења(такође прописно под маскма) који су преузели стражњи надзор надамном.

Њих две су лагано пришле Вукици пред октагоном  и док јој је Марина полако скидала гас маску и јакну качила  на кисеоничку  боцу,  Славка јој је масирала прво леђа а потом задње ложе обе ноге с акцентом на примицач.

И,  појави се тада и Балачко војвода.

Скочи Вуче ,млађано Бугарче ,испрси се пред војводом силним!

Претерујем…

Испоставило се да је Балачко у ствари Мића Кривоња из њиховог села а он  и моја Вуки се знају још док су овце  чували.

Сусрет старих чобана , после толико година  је био дирљив.

Балачко који је родне пашњаке заменио  Београдом  за пар деценија”на врелом асвалту” стекао је репутацију ”Ивент господара  престонице”.

Нема тих врата које његово име не отвара а услов, да  ја на основу налаза Луде Сосе крочим на болничко лечење у Капитални ковид центар је  био да Балачко и Вуки ,као некад у селу, одиграју још један : Упремасе плес!(Баш као некад)

И вала би тако.

Славка и Марина запеваше ”Ој свијетла”а Балачко крену  небу под облаке.

Вуки и више као лансирана из Хајпер лоупа Елона Маска.Задирала је чини ми се у јоносферу.

Да  срце стане од милине.

Они момци, секунданти од Балачка, Богме и заплакаше.

Већ после првих тактова ”Ој свијетла”ледином око Ковид капиталног центра баш нико није штедео дланове и знао сам да сам положио за Ковид болницу.

Потуцања од хипокрићана до пословњака

На велика врата сам ушао у Арену.Чеда, дервиш мог сектора Исток, лично ме је повео у свлачионицу да задужим пиџаму и попијем пиво.

Није ме пожуривао током болничког ритуала,напротив отворио ми је и друго .

Е,кад и друго клизну ”ко маче низ олук”, Чеда прозбори:

-Идемо у ”Хипоркита” , креветац ти је  ко бомбона,

Крену дервиш  затим напред ,плешући између белих болесничких боксова Ковид капитала  чији су се становници тек будили.

Ја сам ишао за њим.

Када сам га  негде на пола сале Дервишлука,тек да прекинем  непријатну ћутњу,  упитао : Где леже ”интензивци”ништа ми није одговорио само је застао и принео прст носу без пелене.

-Тишина људи спавају

-Код нас нема таквих,они су у сектору Запад.

-На западу су сви оболели-шаптао је.

Наставили смо даље до самог зида , до највећег чадора.

Чеда пред њим  заста и благим покретом руке разгрну белу тканину.

На кревету је седео младић жутог лица и изгубљеног израза.

Поред њега на болничкој касети беху поређане дебеле медицинске књиге.

Жути се није обазирао на нас већ је изгубљено гледао пут књига с којима је био у очигледној свађи  и тек пошто и трећи пут беспомоћно заврти главом обрати пажњу на придошлице.

Представио се уљудно:

-Миле докторски.Ћале ми је шеф клинике а ”лежим невин” сам јер сам 12 пут пао анатомију.Да, он ме овако ,шатро,”учи памети”…

-Матори је звер-гуслао је даље очајни Миле.

-Према породицом је  без  милости  а види-поче да показује руком…

-Тамо му је Пера аутомеханичар, склонио га јер га жена нашла у швалерацији.Водовоџију сместио вамо, десније а познавали се пола сата док му овај мењо вентил на купатилу.Као, водовоџији ладно да ради зими док пуцају цеви па да га мало одмори.Ја и сека,кунем ти се,пријавићемо га због насиља у породици.Сестру ми бре увалио на женско одељење јер је била на концерту Ђанија Трајковића.

Очито, живот Жутог није био песма или је он био саздан од неког мекшег материјала.

Покушах да га прекинем,те питах зашто нам се одељење зове Хипоркит и будући доктор и вероватно наследник трона Начелника клинике  се ту некако смири.

-Овде су ти болесници који природно гравитирају ка лекарским фамилијама.Иначе одељење је познато и по томе што је степен болести обрнуто пропорционалан са породичном и кумовском блискошћу са лекарима.Углавном сви смо здрави и смештени овде уз зид јер су ту  радијатори чија топлота треба да се побрине  да тако и остане.

И ту конверзација поста лежернија.

-А где лежи Џони мали од моје Сваје.Симпатичан, јуче доведен и он би требао да је у Хипокриту-окуражих се да га питам.

Жути се замисли па немоћно рашири руке.

-Сећам га се од јуче ал где неста не питај.Знам да ми се јавио да иде код ”пословњака”ал дал се враћо,немам појма.Попих неке бенседине јуче па…

 

Мене су после овог угодног ћаскања сместили у други чадор од Жутог-

.И таман што прилегох и затвори очи,чујем  комешање,” зову један другом:Добро јутро”.

Неки траже пешкир за умивање а неки  би и прво по ракију.И куца се,охо хо…

Боме и ја дигох главу ка небесима и захвали се свевишњем што ме прими у Ковид централ  те крочих из чадора.

Нисам дуго тражио Боришу.

Његова резиденција је била у централном делу болесничког ”пословног кварта”видно означена тикетом ”из кеца у двојку”.

А и он се сирома обрадовао.

-Дошла маца на кисеоник.А кад сам те звао да идемо одма после Славе ,ти јок-увек се  Бориша правио паметан па га ни вирусна мука није променила.

-Ма дошо мало да те видим-нисам  се дао и Бориша тада ,да прекрати формалности,   даде руком знак оним његовим чаушима  да је јутарњи Колегијум пробисвета завршен и да су слободни.

-Шта је ново напољу-упита тихо кад ови изађоше  а ја прво рече :Ништа а онда се сетих:

-Траже те мајсторе.Не могу без твоје ћаге.Цео свет данас игра квоту на морталитет-рекох му у даху а он ће:

-Не пада ми на памет да играм хендикеп.Стискали су они мене и пре Славе али бар ти ме знаш,  (показивао је сад Бориша руком на образ).-Зато сам и збрисо,није Бориша част нашо на улици.

Вала и у праву је помислих.

Треба имати образа и под вирусом.Пандемије прођу али остаће ко је шта радио у ова смутна времена.

-Да ми не видех малог од Сваје,јуче га ове моје послаше-било је моје следеће питање.

Овај се зачуди, слеже раменима а ја да му мало разиграм сећање наставих:

-Леп црн дечко око 40,не фали му ништа, ”деље” преферанс из све снаге?

-А тај,е је….

-Пуко је јуче, прве ноћи.Пот репот,пот репот и изгуби кревет.Што не јави раније знаш да би га чуво.Добар младац и телефон ми је оставио-видех да је   Бориши

жао Џонија  али стварно није био крив.

И шта ћу.

Сваја ме је претходно  заклела да јој поздравим синчину те узе од Борише тај број да му се јавим.

Мој друг  је у том тренутку културно напустио чадор-резиденцију.

Изговорио се да иде  по вискић, а у ствари изашао је  да не слуша породичне интиме.

(Увек сам ценио његове манире)

-Где си бре Џони, а са друге стране мук!

-Џони,Лепи Гане овде.Да теча,Гане Вукичин…

-Славка ме послала да те нађем.Где си?

Тек тад поче нешто да цвили са друге стране.

-Немој лебати,искључи телефон ово није зезање-јасније сам сад чуо  Џонија  у ропцу.

Затим је његов глас постао још јаснији.

-Ја сам супер, под Бранковим сам мостом  са азилантима, нема никаве фрке али Славки и Мирки ни реч.Ако те вештице нађу, вичи: ”супер је Ниџа лешкари под кисеоником”….Кући Гане  жив нећу.

Разговор са Џонијем ми ”није био по мери”.Не толико због  неповерење у његовом гласу и сумњи да ћу га одати колико због чињенице да никако нисам могао  да га убедим да ”макар мени може веровати.

Јесам додуше тражио да ми заузврат поклони Куран од Авганистанских мигранта под Бранкићем али није то била уцена-већ чисто колекционарство.Џони се сам хвалио да његови нови пријатељи носе  свете књиге с оригиналним  потписом  Ал Багдадија.

Мали ме није лепо разумео и то би ме можда чак и разбеснело да догађаји нису почели да се нижу као на траци.

Однекуд се нетом , предамном појавио Чеда Дервиш прилично унезверен тражећи да сместам  кренем да за њим и да не питам куда.

Ћутао је ко дервиш мулац док смо се пели степеницама на галерију.

Толико је био уплашен да је залего на под чим је отворио челична врата некаквог кабинета која су више личила на прочеље каквог швајцарског трезора него на била шта друго.

Ја сам био,наравно- ”кул”.

Особа је стајала окренута леђима.

Гледала је кроз прозор као да премерава ”наш сектор”.На зиду опозитно од њега било је море некаквих монитора а на масивном ораховом столу ,на који се тај ослањао задњицом , стајали су под конац поређана брдашца   папира и фасцикли.Његова италијанска ”Бриони пиџама”разликовала се дизајном  од осталог болничког  веша што га виде у Ковид капиталу и би ми јасно да  Чеда Дервиш није случајно пао ничице.

Онда се тај окренуо.

Очински је раширио руке.Ништа није рекао,плакали смо тихо и он и ја.

Роки, мој Роки из клупе.

-Па где си Роки месецима те нема-прво је што сам  прогутавши море суза,успео да кажем.

-Овде од почетка Корона кризе.

-Зашто рођени,што се не јави, хтео сам да га питам али он је као и обично кренуо са бесконачним монологом.

-Емануел Рам, Обамин и мој саветник је рекао:Политичари и бизнисимени  су  дужни  да искористи сваку добру кризу.Ја само слушам.Ионако ћемо сутра сви бити мртви а ја хоћу да,и када будем  мртав, будем богат.

Док је хватао ваздух да настави некако са успео  да га  подсетим  и да се разводи и да га бивша узалуд тражи месецима  да потпише некакве папире али он само одмахну и  настави.

-Кључ мог успеха у Ковид капиталу зове се Милка Стрејара.До марта је била само хигијеничарка и Баба сера а од марта је краљица Ковида.Милка  и ја господаримо  кључевима  тоалета и тушева Ковид капитала  а ови доле- могу да нас моле…

ХА,ХА, ХА, ХА-смејао се Роки од срца.

Све зацењујући се даље показивао је на брдашца оних папира побрајајући све дипломе , намештења,Указе и одликовања која је зарадио од марта наовамо.

….Заменик начелника Нукеларног института,Пилот ловац на Батајници,Ђак и плејбој из Подгорице ,шеф развоја нано-технологија Сурдуличке више машинске,доживотна десетка у ФК Црвена звезда…

То и још гомилу тога поштено је стекао користећи памет у Корона кризи.

Показа Роки  затим Чеди дервишу да се ”чисти”  а овај једва дочека.

Отвори потом челичну касу коју је држао десно до стола  препуну ролекса,бурми,печатних прстена,  ланчића и кајли а богами чини ми се да је било и златних зуба и титинијумских протеза и настави да образлаже све гледајући ме испод ока колико му се дивим:

-Притера их кад попију а кључеви од клоње  код мене-објашњаво је Роки суштину бизниса улазећи потом и у детаље:

-Узноје се под оним калироферима   а кључеви од тушева ,зна се.

-Хтели би  негативан  ПЦР да иду кући а лаборатија зна се.

-Здравље има цену-глупи новинару,паде Роки у следећи неконтролисан смех и дохвати ме под мишку. .

Роки је иначе моја најбољи друг.Нисмо се гледали последњих месеци и био сам сигуран да је у неком Голдман Саксу али сам се грдно преварио.

Иначе то је човек чији џепови не памте како је бити без пара.Новац га је хтео одувек и мада неки то повезују са чињеницом да је почео да џепари још у Трећем основне по ђачким гардеробама-ја то никад нисам реко.

Додуше још од Трећег никад нисам ни покушао да завучем руку у џеп када је требало платити виршле за ужину а годинама потом и скупље и битније заједничке рачуне.

Све у свему,изашли смо   озарени  и загрљени из кабинета али нисмо далеко одмакли.

До следећих гвоздених врата.

На њима је писало:Лаборатија а испод већим словима:Паклено око!

Двојица људи у хазмат оделима само су се погледала када смо ушли.

Нижи је муњевито стргао своју  капуљачу а виши је збуњено петљао око рајфешлуса док се и он није искобељао из комбинезона.

Деки и Шоми гледали су ме својим крупним телећим очима.

-Само када си нам дошао-огласио се први Шоми а Деки,емотивац ,мајка га родила, гутао је кнедле сећајући се давних времена.

-Шта смо све претурили заједно-скупи и он снагу .

Потом смо сва четворица мало ћутали и сећали се све док Роки није наставио да меље:

-Паклено око је срце система у борби са Ковид 19-објашњавао је .Десним лифтом долазе брисеви које Деки и Шоми прикупљају ,наравно прописно заштићени комплетном опремом и бацају их у контејнер за смеће.Контејнер, кад се напуни празне левим лифтом.

Између пуњења и пражњења  попуњавају се резултати теста  строго се придржавајући важећих медицинских протокола.До јуче на снази је било упутство из Женеве :”Куд сви Турци ту  и мали Мујо”што значи да су сви брисови били позитивни.Од данас важи Протокол  ”пар непар”.Наравно има изузетака  и изузеци се тарифирају по ценовнику -декламовао је Роки.

Затим смо сва четворица узели паузу од Короне и сели код Рокија у кабинет  да ”обележимо”.Марширао је Џек за Џеком.Роки је опет махао оним папирима смејући се хистерично а  на уво ми је шапутао да Шоми и Деки не чују како   ми дозвољава да га убудуће зовем Роки Дубоки али да не помињем државу да се не досете да им плати  порез.

Миша и Деки су ме опет  ко браћа молили да останем до увече.Искушавали су ме обећањима да   у сектору Југ ноћас о Рокијевом трошку свира бенд из наше младости.

Ипак ја се нисам колебао . Када сам се опраштао са старим друштвом већ се могла  чути  Тонска проба из сектора Југ.То су била ”Сребрна крила” из наше младости  .

Чуо се Калембер:Корона,корона,корона-бомбона.

….У срцу ми лед а на уснама жар

откад дође ти ја  поста и Корона цар,

коорна,корона,корона,бомбона…

Мајке ми остао би на концерту са њима него ми се учини да је незгодно да касним на посао већ првог дана.

Роки ми је ,онако расположен претходно  тутнуо решење у џеп да сам бланко  нови заменик директора Телекома.

Рече ми само-на срању сам га задобио.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: