Београд то ти је Момо Капор

Београд то ти је Момо Капор. Рано ујутру на зиду чекаонице приватне клинике на Сењаку, поред које су фенси тениски терени, чекајући на киропрактичара, налетим у холу на четири-пет урамљених цртежа Моме Капора. Знате оне његове цртеже тананих линија? Знам да знате. То су права замешатељства, чупава клупка, замршене вунице од ноншалантности које изгледају као део неке заврзламе из дечјих часописа из нашег детињства. Чекам, тако, да ме у савремено опремљеној ординацији изломи киропрактичар и гледам у Капорове рапсодије из којих дефинитивно и паунасто излазе ликови жена од црног меса и беле крви и мислим, ево ме ту, у граду који је сада мој, можда је потребно да ми неко, у ствари, намести изломљене мисли, од њих све увек почиње.

Никада нисам срела Мому Капора уживо, мада морам признати да сам желела. Али, исто тако не бих могла ни да измишљам да смо се дружили (познајем такве). То је, наравно, за Капора комплимент, јер значи да је прави целебритy, а туђе лажи не могу да наштете ником другом до њиховим власницима. Но, није то битно.
Читала сам „011“, „Од 7 до 3“ и „Белешке једне Ане“ и пре него што сам постала Београђанка. Може бити да је и Капор умешао своје прсте да заволим Београд пре него што сам дошла на студије јер, ко га је сочније, добродушније, детаљније и шармантније приказао? Рођен је у Сарајеву а у главни град је дошао кад је имао девет година, похађао је Трећу мушку гимназију па уписао Ликовну академију. Занимљиво је знати да је из гимназије избачен због једанаест јединица и немогућег броја неоправданих часова. У гимназији је углавном цртао дрвеће!

Када је уписао Ликовну академију, напустио је привремено Неимар и живео живот по студентским домовима зато што његов отац није подржавао студирање сликарства, желео је да Момо буде архитекта, па му је слао мало новца. Да би опстао у Београду и остварио своју жељу, Момо се шверцовао по студентским домовима, а, како је сам рекао, не сећа се да се купао, осим лети у Сави. Мука је понекад опстати у Београду, мука. Као да носиш наковањ на глави, па се бориш да испливаш и грабиш, грабиш, више не знаш шта, али трчиш, гулиш стопала и ципеле и идеш, некако даље. Да није било истањених Моминих ђонова и џепова и, у ствари, његове безусловне љубави, Београд не би добио своју апотеозу у причама и сликама! Тај исти Београд, овековечен Моминим срцем, тражио је од њега много, као што тражи од многих дошљака, морају се положити испити и иницијације, али касније све дође на своје место. Важно је да ти је Београд љубав.

Момо се у доба студирања у Кинотеци дружио са Бором Драшковићем, Жиком Павловићем, Макавејевим, Драгошем Калајићем, Ољом Ивањицки и Леонидом Шејком. Крем од божијег даха. Београд је описивао са радошћу а није се одвајао од писаће машине. Када су 1972. године изашле „Белешке једне Ане“, књижурак-девојчурак са нацртаним пегицама, а, у ствари, модерна енциклопедија о „слатким Београђанкицама“, Београд је добио свог модерног хроничара. У ствари, све те пеге, паприкаши, сарме и ајвари, комшије, ветрови, колачи, оркестри, кафане, трамваји, чаше, фолиранти, јутарње београдске новине и остала чудеса као да су чекали да уђу у Момину чаробну бундеву и буду описани тако интимно и искрено да сваки рођени Београђанин још више заволи свој град а сваки нерођени житељ што пре пожели да дође у њега. Момин Београд је оно што стварно и јесте – „топао, надошли балкански хлеб“.

Касније, Момо се настанио у Небојшиној 18 на Врачару. Живо је сећање моје нове пријатељице и, уз то, нове приватне ученице (угледна госпођа, дама, љубитељка дизајнерских ципела, класична лепотица, „девојчица“ мојих година са веома озбиљно професијом и невероватним талентом за кување светских гозби), која се, као његова комшиница са Врачара, сећа како је ујутру шетао хаскија Арчија по крају. Ах, тај заврачани Врачар, моје признање да га највише у Београду обожавам и моја тежња да се некако домогнем њега, и шанса да то заиста и учиним, при куповини трећег по реду стана у Београду, али стан у Крушедолској ипак нисам одабрала – имао је ужасно лош распоред и гледао је на суморно двориште затворским погледом без терасе. Џабе Храм, џабе Врачар, не могу да будем хрчак у кавезу! Могу, свакако, да долазим на Врачар и тражим Момине кораке у њему, нико ми не брани.

Ана Атанасковић, из збирке „Београд је љубав“, 2017.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: