Берлински конгрес: Што добисмо у рату, изгубисмо у миру

На данашњи дан, 13. јула 1878. године завршен је Берлински конгрес.

Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Њемачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под предсједништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину. Исход преговора је био Берлински мир. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом. Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски а Црној Гори је припао дио Херцеговине са Никшићким крајем и околним племенским областима (Дробњак, Пива, Ускоци, Шаранци, Језера), те Дуга и Опутна Рудина, затим Колашински крај и дио Горњих Васојевића, Зета са Подгорицом, Спуж, Жабљак, приобаље Скадарског језера од Годиња до острва Топхала, односно масив планине Румије, и приморје од Бојане до ријеке Жељезнице, односно градови Бар и Улцињ.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично умањена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју. Берлински конгрес је засиједао мјесец дана и завршио рад 13. јула 1878. године. Представници балканских слободних земаља: Румуније, Србије, Црне Горе и Грчке нијесу могли учествовати у раду конгреса, али су добили право да, писменим путем, изнесу захтјеве својих влада. Из великог ослободилачког рата са Турском почетком 1878. године, Црна Гора је изашла са знатним територијалним проширењем. Али нова граница, заправо демаркациона линија са Турском, није још давала једно природно геополитичко рјешење које би се уопште могло прихватити као коначно. У рукама Турака остала је утврђена енклава Подгорица – Спуж – Жабљак, усјечена у саму кичму земље. Није било промишљања да Црногорци, у очекивању престанка непријатељстава на руско-турском фронту, једном брзом акцијом, јануара 1878. године заузму Подгорицу. На вријеме се знало да Аустроугарска и Енглеска неће признати диктат Русије Турској. Тако је намјера Русије да миром у Сан-Стефану Црну Гору увећа за готово четири пута унапријед била мртва. “Поштени посредник“ Бизмарк у ствари је дао подршку Бечу и Лондону, и Петроград је морао пристати на ревизију Санстефанског уговора. Црна Гора се морала држати усамљене Русије, већ осуђена да то плати одређеном жртвом и последицама. Подгорица у рукама Турака дошла је као поручена и Аустроугарској, као улог за поткусуривање приликом наредног територијалног обликовања Црне Горе. Беч је свим силама тежио да Црну Гору одбаци од морске обале, да је што више потисне из Херцеговине и од Лимске долине. Мотиви су били да се Црна Гора угуши у њеним планинама, односно подршка Аустроугарске стварању Албаније и уопште њена тежња за супрематијом на Јадрану.

Међутим, иза тековина Црне Горе у Приморју стојао је ауторитет Русије као велике силе. Када је Црна Гора у јесен 1877. године започела офанзиву у Херцеговини, Беч је оштро упозорио књаза Николу да тамо нема шта да тражи. На то је руски цар упутио књаза да офанзиву усмјери на приморје. Значи, за постигнуте успјехе Црне Горе на тој страни, имала је да гарантује Русија.

Иако веома тешко, до конгреса су се ипак оцртали обриси једног неформалног компромиса Беча и Петрограда: Црна Гора ће под неким условима, још непрецизираним, задржати једну луку на Јадрану, и мораће да се знатније повуче из Херцеговине и од Лимске долине. Са Турском Црна Гора је и даље остала директно сучељена. У великим кризама и сукобима на Истоку, феудална Османска империја могла је само да губи, а да се, стално поткраћивана, одржава у оној мјери у којој европске силе нијесу могле да се нагоде или нијесу имале јединственог интереса да је коначно подијеле. Овога пута Турска ће на Балкану задржати Македонију и Албанију. А пошто је Црна Гора могла нешто очекивати само на рачун Турске, у тој перспективи већ се рађао њихов нови сукоб око границе према Скадру.

Наде Црне Горе гајене пуним ангажовањем у херцеговачком устанку и потом у рату са Турском морале су се свести на скромнија очекивања. Оно што је од резултата ослободилачке борбе Црне Горе морала респектовати Аустроугарска, била је крајња граница попуштања Русије.

И поред неправедних потискивања и наметнутих ограничења, Црна Гора је стекла минималне услове за самосталну државну егзистенцију и развој. Но, и такав успјех помрачен је чињеницом да се источна криза, колико се бар тиче Црне Горе, већ преобратила у један нови сукоб. У најкраћем, пред отпором Албанаца да Плав и Гусиње уђу у састав Црне Горе, свом снагом подржаваних и помаганих од Турске, Црна Гора се најприје морала ограничити на то да што прије добије Подгорицу. Затим је услиједио тешки и дуготрајни заплет око предаје Плава и Гусиња. Црна Гора се ослањала само на Русију. Аустроугарска је налазила интерес да се ова мала земља и даље сукобљава са Турском. Излаз је нађен тек пошто се нова британска либеларна Влада Гледстона одлучно заложила да се преостала питања из Берлинског уговора ријеше у складу са његовим одлукама. Турска је задржала Плав и Гусиње, а у накнаду за то вратила је Црној Гори Улцињ са територијом до Бојане крајем 1880. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: