Беркуљан: Колико Министарство културе има „званичних истина“ о крађи из Народног музеја

Александар Беркуљан, дугогодишњи радник Народног музеја Црне Горе поднио је цетињском основном тужилаштву кривичну пријаву против лица из Министарства културе због сумње у фалсификовање и изношење нетачних података у извештају о реализацији закључака Владе Црне Горе. Овом кривичном пријавом обухваћен је и члана државне комисије историчара Славка Бурзановића због сумње да је злоупотребио положај и службена овлашћења. У разгову за портал ИН4С Беркуљан је истакао да ћутање и фалсификовање података о музејским мањковима и проблемима постоји од доба комуниста из 1967.

Шта очекујете од тужбе коју сте поднијели против лица из Министарства културе, међу којима је и члан државне комисије историчар Славко Бурзановић?

-Очекујем да се барем неко замисли. Јер, каква је сврха „извјештаја“, поготово оног Државне комисије, ако се он не чита или се умјесто њега на Влади, под изговором „пословничке праксе“, прелистава доставља прерађевина, односно „резиме“ који физички и није много краћи, из којег су уклоњени једино подаци у вези са 5000 недостајућих јединица оригиналне историјске грађе, оружју из Историјског музеја за које постоји полицијски досје, топовима који су били превелики да би се „сакрили“ у фиоку и недефинисаном броју јединица регистратурне грађе, која може прећи бројку од пар хиљада. Значи, битно је све, али не и могућих 7000 историјских униката са прилично габаритним предметима.

С друге стране, шта значи категоричка тврдња члана Државне комисије на конференцији за штампу да „све информације које циркулишу о мањковима нијесу основане“, без смишљену дезинформацију, поготово ако у извјештају РК, који су сами писали и окачили на сајт Министарства културе стоји супротно. Иначе, два званична комисијска изјашњења о масовним мањковима добијена су легалним путем, поштујући процедуру коју је Држава комисија сама наметнула, али очигледно они могу да пишу једно, а причају друго без проблема и да се нико не запита како то, а камо ли затражи одговорост? У таквој технократској „каскади“ губи се смисао чињеница од извјештаја до извјештаја, као и конкретни подаци о мањковима. Бројке и врста недостајућих музеалија би требало да у овом случају буду примарна ствар, ако се већ толико кунемо да нам је стало до „праве истине“. Чак је и у „Радном задатку“ ревизионих комисија макар формално наглашена улога „информисања јавности“, па се питам да ли је ово тај „начин“ о којем причају. Уосталом, ни Јурићев извјештај не говори о свим „мањковима“, које су забиљежиле ревизионе комисије. Поготово за Умјетнички музеј.

Од када по вашем мишљењу траје цио овај процес око фалсификовања и изношења нетачких информација?

Проблем ћутања и фалсификовања података о музејским мањковима и проблемима генерално постоји од када је 1967. године питање отуђења музејских предмета по први пут покренула Телевизија Титоград. Тада је јавност први пут сазнала дио приче, бивши директор Димитрије Кривокапић је написао прилично темељит извјештај, на основу онога што му је било познато, али је захваљујући механизмима власти и поготово због интереса утицајних појединаца убрзо све стало. Ствари постају јасније када се дође до имена, која помињу бивши директори Александар Пријић и Станислав Рако Вујошевић. Јер, примјера ради, оних 5000+ докумената из Историјског музеја однијели су пуковник Вушовић и мајор Брајушковић са Војно-историјског института у Београду, затим Стане Делевић и из ЦК Црне Горе, а остало Јагош Јовановић и Спасоје Дурковић са Историјског института. Јовановић је однио и књигу музејског инвентара, на што се Вујошевић посебно жалио. Слично је са намјештајем и много чим. Још 1964. у пописном инвентару наведен је „отпис“ по основу пљачке, поклона и сл. 894. комада дворског посуђа, а 1968. таксативно пописано 680 комада мањка тих предмета. Него, то је само детаљ, који нема везе са раније отуђеним 3992 комада златног и сребрног посуђа.

Током осамдесетих посланик Гојко Килибарда се обратио скупштини по истом питању, састављена је комисија која је констатовала око 4600 предмета мањка, али извјештај никад званично није објављен. У комисији су, поред осталих, били Анђе Капичић, члан Државне комисије и Александар Чиликов, њен бивши предсједник. Извјештај се тек касније помиње у књизи о пљачки културног блага Југославије.

У међувремену, Народни музеј, као што знамо, није урадио много на плану правно-техничке заштите и инвентара, али се у Извјештајима „о контроли обављања дјелатности…“, 2004. године које је спроводило Министарство културе налазе, већ налазе дезинформације, као на страни 4. под ставком ц. да су „урађене ревизије у Умјетничком музеју 2000-2001, музеју краља Николе 2000. и Етнографском музеју 1980. године“. Методом „случајног узорка“ је утврђено да записника о ревизији Умјетничког музеја нема, јер је једноставно неко слагао за ревизију, а да су одговорни заиста жељели истину, тражили би извјештаје и за друге двије наводне ревизије, које се нијесу никад догодиле. Тај „тренд“ без ичије одговорности наставио се и касније, када су 2012. године направљена два „Извјештаја о контроли …“, 9. априла и 3. маја. У првом, под ставком 5. „Ревизија музејског матерјала“ стоји да су ревизије обављене у Умјетничком, Етнографском, Његошевом и Музеју краља Николе „прије ступања на снагу закона из 2010. године“, што је без икаквог околишања лаж, демантована ништа мање него Извјештајем од 3 маја, којег за чудо потписују иста лица. Због тога постављам питање: колико имају „званичних истина“ у Министарству и Музеју и за које прилике и да ли је то „по пословнику“ или више пословично. Зато, оно што се догодило са подацима из Јурићевог извјештаја је само логични наставак исте приче и праксе.

Да ли мислите да ће надежне институције одговорити у складу са законом?

Прошло је много времена већ. Осим љубазности у комуникацији, нијесам наишао на неки конкретнији одговор, без обзира на број и садржај докумената које сам достављао музејској „Радној групи“, Државној комисији, Тужилаштву и другима. Има ствари које говоре саме за себе и којима не треба „интерпретатор“, али без обзира на све оптшти мук је гласнији од било којег аргумента.

Подјетимо, Беркуљан је открио да у Народном музеју Црне Горе недостаје 10.000 предмета, међу којима су комади од злата, сребра, дијаманта, 13 топова, читаве серије пушака, пиштоља…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: