Бенетања академика Бранислава Ћорђевића о електранама на Морачи

Пише: Комнен Бећировић

Из­вр­шна власт је за­ду­жи­ла ми­ни­стра еко­но­ми­је Вла­ди­ми­ра Ка­ва­ри­ћа да, у са­рад­њи са ми­ни­стром фи­нан­си­ја, фор­ми­ра Ко­ми­си­ју за пре­го­ва­ра­ње са ин­ве­сти­то­ри­ма о фи­нан­сиј­ско-ко­мер­ци­јал­ним усло­ви­ма по­ну­де за ХЕ на Мо­ра­чи, у чи­јем са­ста­ву мо­ра­ју би­ти пред­став­ни­ци ми­ни­стар­ста­ва одр­жи­вог раз­во­ја, са­о­бра­ћа­ја, по­љо­при­вре­де и оста­лих ор­га­на ко­ји мо­гу би­ти од зна­ча­ја за рад тог ти­је­ла.

Ин­фор­ма­ци­ја из ок­то­бра, ко­ја је вра­ће­на, до­пу­ње­на је де­та­љи­ма у ве­зи са ис­пла­том на­кна­да за чла­но­ве Ко­ми­си­је за оцје­ну по­ну­да по­тен­ци­јал­них ин­ве­сти­то­ра. С об­зи­ром да су при­хва­ти­ли тех­нич­ку по­ну­ду Но­рин­ка, Вла­да је овла­сти­ла Ка­ва­ри­ћа да ше­сто­ри­ци чла­но­ва Ко­ми­си­је ис­пла­ти 7,8 хи­ља­да еура. Тај из­нос нов­ца ће по­ди­је­ли­ти про­фе­со­ри Бра­ни­слав Ђор­ђе­вић са Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и пет по­ро­фе­со­ра са Уни­вер­зи­те­та Цр­не Го­ре – Дра­го Ма­рић, Го­ран Се­ку­лић, Пе­тар Ву­ко­слав­че­вић, Сре­тен Шку­ле­тић и Мић­ко Ра­ду­ло­вић.

Ђордјевић и сада, као Каварићев савјетник кобан је као и прије седам година.

Академик спашава манастир Морачу од потока, довођењем језера у његове темеље! Хоће да зидовима уз литице Светигоре спријечи продор подземних вода језера у тло испод манастира и да га утврди од земљотреса! Не зна за највеће клизиште у Динаридима на простору Ђуђевине и Бара Радовића наспрам манастира! Придикује о електранама на ријеци Лоари тамо гдје их нема, а брка хидроцентрале и нуклеарне централе на истој ријеци! Трабуња како акумулације на Сени узводно од Париза чувају овај град од поплава, сугерушићи да ће акумулације на Морачи узводно од Подгорице бити слично добробит за црногорску престоницу! Сакрива чувену стравичну катастрофу насталу проломом бране узводно од града Фрежиса, као и друге сличне катастрофе по свијету! Не каже ни ријечи о потецијалним катастрофама с којима се у том домену неке земље суочавају! Умује како су цивилизације у прошлости пропале, јер нијесу биле у стању да ријеше питање енергије па сличну судбину прориче и Монтенегру уколико се не реализује пројект електране на Морачи…

За протеклих четврт вијека колико траје борба за спас Мораче од потопа, могло се којешта чути и прочитати од заговорника потопа, на примјер како треба потопити исконске Платије, јер друго и не заслужују пошто се у њима дешава много саобраћајних удеса; како браноци ријеке Мораче такве каква од вјечности тече, умјесто електрана, желе да на њој виде само воденице; како манастир Морача може опстати на језеру кад Венеција већ вјековима опстаје на мору и како ће језеро Андријево, додуше, ударати у манастирске темеље, али ће зато у њему бити рибе за цијелу Европу; како ће манастир морачки бити ипак угрожен па га зато треба разидати и сазидати на другој локацији, рецимо у оближњим Барама Радовића; како ће се, иако манастир остане на језеру, у њему поставити такви климатски уређаји који ће га заштити од и најмањег продирања влаге; како треба бетонирати високе литице Светигоре и тако ипак манастир сачувати од продирање влаге у тло испод њега…

Да даље не набрајам слична бенетања, него да пређем на она којима се увелико одаје, уподгоричком дневнику Вијести од 15 октобра, са висине катедре професора Унивезитета, надалеко познати, ако је вјеровати ономе што о њему пише на Интернету, водопривредник, академик др Бранислав Ђорђевић. Он, наиме, тврди да је манастир морачки веома угрожен од потока Светигора који дјелимично оптиче на неколико метара манастирске бедеме, и који наводно удара у темеље цркве Успења Свете Богородице од њега удаљене стотинак метара, изазивајући у њој, као и у осталим здањима, влагу и мемлу. А да би морачку лавру спасио од потока, академик види решење у језеру Андријево, чији би ниво ту достизао скоро ниво терасе, високе око 50 м, на којој стоји манастир. Но, како овај не почива на стјеновитој подлози, него на алувијалној тераси састављеној од земље, пијеска, шљунка и камења, што их је ту Морача наносила и остављала током милион година, колико се процјењује старост заравни, академик преузима фараонску маштарију о облагању не бетоном, већ каменом, наводно ради естетике, литица Светигоре узводно и низводно, да би се тиме спријечило продирање влаге у конгломератско тло испод манастира, али и утврдило од земљотреса! На крају, предлаже да се, ради враћања првобитног мира сакралном објекту, измјести саобраћајница која пролази стрмином више њега.

Међутим ово није све, будући да славни водопривредник у прилог своје тезе, развија причу, како су у свијету, поименице у Француској на ријеци Лоари направљене акумумације односно вјештачка језера уза саме историјске споменике под заштитом Унеска, па и уз саме велике градове, као што је Париз који, захваљујући тим акумулацијама, тако укроћена Сена не може, не само да плави, него га још украшава. А као круну свега, академик завршава свој пледоаје за електране на Морачи, стресирајућим умовањем да су цивилизације које у прошлости нијесу знале да ријеше виталне проблема воде и енергије, јадне оне, пропале! Дакле, нема чекања, иначе куку нама! Пропаде Монтенегро, као што, кроз историју, порпадоше силна царства, Вавилон, Египат, Картагина, Грчка, Рим, Византија, немањићка Србија или царска Русија…, него дајмо се, што брже, на градњу спасоносних електрана!

Немогуће је сваком разумном човјеку да не реагује на овакве академикове несувислости, а поготово некоме ко је, као што је то мој случај, започео своје битисање на земљи у окриљу лавре на Морачи гдје сам ниже разреде гимназије учио, лавре коју сам у мом дугом странствовању, као и јеку Мораче, величанствену морачку природу и небеса, у себи по свијету носио и која ме, при повратцима у завичај, примала под своје високе сводове миром, светошћу, великом умјетношћу и славном прошлошћу. Понекад ме походила помисао да би двије Мораче и Ровца, били пустиња да им није манастира. Уосталом, ту су моји Требјешани предвођени Малишом сердаром кога засердари Свети Петар у Ћелији Пиперској, и протојерејем Рафаилом, након друге разуре постојбине им Требјесе од стране Турака 1789, остали двије године, прије него што су се населили у Љевиштима под извором Мораче. Одатле су се, након дванаест година хајдуковања, раселили, осим мојих предака, на разне стране, неки у Дробњак, неки у Србију, а велики дио у Русију. С друге стране, принио сам многе године живота свога на олтар морачки, учинивши да, чиме се веома поносим, битка са спас Мораче поприми свјетске размјере и допринесем, да није противљења наших политичко-енергетских усрећитеља, да се Морача уврсти међу највиша добра човјечанства под заштитом Унеска. Осим тога, што се тиче Француске, провео сам, са мањим прекидима, скоро пола вијека у тој земљи и то баш у њеној престоници, па могу и с те стране да говорим с познавањем ствари.

Прије свега, нико никад не памти нити постоји иједан историјски податак, нити се пак ико икад жалио да је врело Светигора, ма колико надолазило, угрожавало и ударало у темеље цркве Успења Свете Богородице, задужбине Немањиног унука кнеза Стефана сина Вуканова из 1252, у чијој је градњи, по предању, одиграо главну улогу кнежев сестрић Никша, родоначелник свих Требјешана. Па је, по истом предању, ујак, након завршетка храма предао овај на чување сестрићу, рекавши му: «Моја задужбина, твоја грађевина, дабогда те било ко на гори листа!»

Додуше фанатизовани скојевци су арлаучући: не вјерујмо у небеса/ но у Маркса и Енгелса, 1953, спалили манастирску архиву, али међу бројним записима урезаним оштрим предметом при дну унутрашњих зидова цркве, нема ниједног слова о плављењу порте и цркве од стране светигорског потока. Влага је нађена тек на дубини од двадесетак метара кад су, 80-их, вршена бушења у порти да би се у утврдио геолошки састав терасе на којој манастир почива. Дакле, нема никакве потребе за дренажом површинских вода манансирске терасе, као ни утврђивањем исте киклопским зидовима уз литице Светигоре које предлаже академик Ђорђевић. А како ће утврдити, да се не сурва у језеро, терасу Вочја на лијевој обала Мораче, сличну оној манастирској, коју ће такође до врха испуњавати језерске воде, захватајући све до ждријела званог Грло гдје ријека избија у доњоморачку котлину. Какви су то терени показује овај случај: недалеко одатле на десној обали Мораче у подножју села Осредака, далеке кишне јесени 1979, јонула се и обурдала у ријеку стрмен на којој се налазила кућа са имањем Вучка Јовановића чијег се благог лика сјећам из ђачких дана, усмртивши га са сином и супругом. Сви геолози и географи су јединствени да су окомите обале Мораче изузетно ерозивне, често отварајући такозвана прла. Само на терену Љевишта настала су у посљедње пола стољећа, усљед земљаних урвова, неколика.

Но, питамо се како ће академик, који све ово не зна или превиђа и који хоће да утврди литице Светигоре, утврдити карстне порозне Платије да се громаде од њих не одваљују и не обрушавају у будуће језеро, кад се ти одрони и сада редовно дешавају кад ударе велике кише и помуте и Платије провру потоцима? Подсјетимо на џиновски који је, однијевши неколико живота, новембра 2003, стотинама тона камења прекинуо магистрални пут управо у тјеснацу Андријево гдје се предвиђа висока брана, и гдје се морао пробијати нови садашњи туњел који, као и осталих петнаестак туњела у кањону, прокишњава као решето. Може се замислити како ће се ти одрони погоршати и учестати и ти туњели стропоштати када, уваљена у кањон, огромна водена маса буде продирала у стијење, истовремено индукујући, својим притиском на земљину кору, земљотресе. Наравно, осим оних који се ту могу десити самом чињеницом што се велики дио Црне Горе налази на трусном појасу који иде од Ирана, преко Турске, Грчке, Македоније, Црне Горе и, даље преко Далмације и Јадрана до Италије гдје се прољетос десио разорни земљотрес у Аквили. А било је и љетос опомињићих и забрињавајућих подрхтавања тла у предјелима Бара и Улцињау управо у близини којих се од стране Албаније са неком западном фирмом планира нуклеарна централа! Но, извјесно је да брана у Платијама, да је била већ подигнута, не би одољела јаком земљотресу који је погодио Црну Гору априла 1979. А не би добро прошла ни од бомби за вријеме агресије Натао-а против српског народа 1999, прије но што би Мило измолио милост у злотворке Корбел-Олбрајтовке да поштеди Монтенегро у њеном убилачком бијесу на Србе у знак захвалности што су је у дјетињству спасили од много ужареније пећи, него што је била она пророка Данила.

Него, вратимо се нашем академику: чак и кад би он својим зидинама уз литице Светигоре, успио да заштити манастирску терасу од продора влаге у њу, што је тотално искључено, остаје питање промијењене микро-климе. С једне стране зато што би велика брана на улазу у Платије, висока 150 м, спријечила продор медитеранске струје уз долину Мораче, а с друге, зато што би се, испаравањима из језера стварала маглуштина у доњоморачкој котлини, у коју би са манастиром знатним дијелом дана била поринута. Мени је, још 1988, чувена египатска историчарка Серес Виса Васеф, поучена горком судбином древних храмова Карнака на обали Нила укоје су, иако измјештене од стране Унеска на височију локацију, продрле подземене воде вјештачког Асуанског језера насталог током 50-их, категорички рекла, скоро завапила: „Не дајте нипошто води близу споменика!“ И додала да су ови храмови, као и пирамиде, претрајали хиљаде година скоро нетакнути, а да су у новонасталој микро-клими само за неколико деценија, усљед влаге, постали тешко угрожени.

Тај разговор, као и мноштво других прилога од стране најпозванијих личности из разних области које су се онда јавно огласиле против електрана на Морачи, може се наћи у мојој збирци на преко 300 страна, Одбрана Мораче од потопа, изашлој 2002 у издању Светигоре, поводом 750 година лавре морачке. Све је у тој књизи која управо има поднаслов: Свестрано сагледавање Мораче. Вријеме је да се та заиста симфонија у одбрану Мораче, како је неко назва због њеног многогласја, постави на Интернет не би ли слијепи прогледали, глуви чули, неразумни се уразумили и престали да трагају по свијету, трошећи силно благо, да им неко дадне разрешење за потоп Мораче са њеним непроцјењивим природнм и цивилизацијским добрима. Као да те вајне бјелосвјетске стручњаке занима нешто друго осим да ушићаре на Морачи за коју вјероватно нијесу никада ни чули све док им је власт није понудила као плијен! Уосталом, видјели смо како је белгијска фирма ЦОЊИ смандрљала свој елаборат. Али како наручилац очито није био задовољан изнесеним резервама, то је представник те фирме, Дејвид Хејвуд, брже-боље похитао с изјавом да су медији објавили само радну везију елабората, да коначна тек предстоји и да свакако треба градити електране на Морачи, иначе ће Морача умријети! Значи живот Мораче од искони на чијим су обалама проживјела безбројна покољења још од праисторије, проглашава се за смрт, а њено утамничење иза брана и устава у глуву језерску водурину, проглашава се за живот! То је саставни дио исте оне перверзне психе по којој је сатански подухват Нато-а против Срба 1999, у току кога су готово три мјесеца сијани смрт, разарање и осиромашени уранијум по Србији и, у први мах, по Црној Гори, био проглашен за хуманитарну акцију и чак, крајње цинички, назван Милосрдни анђео!
Једино пак што је смислено у читавој академиковој причи око манастира Мораче, јесте да се измјести пут који заиста у приличној мјери нарушава мир морачког светилишта. Али куда га измјестити, пошто се на лијевој страни Мораче на простору који заузимају села Ђуђевина и Баре Радовића, чије само име довољно говори, налази највеће клизиште у Динаридима, што грешни академик Ђорђевић потпуно губи из вида? Разлог што је пут трасиран онуда куда пролази иза самог манастира, а не наспрам њега преко Чиоца у подножју Ђуђевине куда је било много лакшне,не лежи у богоборству ондашње власти, него управо у чињеници што је екипа чувеног инжењера пројектанта Кирила Савића тамо наишла на клизиште, па је пут окренут тврђим тереном десне обале.

Ове податке саопштио ми је својевремено, а да их доноси и у једном свом тексту у одбрану Мораче у поменутом зборнику, покојни Бранко Кујовић који говорио с познавањем ствари и као инжењер и као Морачанин. Он је истицао да би језеро у дну Чиоца подкопавало, као механичким средством, клизиште и учинило да оно, прије или касније, проради и на крају заврши у језеру, испунивши га милионима тона земље, дрвља и камења и повећавши до затрашујућих размјера ниво читаве акумулације. Тако настала стихија би увелико прелила или пак проломила високу брану у Платијама и наравно бране низводно од ове, то јест Расловиће, Милуновиће и Златицу имајући катастрофалне посљедице по Подгорицу и цијелу Зету. Сличног мишљења био је такође покојни геоолог и географ академик Владислав Влаховић захваљујући коме сам – покој души његовој – највише ушао у проблематику пројекта електрана на Морачи. Осим што је указивао на пропаст природних и људских добара, како у Морачи и Ровцима, тако и у Бјелопавлићима због подизања водостаја Зете акумулацијом Златица, он је такође инсистирао на кратковјечности акумулација на Морачи, свега 30-40 година, због њиховог затрпавања од стране горопадне ријеке која тече кроз изразито флишне ерозивне терене. Исто тако указивао је појаву забаривања у сушним мјесецима, појаву које Ђорђевић изгледа није такође свјестан, иако је тужан примјер за то акумулација Мратиње на Пиви са њеним грозним каљавим и смрадним призорима када осекну воде љети.

А сад да пређемо на тему хидроцентрала у Француској на коју овај водо-привредни ауторитет наставља са својим бајкама идући једноставно до непоштовања најосновнијих чињеница, а тиме и својих читалаца. Тако, супротно ономе што он трабуња, нијесу уопште саграђене пројектоване електране у горњем току Лоаре, једноставно зато што се томе успротивила јавност тог дијела Француске, створивши 1990 јаку еколошку асоцијацију СОС Лоире Виванте – Жива Лоара – која је заједно са двадесетак других еколошких асоцијација у Француској и вани, успјела да, након читаве деценије борбе, учини да влада устукне и одустане од тог пројекта на локацијама Ле Серре де ла Фарре и Цхамбоуцхард, као и на Лоариној притоци Алијеу, заложивши се за пољопривредно и туристичко вредновање тога изузетног подручја и његово стављање на листу Унеска. Међутим ондје гдје академик-потопитељ показује своје крајње незнање, јесте што он, вјероватно начувши нешто, једноставно обмањује читаоце, залуђујући их да су централе на средњем току Лоаре кад се она спуста у равније предјеле, Саинт-Лаурент-дес-Еауx и Дампиерре, хидро-електране, а не нуклеарке! Међутим, довољно је написати те називе на Интернету па се увјерити сликом и ријечју да се ради о нуклеарним централама које су чак имале неколико мањих удеса у посљедње двије деценије, нарочито једне године кад пречишћене отпадне воде тих постројења није могла да прими залеђена Лоара. Како, забога, једна таква енергетска величина, као што је Бранислав Ђорђевић, може да побрка хидроцентрале са нуклеарним?

Што се пак тиче Сене на чијим обалама ми прође вијек, сем оно што проведох повремено на обалама завичајне ми Мораче, и ту је знаменити водо-привредник тешко омануо, прије свега непримјерено упоређујући мирну равничарску, океанску, нечујну, мутну, милећу ријеку Сену са планинском, горопадном, помамном, хучном, распјеваном, чистом и бистром ријеком Морачом која, кад надође, ваља дрвље и камење и у коју се у кишним периодима сурвавају читаве стрмени отварајући већ поменута прла. Док Морача извире на око 1400 м надморске висине у подножју врлети Лоле и Лукавице, дотле Сена извире на висини од само неких 460 м из површи Лангр, огранку невисоких планина Ардена и Вогеза у источној Француској. Сав обузет милином градње електрана на Морачи, стручњак Ђорђевић уопште не узима у обзир те висинске разлике, а нарочито оне кад се тиче акумулација: наиме, ове су на Сени узводно од Париза, направљене такође ради снадбијевања Париза водом, скоро на приближној коти од неких тридесетак метара надморске висине као и сам град са разликом од свега 5-6 м, док се ниво језера код манастира Мораче налази на коти 288, као што је то годинама стајало обиљежено црвеном фарбом на зиду десно од југоисточне манастирске капије. Висинска разлика површине језера Андријево у односу на Подгорицу која се налази на 44 м надморске висине, била би, дакле, преко 240 м, као што је та разлика такође забрињавајућа што се тиче акумулација Расловићи, Милуновићи и донекле Златице удаљене само 8 км узводно од главног града. Упркос томе, као и чињеници да у Париској области уопште не постоји никаквих тектонских поремећаја, нас научевњак изводи закључак да ће, захваљујући укроћеној Морачи бранама и уставама иза којих се налазе водене масе од милијарду кубика воде, становници Подгорице моћи бити безбрижни, таман као што то житељи Париза захваљујући слично укроћеној Сени односно њеном регулисаном току.

Међутим и то је обична маштарија, пошто у ствари Париз штите од поплава његови високи од тесаног камена подигнути кејови који достижу и до 15 м висине, између којих Сена тече, пролазећи испод великих лучних претежно камених мостова, од уласка у град до изласка из њега. Кејови се мјестимично дижу из саме ријеке, а мјестимично по неколико метара подаље од ње, простор на коме су посађени дрвореди, направљена прибрежна шеталишта или, у новије вријеме, коловози без семафора, како би се растеретио градски саобраћај и брже стизало с једног краја Париза на други. Она ипак, кад надође, сваке године тај појас по неколико недјеља поплави. А десило се, у јануару 1910, да је Сена, након двомјесечних потопских киша, достигла ниво од близу 9 м и поплавила знатан дио града, продријевши у подруме и ниже спратове, оштетивши десетине хиљада зграда и угрозивши 150 000 становника. На високом Бетинском кеју на острву Светог Луја, близу моста Турнел, наспрам зграде број 22 у којој једно вријеме живио пјесник Шарл Бодлер, може се видјети метална плочица која подсјећа на тај водостај из 1910. Сена, чији се водостај редовно надзире, мјерењима код моста Аустерлиц, приближавала се отада неколико пута, нарочито 1955, том опасном нивоу, а хидрометеоролози предвиђају да би се наредне 2010 или 2011, катастрофа циклички могла поновити па се у том смислу предузете неке мјере, као што је пребацивање умјетничких дјела из сутерена Лувра у безбједније дјелове Париске области. Такође је све предузето како би се благовремено херметички затворило 477 улаза париског метроа, да би се избјегло плављење огромног лавиринта подземене жељезнице и уништење читаве мреже, као и подкопавање цијелих градских четврти. На ту тему могућег плављења Париза, завршава се управо један филм који треба да предочи опасност становништву.

Посебно је неодговорно од стране академика Ђорђевића што, пишући о бранама, вјештачким језерима и хидроцентралама у Француској, таји, свјесно или несвјесно, широм свијета познати случај пролома лучне бране узводно од градића Фрежиса – Frejus – у подножју Приморских Алпи, увече 2 децембра 1959. Те године су, након сушног љета, током позне јесени недјељама падале дилувијске кише које су напуниле и препуниле вјештачко језеро, дугачко 18, а широко 3 км, са око 50 милиона кубика воде иза бране Малпасе на бујици Рејрону, 9 км узводно од Фрежиса. Толика заваљана водена стихија је за тили час провалила брану на њеним боковима којима се она наслањала на литице, тако да је поплавни талас висок 60 м кренуо на Фрежис, збрисавши га за два сата са лица земље и усмртивши у њему 423 особе. Наредних дана на малом фрежиском гробљу није било довољно мјеста да преживјели сахране мртве. Чувени инжењер Андре Којн, пројектант ове бране, као и неколике друге у Француској, изјавио је, након ове трагедије, да су бране најубилачкије грађевине медју људским грађевинама, да би, скрхан болом, ускоро умро. Додајмо да акумулација узводно од Фрежиса, формирана пет година раније, није служила за производњу струје, него за наводњавање равнице засађене углавном виноградима, низводно од тог градића.

У стравичном свијетлу ове катастрофе, може се замислити шта би се десило са Подгорицом, у случају да попусти, усљед земљотреса, ратног дјејства или слабљења стјеновите масе, лучна брана на Великом Андријеву, а тиме и остале три, са воденом запремениом од око милијарду кубика воде и са далеко већом висинском разликом. Водени стуб би за неколика сата на главном подгоричком тргу био висок 16 м. Наравно да фрежиска катастрофа није једина те врсте која се у догодила у свијету: да поменемо катастрофу у Ваину сјеверној Италији, до које је дошло, 9 октобра 1963, усљед одрона џиновске громаде у језеро и подизања воденог стуба од 100 м висине, што је изавало смрт 2600 особа; катастрофу изазвану, 11 августа 1979, проломом бране Маћу узводно од града Морвија у Индији, којом приликом је страдало 15 000 особа; кататрофу која се десила, августа 1975, пуцањем седам брана на Жутој ријеци, Хоангхоу, у провинцији Хенан у Кини, која је усмртила 200 000 становника у људским насеобинама низводно.

Но, осим ових и других сличних катастрофа које су се стварно догодиле, постоје у свијету такозване потенцијалне катастрофе те врсте гдје опет предњачи Кина, јер је у њој комунистички режим, не обзаирући се на мишљења експерата оптуживаних да саботирају партијску лињију, градио, нарочито у вријеме фамозног скока напријед, идеолошка енергетска и друга постројења, бесомучно примењујући Лењиново гесло да индустријализација и електрификација воде право у комунизам. То је, рецимо, случај огромне бране Три Ждријела у средишњем току Плаве ријеке, Јангцекјанга, која је, што због земљотреса, што због затрпавања милионима тона земље која ова ријека ваља са тибетске висоравни, те због одроњавања читавих брда у вјештачка језера, што се десило управо у мају 2008, угрожава животе десетина милиона људи. Па умјесто да се након тих прошлогодишњих катаклизмичких дешавања у провинцији Сечуану у Кини, челници Владе и Електропривреде Црне Горе, замисле над безумним пројектом брана и вјештачких језера на Морачи, насталим такође у идеолошкој помами код нас прије пола вијека, они су, напротив, распалили жестоку кампању, тражећи очајнички да им неко аминује, што је недавно кроза зубе учинила белгијска фирма COWI, и финансира градњу електрана на Морачи, што је изгледа прихватила италијанска компанија за производњу струје А2А којој је власт продала Електропривреду са правом на енергетске ресурсе Црне Горе.

Уосталом, довољно је прочитати, у Дану од 8 септембра, интервју на читавој страници једног од челника Електропривреде, Срђана Вујадиновића, па се увјерити до које мјере је разрађен програм уморства Мораче са њеном славном богомољом. Он изричито помиње коту 288 и тиме потапа причу у коју је, на жалост, повјеровао нас пречасни отац игуман Рафаило, а донекле и наш преосвећени митрополит Амфилохије, о томе како је ниво језера Андријево спуштен за 16 м. А тиме се потапа и манастирска нова централица на светигорском потоку коју је љетос на Госпођиндан свечано, на велику радост игумана Рафаила, пустио у погон предсједник Филип Вујановић у друштву владике Амфилохија. Била је то, изгледа, само намјештаљка да извођач радова заради 33 000 евра, колико је коштао тај објекат, и да Црква некако благослови и прогута језеро поред манастира. У ствари, како наводи сам Вујадиновић, а и Ђорђевић то потврђује податком да је ниво језера само на 5 м испод платоа, није било никакве измјене нити прераде коначног пројекта усвојеног 1987-1988, истог оног који је изазвао противљење домаће, а затим стране јавности највисе захваљујући ангажовању Франца Вебера, једног од највећих еколога нашег доба.

Све у свему, рекло би се да садашњу власт, која је повампирила тај пропали пројекат, раздражује сваки ваљани разлог и сваки нови аргуменат против градње електрана на Морачи, као што су то љетос изашле студије Дарка Савељића и Данила Мрдака о озбиљној угрожености, у случају остварења пројекта, птичјег свијета у Платијама и рибљег у Скадарском језеру. Или, прије двије године дата, а љетос поновљена изјава Франческе Антонели у име познате међународне еколошке организације WWF да ће остварењем пројекта електрана бити опасно угрожен богати биодиверзитет у долини Мораче, посебно ендемско биље које на њеним обалама расте једино на планети. Није помогло ни одустајање Норвежана од суманутог пројекта, о којима се трубило скоро двије године као о финансијерима и градитељима електрана на Морачи! Сада се то чини са Италијанима!

Умјесто да допусти расправу на Телевизији о свему томе, власт наставља на јавном сервису своју завјеру ћутања против чудесне благословене земље Мораче, пјевајући химне камењарима Орјена и чукама Дурмитора, а забрањује браниоцима Мораче да се и најмање огласе. Напротив, власт покреће нове таласе медијске пропаганде, једнако пријетећи потопом и очајнички тражећи да је неко, унутра и вани, својим ауторитетом, наравно уз одговарајућу плаћу, у томе подржикако би имала какво такво покриће. Рекло би се да, кад министри-потопитељи, Бранимир Гвозденовић и Вујица Лазовић, обавезно са заставом и грбом у позадини, само што још не свира химна, стану да важно слове на ТВ Монтенегро о електранама на Морачи, као да апсолутно нема нигдје другдје у Црној Гори ниједне сплаке ни потока на којима би се могла саградити и најмања електрана нити произвести иједан киловат струје, осим на Морачи! А некмоли гдје их има довољно да се на њима може добити, скоро без икакве штете, бар пет милијарди!

Жалосно је да се у тај поход на Морачу, много гори него онај босанског везира Џелалудин паше 1820, или онај Мехмед-Али паше 1877, јер овај води уништењу вјечности Мораче, упрегао и Бранислав Ђорђевић са својом послушничком психом из Брозовог доба. У својој застрањености он иде тако далеко да, примјењујући аршине наше савремене цивилизације на цивилизције прошлости, на крају своје похвале режимској острвљености на Морачу, закључује како су наводно те цивилизације пропале, јер ето, сиромашице, нијесу биле кадре да ријеше питање водоснадбијевања и енергије! Наравно да је ово ван сваке логике, сваке памети и истине, као углвном све остало, у што смо се могли увјерити, уЂорђевоћевом аминовању са своје академско-докторско-професорске висине чудовишном науму против величанствене, како својом природом, тако својом историјом и уопште цијелом својом баштином, земље Мораче.

Париз, крајем октобра 2009.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: