Беране виа Колашин

Пише: Емило Лабудовић

Путеви су, кажу, жиле куцавице без којих је немогућ привредни, друштвени и сваки други крвоток, а без крвотока се – умире. Путеви од Подгорице, која је, без своје заслуге или са њом, срце Црне Горе, према Сјеверу су, још увијек, категорија далеко од времена и потреба, с тим да се овај дјелић ауто – пута може рачунати тек почетним кораком.

Од како знам за себе, а има томе повише, слушао сам, слушам и, сва је прилика, испратиће ме прича о томе како Сревер има ресурсе и како „држава мора да уложи додатне напоре како би их валоризовала“. Како би створила услове да се, ако не промијени а оно макар заустави, правац кретања који још увијек има само један смјер – од Сјевера.

Колико су ти „напори“ успјешни, најбоље знају Сјевер и они који су морали да му окрену леђа. Знају то и у Подгорици, али слаба је вајда од тог „знања“. Сјевер тоне све дубље у хладноћу, у пустош, немаштину и безнађе. Одустајање од концепта развоја заснованог на индустрији, која је од средине па до краја прошлога вијека на Сјеверу било прилично развијена, само је још више убрзало једносмјерне миграционе токове, а наде да ће се то надомјестити туризмом и пољопривредом остале су само то. Али… није ово прича о томе.

Рекох, путеви су вене и артерије државног организма. А сви путеви, углавном, воде од и завршавају се на – аутобуским станицама. Колашин, наглашен као зимска туристичка метропола, и Беране, које још слови као транзитни центар и раскршће Сјевера, повезани су путем и путевима који немају ту врсту долазног и полазног граничника. Јер, оба града дијеле ружну, и овом времену неприличну, слику градова без аутобуских станица.

Путујем аутобусом чије је коначно одредиште Гусиње, препуним млађарије натоварене ранчевима и коферима. Туристичка бригада спремна да јурне на Проклетије, Чакор, Зелетин… Само ја и млађа жена, са мајком и дјететом као бригом, не идемо до тамо. Она са својим „мини – караваном“ излази у Колашину, ја идем у Беране. По причи закључујем да „нису одавле“. Након мирне вожње ауто – путем, уз труцкање од Матешева, аутобус улази на аутобуску „станицу“ у Колашину. Гледам, жена и њена мајка не мрдају, малишан очигледно нема појма гдје је. „Госпођо, стигли сте у Колашин“, упозоравам их“! Жена гледа час у мене, а час кроз прозор, и не вјерује. Да ли мени или ономе што је иза прозора, не могу да докучим. „Али, ми путујемо у Колашин, у град“, снебива се она. „Стигли сте, госпођо, вјерујте“, покушавам да осмијехом ублажим сурову реалност. „Па, како ћу одавде“, вајка се она док прикупља ствари, узима синчића једном а мајку придржава другом руком и журно се пробија „ходником“ аутобуса.

Препоручујем јој да узме такси, претпостављајући да неко од њих ту већ дежура и настављам пут за Беране, гдје ме, већ више од године, чека имитација аутобуске станице, од муке названа „Украјина“, јер путници који ту чуче уз сам коловоз улице подсјећају на избјеглице. Знам да управе оба града имају своја објашњења и оправдања што два оваква „центра“ немају најелементарнији градски садржај – аутобуску станицу. Колико год били или не били оправдани ти разлози, за овакво нешто у двадесетпрвом вијеку нема оправдања. Јер, рекох, ни Колашин ни Беране не заслужују статус забити и касабе још из турских времена. Тим прије што они који, попут оне госпође не знају како да „из Колашина“ стигну у Колашин, или „украјинци“ са беранске улице не знају и не треба да знају те разлоге. Они имају сва права овога свијета да цијеном возне карте купе и мало поштовања и уважавања.

Али, знам, и Беране и Колашин су и даље на Сјеверу, а аутобус којим су прије неки дан премијер и Влада путовали да размотре шансе за његов развој, очито није свраћао ни на једну од ових „станица“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: