Од Београдског друштва за гимнастику и борење до Душана Силног

Пише: Саша Недељковић

Др Владан Ђорђевић је рођен 21 новембра 1844. у Београду.  Био је један од гимнастичара који су деловали у дружини Стевана Тодоровића. Студирајући  1863-1869. медицину  у  Бечу увидео  је  колико  је  допринео  Немачкој  Јанов покрет телесног вежбања (Турнери). По повратку са медицинских студија добио је дужност начелника Санитетског одељења. Сматрао  је  да  треба  и  у  Србији  отпочети  са  систематским  телесним  вежбањем. Предложио је министру Милутину Гарашанину да се организује гимнастичко друштво. Припремајући  оснивање  гимнастичког друштва  у Београду, упутио  је  писма  учитељима  гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и  Ферду Михоковићу  са  питањем  дали  су  спремни  да  добровољно  раде  у  друштву  ако  буде  основано. После  пристанка, сазвао  је  20. 12. 1881. збор  угледних  грађана  у  сали „Српске  круне“ код Калемегдана. Збор  је  одржан  под председништвом  Стевана  Тодоровића, а  у  првом  реду  седеле  су  један  крај  другог  вође  либерала, напредњака  и  радикала : Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић После говора  Владана  Ђорђевића о потреби телесног вежбања дошло је до расправе. Многи су били противни, верујући да је телесно вежбање страног порекла и да га не треба усвајати.  То мишљење побили су књижевници Милорад П. Шапћанин и др Лаза Костић. (1).

На  наредном  збору  одржаном  на  истом  месту 26.12.1881. усвојена  су  правила (Уредба) Београдског друштва за  гимнастику  и борење. По правилима  друштво се  старало  да  ради  на  развитку  и  унапређивању  телесне  снаге  и  здравља  својих  чланова; да  оснива  нова  друштва  која  би  поред  гимнастике  ширила  свест  народне  заједнице; да  обрати  пажњу  на  народне  игре  уводећи  их  у  своје  вежбе;  и  да  о  свом  трошку  спрема  учитеље  гимнастике (2). На  скупштини  одржаној 3.1.1882.  изабрана  је  управа друштва. У  управу  су  изабрани Стеван Тодоровић, оснивач  дружине  за  гимнастику из 1857. и Лаза Костић, један од оснивача Српског соколског друштва  у Новом  Саду 1874. Редовна  вежбања  почела  су  17.1.1882. у  сутерену  зграде  Црвеног крста. Од  гимнастичких  справа  друштво  је  користило  вратило, разбој, коња, јарца, конопац  за  пењање,  неколико  ђулади  за  вежбање и десетак палица. Код  Делијске чесме јула 1882. друштво  је приредило Јавни  час мачевања. Др Владан  Ђорђевић и друштво приређивали су академије и концерте у Народном  позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно  здравље“. Исте  1882. основано  је  Шабачко  друштво  за  гимнастику  и  борење  а  потом  основана  су  друштва  у  Смедереву (1885), Зајечару (1890)  и  Крагујевцу. (3)

На скупштини 10 марта 1891. дошло је до свађе око положаја вође друштва, јер је решено да се вође награђују новчано.  Због свађа је  др Владан Ђорђевић   напустио председничко место у друштву и само друштво. (4)

На  предлог  Војислава  Рашића  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење  на  скупштини  одржаној  7. априла 1891.  прихватило  је  свесловенску  соколску  идеју  и променило   назив  у  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко“. Део  чланства  на  челу  са адвокатом Јованом  Стојановићем   иступио  је  из  друштва и  22. новембра 1892.  основао  Грађанско  гимнастичко  друштво „Душан  Силни“. Друштво је сматрало да наставља традиције Београдског друштва за  гимнастику  и  борење  и  радило  је  по  његовим   начелима. По  правилима  друштву  је  био  циљ  да  негује  и  развија  витештво, међу  својим  члановима  и  у  народу  српском : оснивањем  друштвене  вежбаонице; приређивањем  јавних  предавања  о  корисном  утицају  витештва  на  здравље, снагу, дух и  тело  човеково; издавањем  свога листа  и  ступањем  у  везу  са  другим  друштвима, која  постоје  у  овим  и  другим  државама (5) Променили су  назив 1907. у  Витешко  друштво „Душан Силни“. Изабрали  су назив  витешко  зато  што  су  желели  да  у  имену  Друштва  буде  наглашена  њихова  повезаност  са  традицијом  српских  витезова. Душановци  су  22. марта 1892.  одлучили  да  одреде  поверенике  за  упис  у чланство  у  свим  крајевима  Београда. Опште  вежбање чланова  почело  је  11. маја 1892. Душановци  су  1894. одржали  витешки Јавни час у  Аранђеловцу, Великом Градишту и Обреновцу. Душановачка  друштва (заједнице)  оснивана су широм  Србије : 1894. у  Крагујевцу; 1895. у  Смедеревској  Паланци и  Врању;  1896. у Књажевцу; 1897. у  Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Зајечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и  Нишу (6)

Док су душановци били национално опредељени, соколи су били присталице свеславенства. У свакодневном животу душановци су позивали соколе из других држава на своје приредбе.  У Саборној  цркви  у  Београду 12. јуна 1897. освештена  је  застава  Душана Силног. Освећење  заставе  обавио  је  Митрополит  Михајло  уз  присуство  краља  Александра  Обреновића, краљице  мајке  Наталије  и  чланова  владе. Била  су  присутна  изасланства  из  Хрватске, Русије, Чешке, Бугарске, Далмације  и  Срби  из  Војводине. (7) Делегација од 22 хрватска сокола у соколском оделу са заставом и неколико излетника, коју је предводио подстарешина Стјепан Млинарић стигла је 12. јуна 1897. у Београд. Хрватски соколи срдачно су дочекани на железничкој станици. На станици је био цео одбор „Душана Силног”. Председник српског друштва истакао је да говори слободно у слободној земљи. На перону је војна музика свирала хрватску химну, после чега су одведени у хотел „Империјал“, где су становали бесплатно, пошто је краљ за свечаност даровао 8.000 динара. У Београд су дошли изасланици „Хрватскога сокола” из Сплита.

Стјепан Млинарић посетио је градоначелника Пашића. Сва друштва су се 13. јуна 1897. састала испред вежбаонице „Душана Силног”. У свечаности су учествовали душановци из целе Србије. Свечана поворка душановаца и сокола кретала се уз пратњу војне музике петог пешадијског пука, праћена бурним поздравима грађана од Славије, улицом Краља Милана преко Теразија ка Саборној цркви и Горњем граду. Напред је ишла  војна музика свирајући словенске корачнице и хрватску химну. После музике ишли су ђаци гимнастичари из Пирота и Ниша, затим Сплићани, па 30 Хрвата у соколском оделу, затим Загрепћани и њихове госпође, онда изасланици друштва  „Јунак” из Софије, онда Руси и Чеси, затим Срби са  скупоценом заставом Душана Силног и заставама словенских соколских савеза. Поворка је била дугачка два километра.  Када је дошло време да се обави посвета заставе, свирала је ван цркве музика српску химну, а краљ је са краљицом мајком заузео своје место.  Освећење заставе обавио је Митрополит Михајло уз присуство краља Александра Обреновића, краљице мајке Наталије и свих чланова владе. Соколи су стајали уз иконостас наспрам краља. Пошто су измољене молитве за краља и пошто је примио благослов принешена му је застава који је краљ за 2.000 динара набавио и поклонио друштву. Краљ је забио последњи ексер у држач заставе. (8) Свој утисак са прославе описао је касније др. Михаило Градојевић : „Поглед на величанствену, дотле у Београду невиђену поворку, дугачку читава 2 километра, … деловала је снажно и заносно на моју младу душу, и ја сам се свим срцем радовао, што и ја припадам тој уређеној организацији, што сам и ја један мали војник те одабране народне војске.” (9)

Након обављене посвете привезао је Млинарић на заставу хрватску тробојницу са натписом : „Хрватски Сокол у Загребу Душану Силном 12./6. 1897.”(10) После освећења заставе сва друштва и Македонци су се поређали и кренули су на Калемегдан (Горњи град), где је био приређен хајдучки доручак. Иако је време било нестално (око Београда разлили су се Дунав и Сава) ипак је силан свет поздављао поворку клицањем. Када су Срби приступали столу свирала је музика хрватску химну. Код заједничког стола говорио је председник српског друштва, па Рус Гијаровски, професор Михаљевић и од Хрвата Цар. На јавној вежби говорио је у име Хрватског сокола поздравно слово др. Лазар Цар. Били су присутни свештеници, из министарства војног, професори, … . У свим говорима и свих дана свечаности наглашавали су Срби једнодушно уз одобравање присутних, да је хрватско име и њихова светиња и да се у веру не сме дирати. Хрвати су одвратили да су у тим су назорима једни са њима, да су више него браћа, јер им је бог дао заједнички један језик. После подне била је јавна вежба сокола. Одржана је утакмица између душановаца и хрватских сокола. Вежбало се скок, коњ, преча и руче. Јавној вежби присуствовали су краљ, краљица, чланови владе и митрополит. Краљ је изјавио да да му се Хрвати и њихова ношња свиђају, а приликом утакмице рекао је да је уживао гледајући како се по правилима боре мачем.  (11)

Увече је приређена бакљада краљу Александру и митрополиту Михајлу, у којима је учествовао и Хрватски Сокол. Председник „Душана Силног” поздравио је краља, а краљ је у свом поздравном говору захвалио госту. Краљ и митрополит истакли су у својим говорима радост због учешћа Хрвата. Академско певачко друштво „Обилић” певало је две песме. После је био комерс, на којем је Чех рекао, да је највећи догађај ове славе зближење браће Хрвата и Срба. Руски песник Алексејевић испевао је песму и предао Хрватима. Академска омладина певала је хрватску химну. Говорио је Московић уз повлађивање и клицање „Живела браћа Хрвати”. Хрватски соколи присуствовали су слави „Београдске трговачке омладине”. Хрвати су били тада популарни у Београду, да су их заустављали клицањем  „Живела наша браћа ”. Старци и госпође су са сузама у очима грлили Хрвате, захваљујући им се на изјавама слоге и братства. Официри су Хрвате поздрављали салутирајући им. Нигде нико није хтео примити новца од њих, све је било бесплатно. Звали су их у куће. На свечаној седници у дому „Душана Силног” 14. јуна 1897. донета је резолуција да се присутна гимнастичка друштва заклињу, да ће чувати солидарност у зближењу и унапређењу гимнастичког вежбања. Резолуцију је потписао и подстарешина „Хрватског Сокола” Стјепан Млинарић. После седнице разделиле су београдске госпође појединим члановима страних друштава дарове од народне индустрије за успомену.

Приређен је излет посебним возом у Топчидер на свечани ручак. На банкету којем је присуствовало најмање 600 особа, истакли су се певачи Београдског певачког друштва својим певањем. Од Хрвата говорио је Сплићанин Микачић. Њега су дигли и носили уз песму  „Боже благослови слогу братску”. Срби су ставили на себе хрватске тробојнице, а Хрвати су узимали српске кокарде. После банкета био је излет бродом Савом и Дунавом до Земуна и натраг. На земунској обали био је окупљен силан свет  кличући Живели Хрвати и Срби”. Брод је поздављао из топова, а код миленијумског споменика на обали Саве грлили су се словени скупљени на броду. Краљ и краљица  чекали су на кули старе тврђаве и махали марамицама. Преко 30.000 народа на београдској обали клицало је  Живели Славени!  Живели Хрвати !. Разне музике свирале су хрватску химну.

У вече била је гимнастика јавна вежба у затвореној арени, којој су присуствовали краљ Александар, краљица мајка Наталија и сви чланови владе. Након вежбе додељена је златна медаља Стјепану Млинарићу, као вођи изасланства. После јавне вежбе било је примање у двору. Било је примљено 40 особа од којих шесторица чланови хрватског сокола. После су учесници дошли у Кафе Булевар, где су сви столови били сложени у један дуги сто, те је било преко 300 особа. Измењиване су здравице.

Хрватска делегација вратила се 15. јуна 1897. у Загреб. Заостали су Сплићани. Њима у част био је банкет у Хотелу Национал. На банкету је био главни др теологије монах Божо Јовановић. После банкета отпратили су Сплићане у низу кочија на станицу, где музика свирала „Лијепа наша”. Превезли су се у Земун. Београдски милионери Љубомир Крсмановић и Петар Ж. Јовановић са професором власником трговине „код  Лувра” пратили су Микачића до Инђије. Онде су одржани говори и  уз загрљаје и пољупце опростили. У листу „Обзор” од 16 6.1897. у чланку „Хрвати у Београду” истакнуто је : „Овако су прошли ови лијепи дани у међусобном поштивању свачијих права, имена и вјере.” (12) У свом извештају истакао је Лазар Цар да су хрватске соколе не само душановци него и цело београдско грађанство одушевљено дочекало. Сваком згодом су се веселили, да су их Хрвати посетили. (13)

У  средишњем  кружном  делу  заставе  била  је  коњаничка  фигура  цара  Душана  са  мачем  у руци.Уметнички вез на застави израдиле су ручно чланице Београдског женског друштва. Уз  копље  заставе био је привезан даровани темњак  са  натписом „Александар I  Душану  Силном  1897” (14). Поводом  освећења  заставе  заслужним  личностима  додељена  је  медаља – Споменица Душана Силног .(15)

Душановци су наставили да негују односе са хрватским соколима. Изасланство „Душана Силног” дошло је 24. марта 1898. у Загреб да преда хрватском соколу у Загребу диплому почасног члана.(16) После прославе Витешко друштво „Душан Силни” у сали „Мира” код Славије развило је још већу делатност. Др. Михаило Градојевић је са још већом вољом долазио на часове вежбања. Градојевић је после 5 година прешао у „Гимнастичко друштво Соко” у Београду јер су у њему били његови другови из I београдске гимназије. (17)

Оснивање  гимнастичко-трезвењачких  друштава  био је нови  вид  заједничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уједињење  српског  народа.  Изван  Краљевине  Србије  основана  су  друштва  у  Питсбургу (САД);  у  Мостару 1903. (под  именом  Обилић); у  Сарајеву 1906,  а  1907. у  Дубровнику, Бихаћу, Броду  на  Сави  и  Бањалуци. Надаље, 1909.  у  Скопљу, Куманову, Чикагу ( рвачко  друштво)  и  Призрену; 1910.  у  Котору,  Косовској  Митровици, Тетову, Бијељини (под именом Обилић) и Приштини и 1912. у  Подгорици. Пододбор  Српског просветног  и  културног друштва „Просвјета”  у  Мостару, чији  је  председник  био  Алекса  Шантић,  основао  је  1903.  Српско  гимнастичко  друштво  Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић  је  изводио  вежбе  и у  другим  градовима (Сарајево, Чапљина). После  посете  Обилића  1906. Сарајеву, група  српских  прегалаца  у  Сарајеву  окупљена  око  Просвјете  и  листа  “Српска  ријеч”  основала је Српско гимнастичко  друштво „Душан  Силни”(18)

На Јавној вежби у Београду 1906. „Душан  Силни”извео је шведску гимнастику и народне игре.(19) Милутин  Крњајић  рођен  је   1877.  у  Јасеновцу.  Ступио  је  у  аустријску  војску  и  после  завршеног  гимнастичког  курса  у Бечком Новом Месту 1902.  произведен  за  војног  учитеља  борења, гимнастике, игара  и  спортова. Крњајић  је  напустио  аустријску  војску  и  концем 1905.  прешао  у  Београд. Постављен  је 1906.  за  наставника  гимнастике  у I београдској  гимназији.  Био  је  члан  „Испитне  комисије  за  полагање  учитељских  испита  из  игара  и  спортова”. Сем  у  гимназији  радио  је  у Београдском Душану Силном  као  председник  и  учитељ Борачког одсека. Од  Душана  Силног  на Великом  јавном  часу  у  Београду  14 маја 1906.  одликован  је  Дипломом  и  Златном  медаљом  I реда. Отворио  је  1909.  Приватну  школу  за  борење, гимнастику  и  игре. Погинуо  је   у  Првом  светском  рату  као  капетан  на челу своје чете.(20)

На Другом соколском слету у Раваници у Срему 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и  5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из  Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва.(21)

  У Загребу је 1906. био приређен слет хрватских сокола. У свечаној поворци ишло је улицама преко 4.000 униформисаних сокола. Били су Руси и Пољаци, Чеси, Бугари и Срби из Србије. Мешале су се црвене кошуље сокола са модрим униформама душановаца и бијело-зеленим бугарских Јунака. Са душановцима Срба из Србије било је преко 300, међу њима и 37 српских сељака. На челу душановаца били су проф. Таса Поповић и председник Мишковић. Соколи из Далмације су са дивљењем гледали соколе из Русије и српске душановце. Далматински соколи су решили да посете Београд. Како су нису имали пасоше договорили су се да у Земуну замене своје соколске капе душановачким калпацима и да се огрну њиховим пелеринама. У тој групи били су Стјепан Роца, проф. Илија Диздар, др. Франо Заворео, Франо Цвјетиша, Симо Вучић и Андеис. Придружио им се Крсте Шунара, трговац из Шибеника, у шибенској народној ношњи. На свакој станици до Земуна народ је дочекивао душановце и Јунаке са одушевљењем, музиком и песмом. Провели су се два дана у Београду, па су се вратили. Сви сем Стјепана Роце који је са душановцима путовао у Шабац на прославу стогодишњице ослобођења Шапца од Турака. Далматински соколи су били захвални адвокату Мирковићу, проф. Атанасију Поповићу, потпуковнику Мишковићу, капетану Здравковићу, Рајку Караклајићу, Симићу-Бањалији и другима. Пера Дражић их је примио и поклонио им златну књигу скопљанског митрополита Фирмијана. (22) Делегација Душана Силног на челу са Милутином Гр. Мишковићем, председником савезне управе, потпредседником савеза Атанасијем Поповићем и душановцима из Ниша учествовала је на слету у Загребу 1906. (23) Милутин Гр. Мишковић је у чланку „Српско соколство – Душан Силни” објављеном у часопису Савеза хрватских соколских друштава „Сокол” рујан 1906, бр. 9, стр. 12; истакао : „Уједињење српске земље под једним скиптром” било је  „циљ  сваког Србина из свију српских покрајина”. (24)

Да би  подстакли  оснивање гимнастичких друштава лист „Дубровник” и часопис „Срђ” писали су о  раду соколских и душановачких друштава. На предлог омладинца  Криста П. Доминковића, уредника „Дубровника”, Српска дубровачка омладина решила је да у Дубровнику оснује гимнастичко друштво „Душан Силни”. (25) Месни одбор Српске народне странке у Дубровнику, замољен од Српске дубровачке омладине, позвао је чланове странке на збор 11. августа 1907. у просторијама Дубровачког Радничког Друштва. На збор је дошао велики  број грађана, а посебно омладине.  Председавао је подпредседник одбора Антун Сухор. Кристо П. Доминковић изашао је са предлогом пред скупштину и образложио је потребу и значај оснивања друштва „Душана Силног”.  Предлог је са акламацијом прихваћен. Изабран је привремени одбор у коме су били : Луко маркиз Бона, др. Мато Грацић, др. Јово Милић, Кристо П. Доминковић, Јован Л. Перовић, Иво Шуберт и Балдо Мариновић. На скупштини су прочитани телеграфски поздрави из Београда. Главни секретар Савеза душановаца С. Матијашевић истакао је : „Душа нам је данас међу Вама, најмилија једнородна браћо ! Данашњи други улазак Великог цара у Дубровник нека буде камен темељац Далматинском савезу са средиштем у стародревном граду бивше славне и сјајне српске републике. Здраво, здраво, Силни !”(26) У једном од телеграма истакнуто је : „У име свих седамдесет и два данашња клуба Србијанског Душановачког Савеза, шаљемо драгој једнородној браћи витешко српско поздравље. Здраво Силни!” Предсједник Савеза потпуковник Мишковић. Са скупштине послат је одговор : Савез Душана Силног Београд „Срби Дубровчани једнодушно су одлучили утемељење „Душана Силног”, те захваљују на братском сјећању слободне браће. Здраво !” Одбор. Београдско друштво је упутило депешу : „Савез нам је приопћио Вашу депешу. У добри час Силни, у име пет стотина београдских витезова”. Председник Друштва Кнез Милојковић.  Правила друштва су три пута слата властима и враћана непотврђена. Власт је потврдила друштвена правила  тек августа 1908. (27) У писму које упутио „Душан  Силни“ у Београду Српском соколу у Госпићу 1907. истицало се : „Особито нам је мило, што вам је у дичном српском граду Госпићу успјело подићи српску витешку заједницу. Ми овдје у Београду цијенимо Госпић као јак бедем српства…”. Због писма дошло је захлађења у односима Хрватског соколског савеза и Савеза  витешких  друштава  „Душана  Силног“, као и до прекида односа са госпићким Српским Соколом. (28)

Седиште  Савеза  витешких  друштава  „Душан  Силни“ било  је  у  Београду. Врховни  орган  савеза  била  је  Савезна  управа  на  челу  са  председником. Први  председник  савеза  био  је  Бошко  Николић  до 1894, други  Драгутин  Настић  до  1895,  Таса  Богдановић  до  1898.  и  последњи  председник  Ђенералштабни  потпуковник  Милутин  Мишковић (29).  На  челу  управе   душановачких  друштава били  су  истакнути  национални  прегаоци – Јеврем  А. Илић, ректор  Богословије  и  један  од  утемељивача  Друштва „Свети Сава” у  Београду; Рајко  Караклајић,  учитељ  гимнастике  у  Старој  Србији  и  Македонији; Мате  Грацић, власник  Српске штампарије  у  Дубровнику;  Тодор  Боснић, трговац  у  Бихаћу;  ….. . Секретар  Савезне  управе  био  је Стеван  Матијашић. Истакнути  душановци  били  су Атанасије  Таса Поповић,  професор  веронауке и  Доброслав  Кнез  Милојковић, шеф државне хемијске  лабораторије, потпредседник Савезне управе  и  председник  београдског “Душана  Силног”. Милутин  Мишковић  је  као  ђак  ступио  у  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење.  После  10  година вежбања у београдском  друштву наставио  је   у  Душану  Силном. За  председника  Савезне  управе  једногласно  је  изабран  1902. Радио је на оснивању српских  гимнастичких  друштава  изван  Србије. Трудио  се  да  успостави  контакте  са  словенским  соколским  друштвима  и  предводио  је  душановце  на  I хрватском свесоколском слету 1906. у Загребу.  Залагањем  Милутина  Мишковића  министар  Андра  Николић  издао  је  декрет  о   оснивању   Државне  гимнастичке  школе 1907. Чланови Управног одбора школе из Душана Силног били су Милутин Мишковић и Атанасије Поповић, професор Треће београдске гимназије. Одбор је израдио Правила гимнастичке школе, Наставни план и програм, Правила о оцењивању ученика, распоред часова и обавио све друге организационе припреме. Први курс са 20 полазника почео је 1.5.1908. (30) Друштва  су била  подељена  на  клубове : предводнички, борачки ( мачевање), гимнастички,  веслачки, рвачко-атлетски, јахачки, стрељачки, клизачки, велосипедски (бициклистички), тамбурашко-певачки  и  девојачки. Код  неких  друштава  постојали  су  тамбурашки  зборови.  Број  клубова  зависио  је  од  могућности  друштава  и  прилика  у  којима  су  се  друштва  налазила. Крушевачко  Витешко  Друштво “Душан Силни”  било  је  подељено  у  клубове : гимнастички, велосипедски, јахачки  и  женска  група. Питомци  Војне Академије  и  нижи  официри  били  су  чланови  секције  за  борење (мачевање) Душана Силног у Београду. На  њихову иницијативу  Витешко  друштво ”Душан Силни” установило  је  Знак мачевалачког официрског клуба “Душан Силни”. По  својој  форми  знак  је  подражавао знак Војне Академије. Знак  су  са  поносом  носили  млади  официри  на  официрском  мундиру  са  осталим  официјелним  декорацијама (31). Највеће  душановачко друштво (око 1.000 чланова 1907.) било  је  у  Београду. Проблем  вежбаонице  Београдски  “Душан  Силни” решио  је  1907, кад  су  одлуком  Министарства  Просвете  добили  дозволу  да  у  дворани  основне  школе  код  Саборне  цркве  вежбају, тако  да  је  школа  постала  њихова  гимнастичка  сала, а  душановачки  учитељи  гимнастике  наставници  ученицима  школе (32).  Управа београдских душановаца добила  је  од  Саборне цркве и  неке  њене  просторије  за  вежбаоницу. У  њој  су  вежбали  полазници  Гимнастичке школе у Београду (1908), за  чије  потребе  је  душановачка управа  набавила  нове  гимнастичке  справе  из  Немачке (33).  Београдски  „Душан  Силни”  приредио   је 15. марта 1908. у  дворани  код  Коларца  у  Београду  витешки  јаван  час  уз  учешће  свих  својих  клубова  и  певачке  дружине  „Станковић”.  На  јавном  часу  био  је  кнежевић  Павле Карађорђевић  и  министар  војни  ђенерал  Р. Путник (34).

Аустро-Угарска  је  14.септембра 1908.  анектирала  Босну  и  Херцеговину. Током  анексионе   кризе  формирана  је  Легија  Силног  од  душановаца (35). Немоћ  Србије упутила  је  душановце  и  соколе  на  заједнички  рад  у  припремању  борбе  за ослобођење  и   уједињење  српског  народа.   У  сали  Београдске  читаонице  21.2.1909.  основан  је  Савез  српских  витезова. Окупио  је  Српски  мач, Прво  српско велосипедско  друштво  и  Соко  из  Дунавске  жупе.  Савез  је  издавао  часопис  Српски  витез (уредник  др  Војислав Рашић)  и Витешку  библиотеку (уредник  Атанасије  Поповић). Гесло  часописа  било  је  Истином,  пером  и  делом  – за  народ  душом  и  телом ! Председник  савеза  био  је  Милутин  Мишковић, помоћник команданта шумадијске дивизијске области, председник  Београдског  Сокола  и  почасни  председник  Душана Силног. Потпредседници  савеза  били  су  Андра  Николић, председник  друштва „Српски  мач” и др. Ђорђе Нешић, члан Државног савета. Др. Војислав Рашић био  је секретар. Савез  је  1909.  организовао  витешке  излете  у  Ниш  и  Крагујевац. На  прослави  Синђелићеве  стогодишњице  19 маја 1909. учествовала  су  сва  витешка  друштва. У спомен дана српског деспота Стевана Штијановића Савез  српских  витезова приредио је 4.октобра 1909. Други витешки излет у Крагујевац. Чланови  „Српског  мача“  учествовали  су  на  слету  Српског  сокола  у  манастиру  Раваница,  као  и  Свесловенском  слету  у  Прагу (36). Средином 1908. посредством чешког старешине Шајнера започети су преговори о уједињењу сокола и душановаца. Након почетног одбијања душановаца средином 1910. дошло је до уједињења. На заједничкој скупштини изгласана су правила новог савеза. Ипак још је било душановачког противљења. Главна скупштина савеза одржана је 1911. уз мању душановачку опозицију. Те године Савезу соколских друштава Душан Силни приступило је 10 друштава. (37) Током 1910. дошло је преговора и зближавања српслог соколства из Аустро-Угарске и Србије. На иницијативу Лазе поповића одржан је у Београду „Српски свесоколски састанак”, а присуствовали су изасланици из Србије, Хрватске, Босне, Далмације и Старе Србије.Решено је да српско соколство наступа као једна целина, а не као скуп покрајина. (38)

Београдско друштво за гимнастику и борење основано је 1882. Друштво се касније поделило на соколе и душановце. Док су душановци били национално опредељени, соколи су били присталице свеславенства. У свакодневном животу то се није много осећало. Тада се сматрало да је оснивање  гимнастичких  друштава  био  нови  вид  заједничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уједињење  српског народа. У времену пре уједињења сокола и друштава  „Душана Силног” дошло је до омасовљења душановачких друштава и њиховог повезивања са официрима српске војске. Душановци су отворено истицали да је њихов циљ уједињење Српског народа. Зато су се спремали, и кад је дошло до балканских и Првог светског рата били су спремни за борбу и жртве.

  Аутор је  члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије                                                                                                                                               Напомене :

1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, Око Соколово, Београд, 1 новембра 1938, бр.9, стр. 213-214;
2. Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“ „Српски  витез“,  Београд, 1 април 1912, бр.4, стр.90;
3. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд1892, стр. 28;
4. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око Соколово“, Београд,  1 новембра 1938, бр.9, стр. 214;
5. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд 1892,стр.28;
6. Никодије Трујић, „Физичка култура у школама Србије у 19. веку“, Београд 1976;
7. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 21;
8. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38; „Цртице из недавне прошлости”, „Братство”, Осијек, март-април 1936, бр. 3-4, стр. 23;
9. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 21;
10. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38;
11. „Цртице из недавне прошлости”,  „Братство”, Осијек, март-април 1936, бр. 3-4, стр. 23, 24, 25; Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938,бр.2; Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38;
12. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38; „Цртице из недавне прошлости”, „Братство”, Осијек, март-април 1936, бр. 3-4, стр. 24,25;
13. Л. Цар, „Повијест „Хрватскога сокола” у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15.ожујка 1905. бр. 3, стр. 37, 38;
14. Радомир Столица, „Знак официрског мачевалачког клуба витешког друштва “Душан Силни”,  „Динар“,  Београд април 2004,бр.22,  стр. 91;
15. Нада Тодоровић, „Југословенске и  иностране  медаље”,Београд, 1964,стр.60;
16. Др.Срђан Будисављевић, „Југословенска мисао и предратно Соколство.“, „Соколски гласник“, Љубљана, 1.јула 1929, бр.13, стр.4;
17. Др. Михајло Градојевић, „Реч старешине Соколске жупе Београд”, „Око соколово”,1938, бр.2, стр. 21;
18. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево 1999,стр.67-70;
19. Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 75;
20. Др. Гојко Јаковчев, „Соколићи у одбрани Београда 1915 године, „Око Соколово”,  1998,бр.  11-12, стр.16;
21. Ј. Хануш, „ слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15.коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;
22. Стјепан Роца, „Хрватски соколи у Београду 1906г.”, „Соко на Јадрану“, Сплит, јуни 1930, бр. 1-3, стр. 12;
23. „Извештај о натјецању на I хрватском свесоколском слету у Загребу”, „Сокол”, Загреб, 15. листопада 1906, бр. 10, стр. 134;
24. Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 74;
25. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 28, 29, 30;
26. „Душан силни у Дубровнику”, Биљешке, „Срђ”, Дубровник, 15 августа 1907, бр.15, стр. 716;
27. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 28, 29, 30;
28. Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 80, 81;
29. Милош А. Васић „Тридесетогодишњица спајања Београдског Сокола и Душана Силног”, Око Соколово,Београд, 26 март 1939, бр. 3 и 4, стр. 36;
30. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, „ Историја физичке културе“, Београд 2006, стр.528;
31. .Радомир Столица, „Знак официрског мачевалачког клуба витешког друштва “Душан Силни”, „Динар“, Београд, април 2004,бр.22, стр. 89;
32. Др.Стефан Илић, Др.Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе кнежевине и краљевине Србије III део”,, Београд, 1994, стр.115-117;
33. „Рад и стање Београдског витешког друштва  „Душан Силни” ”, Београд,1908, стр.28;
34. „Српско Соколство”, „Српски Соко”,Сремски Карловци,  март (5.април) 1908, бр.7, Год.II, стр.108;
35. Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908-1918”, Београд 1962;
36. Арсен Ђуровић, „Модернизација образовања у краљевини Србији 1905–1914″,  Београд, 2004, стр.580;
37. Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 76;
38. Тонко Барчот, „Српско соколство”, „Србско-далматински магазин за годину 2010”, свезак V, Сплит 2010, стр. 79;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: