Беранска аеродромска голгота

Пише: Милија Пајковић

Све је започело двадесетдеветог априла 1925. године када је на зараван Овсине у Лушцу, надомак Берана, принудно, због лоших временских услова, слетио аероплан Краљевског ваздухопловства ,,Брега 19 Б2“, којим је вјешто управљао млађани пилот потпоручник Лазар Бајчетић, поријеклом из Пљеваља. Лет је започео из Мостара, а коначна одредница је била Скопље. Послије једнодневног одмора и побољшања времена, уз доста народа који се окупио да види авион, Бајчетић је са својим сапутником поднаредником Тодоровићем успјешно наставио лет.

Наредне године основан је у Беранама Мјесни одбор краљевског аероклуба ,,Наша крила“, а Овсине су биле летачка писта све до негд‌је педесетих година прошлог вијека, када је неком пало на памет да се изгради прави аеродром са земљаном пистом. Она се преселила на доњу терасу и простирала се од долачког, на сјеверу, до лужачког атара, према југу, у правцу куће Миљана Пајковића. Одатле се летјело спортским авионима, једрилицама и скакало падобранима из ,,двокрилца“ са беранског плаветнила. На том простору, познатом као Шкрљевица и Камењача, гд‌је није било кућа, сем ливада и ораница, развијало се веома успјешно беранско ваздухопловство. И камо среће да се остало само на томе.

Међутим, с покушајима развитка индустрије у беранском крају, која је, између осталог, потпуно сломила село и пољопривреду, а никад не доносећи добитке, него само губитке, која је и сасвим промијенила састав становништва долине, опет се неко досјетио да треба проширити аеродромску писту и увести путнички авио саобраћај. Писта је због тога продужена у линији са кућом Радоша Поповића, такође у Лушцу.
Уведена је линија до Београда, летјело се ,,дагласом“, нешто касније ,,фокером“, а линија ка Загребу и Љубљани трајала је веома кратко, јер је аеродром угашен за цивилну пловидбу искључиво због неисплативости. Авиони су мировали више од пола године, због дуготрајнијих маглуштина, мећава, великог снијега и све је преузела у руке ЈНА, па су започели радови на продужењу, асфалтирању писте и претварању у војни аеродром.
Имања за аеродром су од почетка писте до тада узимана од власника по различитој цијени откупа – оне подобне породице су биле задовољне оним што су добиле, а оне ,,неподобне“ су остајале без д‌једовине по ниским цијенама, по ономе ,,узми или остави ово мало пара што нудимо, имање свеједно неће бити више твоје“ и, јасно, без права жалбе.

У том трећем проширењу писте, од правца кућа Поповића до границе између Лушца и Пешаца, на ред су дошле куће и цјелокупна имања старосјед‌јелаца и неколико досељеника Лушца и Пешаца, породице рођене браће Владимира и Властимира Вековића, Мируне Пајковић, Радослава Зечевића, Микете Обрадовића, браће Богдана и Бора Зоњића и Радована Булатовића.

Сви су они одједном остали без крова над главом и имања, а велики страдалници су били, ипак, браћа Вековић, која су остала без велике куће, друге у изградњи, без помоћних грађевина, без шљивика, јабучара и два хектара обрадивог и плодног земљишта. Из овог огранка братства Пајковића је и Дивна Вековић, књижевница, први дентиста у Црној Гори, која је прва у свијету превела ,,Горски вијенац“ на француски језик, ратница и јунакиња из балканских и Првог свјетског рата, коју су берански партизани и комунисти убили на мучки и кукавички начин маја 1945. године на Зиданом Мосту у Словенији.

Вековићи су се жалили на одлуку о присилном исељењу, али је све било, наравно, узалуд. Десетог августа 1973. године, док су најмлађи били у својим собама, војни булдожер је започео рушење породичне куће, а потом и свега осталог, Воћњак је немилосрдно почупан, а ускоро је све оно што су годинама мукотрпно и на поштен и частан начин стицали, као вриједни домаћини, отишло у неповрат.

Од општинских власти добили су на коришћење двособан стан у Беранама, у згради познатој под називом ,,Парњача“, названој тако пошто је једно вријеме имала прво парно гријање у вароши, смјештеној поред старих платана и липа, близу главног моста на Лиму. Али само на годину дана и нимало више. Међутим, у њему се нијесу могле смјестити двије породице, па су поједини њихови чланови спавали у љетњој кужини, а о нелагоди и осјећају изненадне беспомоћности која се обрушила на њих и њихове комшије излишно је и напомињати.

Било је помисли да напусте крај у којем су и поникли, да се одселе у средишни дио Црне Горе, али превелика љубав према родној груди ипак је превагнула и кад су коначно добили земљиште као одштету, и то двадесет ари мање, на дијелу сусједног Буча, на мјесту Гајевине које је било у посједу Земљорадничке задруге ,,Буче“, започели су градњу двије куће – два брата, двије куће.

Вриједни Вековићи су брзо опет постали они што и били – прави домаћини. Опет је никао воћњак, пустара на коју су стигли постала је и ливада, ораница, почели су наново да држе стоку. Уз сталну сјету и тугу због напуштања д‌једовског огњишта стасавале су млађе генерације и постајали угледни стручњаци, имање је цвјетало.

И онда…

И онда опет мука, али мања, а, срећом, здравље, напредак породице је текао неометано и својим правим током.

Наиме, априла 1978. године и од тог новог имања власти су им одузеле око 60 ари средишног дијела, плативши га по нижој цијени од тржишне, за нови путни правац ка Андријевици и даље. Тако и данас Вековићи кад год хоће да оду на тај други дио имања да га обрађују, морају добро да припазе кад прелазе из баште преко прометног друма.

А готово и нико од свих оних који изађу на некадашњи аеродром да шетају, трче, возе бицикло, са ријетким изузецима, и не зна и не слути да, кад су на крајњем њеном јужном дијелу, у ствари, ходају, трче и возе изнад домова Пајковића, Зечевића, Зоњића, Обрадовића, Булатовића и, наравно, браће Владимира-Влада и Властимира-Власта Вековића, које су онако здробљене и уситњене машинама као да никад и нијесу биле куће, некада широм отворене за све оне добронамјерне и за све путнике намјернике, затрпане са њиховим бројним годинама и са свим оним што живот чини живот, одмах испод асфалтне и травнате писте …

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: