Београдске кафане – душа српског града (ФОТО)

Давне 1522. године Турци су у једној згради на Дорћолу отворили кафану и у њој служили кафу. У својој књизи „Старе кафане Београда“ др Видоје Голубовић каже да нема претензије да тврди како се београдска угоститељска радња звала баш кафана, и наводи да су се у нас, од самих почетака до данас, користила разна имена: караван сарај, хан, механа, мејхана, кавана, биртија, бифе, гостионица, ашчиница, крчма, бар, ресторан и, на крају, угоститељски објекат.

Према информацијама доступним у нашој литератури, а до којих је овај аутор дошао, прве кафане настају у граду Меки у XV веку. Током XVI века отварају се кафане и у Сирији и у Каиру али не може се са сигурношћу тврдити када прве кафане почињу да раде у Турској. Голубовић каже да је пронашао само запис да је 1554. године радила кафана у Цариграду.

Уживање кафе са Истока је на Запад пренето у XVI веку. После Београда, прву кафану, 1592. године, добија Сарајево, Лондон 1652, две године доцније Марсељ, у Бечу је отворена 1683. године а у Лајпцигу 1694.

„Кафане, оне старе, биле су део живота чаршије, имале посебан дух, необичан, специфичан, изазован, у њима је пулсирао културни, забавни, привредни и друштвени живот, проткан политиком, па и онај, зашто не рећи – нормалан. Кафана је била стециште адвоката и боравиште сведока. Једноставно, место где се одвијао живот града, где су спремане и приказиване позоришне представе, одржавани концерти, састанци спортских друштава, политичких странака, еснафа, организоване забаве и сусрети, одржаване седнице Народне скупштине, уређиване новине, у њима су писане песме и учили се музички акорди, смишљане су идеје али и јела, у њима се пило и спавало“, каже Голубовић у предговору.

У прво време, у кафанама служила се само кафа „уз амбијент који је пратио културу живота источних народа, где се кафане прво и јављају. Није зато без основа тврдња да су Турци, доласком у Београд 1521. године у једном од простора на Дорћолу служили кафу. На основу доступне литературе не могу се, сем претпоставки, описати тај простор, изглед, намештај (ако га је, уопште било, због начина седења тадашњег турског живља), како се пила и кувала кафа, нити остали детаљи“.

Сам назив, кафана, у Београду и Србији почиње да се користи тек после 1738. године, када су Турци поново дошли у Београд, после власти Аустрије. Голубовић пише да се у турским извештајима из XВИ века описују београдски караван сараји и ханови. Ханови су имали бољи комфор и служили су за боравак гостију од више дана. О првим кафанама у Београду, писао је, 1740. године, путописац Кепер, који истиче да су једне кафане посећивали муслимани, а друге хришћани. Кепер том приликом даје опис кафане „Црни орао“ на Дорћолу, која је, како вели, најбоља у граду.

Кафана „Црни орао“ била је на спрату зграде на углу данашњих улица Душанове и Краља Петра, а до ње се долазило трошним дрвеним степеницама. Кафана није имала столове, столице ни клупе, већ миндерлуке прекривене ћилимима. Висина кафане није дозвољавала да се у њој човек усправи. Зидови су били ишарани зеленом, црвеном, модром и наранџастом бојом, а на улазу је било постављено неколико крчага и ибрика.

Почетком XIX века кнез Милош уводи порез за механџије и обавезу добијања дозволе за рад. Механе су биле стециште трговаца и шпекуланата, а у Савамали и Букурешт-мали већ је 1826. године било алкохолних пића, али и блуда.

Међу важне датуме за историју београдских кафана свакако спада 1821. година, када Београд добија механски еснаф, 1840. је почела да ради Кнежева пивара, 1871. године Прво српско пиварско акционарско друштво, 1873. Вајфертова а 1884. године и Бајлонијева пивара. Бајлонијева пивара је 1903. године производила око 28.000 литара светлог („Првенац“ и „Плзен“) и црног („Првенац“ и „Салватор“) пива.

„Београд највећи број гостионица и кафана добија крајем XIX и почетком XX века. Град у неким статистичким проценама на педесет становника има по једну кафану или гостионицу. На Позоришном тргу, данас Тргу Републике, у том периоду је било шеснаест кафана, а у Поенкареовој, данас Македонској улици, од 40 кућа 17 је било кафана или гостионица. На Варош капији је било 12, на Теразијама 11, у Скадарлији седам, на Славији девет, у Дубровачкој улици, у доњем делу, 16 кафана и гостионица“, наводи Голубовић, објашњавајући да су, ма како се звале, кафане имале изузетно место у развоју друштвеног, привредног и културног живота Београда.

Фајронт пре поноћи

Описујући рад некадашњих кафана Голубовић каже да је 1860. године Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 11 сати увече, а да после тог времена нико на улици не сме бити без фењера. Једна од обавеза српских власти била је и обавеза власника кафана да свако вече упале фењер пред кафаном, и то у десет сати увече. Срби су поштовали наредбу, али Турци нису. Терали су инат.

Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом. Кнез Милош је у своје време наредио да се „те несрећнице даве бацањем у Саву“. Наредио је и дављење подводачица, такозваних „пеза“. Голубовић наводи да су страдале многе Влахиње, Гркиње, Циганке, Јеврејке, Левантинке… као и то да нема трага да су се Српкиње бавиле најстаријим занатом. Све то није спречило неред и проституцију у кафанама, чак ни на тада популарним „кромпир баловима“, па 1838. године кнез Милош уводи порез за све посетиоце балова од 10 гроша за болничку касу и једног цванцика за пандура.

„Кафана је остала у записима и као место где се водила политика. Између два светска рата, а и пре, у њој су забележени значајни догађаји, одлуке. Чак су и припадници странака ишли у одређену кафану. Демократе у „Барајево“, Словенска људска странка у „Љубљану“, министри Цветковићеве владе свраћали су у „Мадеру“. Кафана је била место где су седели знани и незнани, славни и неславни писци, песници, уредници новина и часописа, новинари, глумци и разни уметници, сликари и вајари, спортисти, политичари… Кафана је била место где су настала и значајна књижевна дела. Сетимо се Бранислава Нушића и хумористе Бране Цветковића, који је све своје водвиље, скечеве и шаљиве песме написао у кафани. Кафана је била место књижевних дискусија, сукоба око књижевних праваца, путоказа и књижевности. И не само то. У кафанама су читане нове песме, које су тако почињале да живе и преносе се, да добијају душу. Отуда остају за вечност записане, упамћене и никад заборављене многе песме. Неке од њих постају шлагери, који се и данас чују и радо слушају: ‘Мансарда мали стан’, ‘Периферија’, ‘Мала улица’, ‘Три палме на отоку среће’, ‘Зашто си поспан Џо?’, ‘Шта знате ви мушкарци’ и многе друге.“

Певајући те и друге песме, у кафанама су се прославили Софка, Дивна Костић, Мијат Мијатовић, Ната Павловић, Нада Александровић, Душан Ђорђевић… Голубовић наводи да је захваљујући тој слави Софка „лепоту свог гласа (на плочи) забележила у Паризу и Берлину“. И многи оркестри, попут „Браће Цицварића“ потекли су из кафана.

Кафана је била „прихватилиште за бескућнике, боеме, врачаре, путнике намернике, студенте, људе без стана, проститутке… Многе београдске кафане имале су своју физиономију, карактер и круг гостију. Голубовић наводи да је Михаило Петровић Алас основао друштво за забаву и увесељавање „СУЗ“, које се окупљало у једној кафани близу Бајлонијеве пијаце. Чланови „клуба“ нису дозвољавали проширивање круга.

Ређајући у књизи мноштво овако занимљивих детаља, јер „Кафана је постала срце и душа Београда, па како о њој не писати“ – Голубовић у својој књизи набраја 578 старих кафана и 60 хотела и 44 ханова и караван сараја. Закључујући свој списак са периодом пред почетак Другог светског рата, он се бави и занимљивим именима београдских кафана, кафанском српском кухињом, описује кафане којих више нема, попут „Дарданела“, кафане срушене 1902. године, која је, и поред тога, ушла у митологију престонице.

(Ризница српска)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: