(Бе)смисао новинарског ангажмана

Пише: Јован Лакићевић

Данашње новинарство, бар што се тиче занимања, једино се може поредити са савременом политиком: и у једном и у другом морала има тек – у траговима! Нажалост.
Нешто друго није се могло ни очекивати од професије која је одувијек била природна пратиља политике. А у минулом „једноумљу“, што се тиче наших простора, чак и њен коректив. Бар повремено.
Данас, одиста, не бих могао да дефинишем професију, којој сам посветио добар дио земног живота. Могу само да поновим нешто што сам већ више пута рекао на овом Порталу, да се њоме, благо речено – не поносим!
Моје колеге, па, вјероватно, и ја са њима, постали смо „помоћни радници“ разних политичара и политика. Понекад и да тога нијесмо свјесни, што нам, наравно, ни нама, ни професији, не служи на част.
Држећи се неких, данас већ заборављених моралних скрупула, сам сам. Својевремено постао такорећи хронични давалац оставки, или отказа: за пет година године (од 89. до 94.) чак три пута.
Најприје у Предсједништву ЦК СКЈ, кад сам схватио ко је све у државном врху на платном списку ЦИАе. Затим у „Политици експрес“, гдје сам био уредник и коментатор, када је на чело листа постављен син усташког поручника, са мајчиним презименом В. Завора. И,најзад, послије (Мирине) блокаде на Дрини, (највеће српско-српске срамоте!), са мјеста уредника и коментатора Радио Београда.
Не бих да причам, шта ми је све нуђено и у Београду и на Палама.Остао сам изван моје професије пуних 25 година, све док мки је Инфорс, прије четири и кусур године, објавио пјесму ХЊРОЈИМА СА КОШАРА“.
Од тада сам волонтерски „спољни сарадник“ Инфорса, са преко 600 објављених колумни, на чему сам им бескрајно захвалан, у име мојих потомака..
И, када сам се већ упустио у „солунаштво“, поменуо бих да сам, ваљда, једни живи двоструки добитник највећих м годишњих признања Удружења новинара Србије. Најприје, 71. за фељтон о хероју априлског рата, поручнику Божидару Жугићу (недавно су његови потомци добили за његов подвиг у Бачкој Обилића медаљу) И другу за коментаре , објављене у ратним годинама, 93. на Радио Београду.
Извињавам се мојим ријетким пратиоцима на Инфорсу, али сам то морао рећи због онпог што намјеравам да саопштим.
Пишући, наизмјенично, о Сребреници, Јасеновцу и Космету, крајње новинарски непопуларним , такорећи морбидним и за многе читаоце одбојним темама, изгубио сам, изгледа, и оно мало пратилаца на овом Порталу. Но, то је мање важно од оног што мислим да треба овога пута да кажем.
Моје текстове, рецимо о Сребреници у потоње четири године,, када сам слутио шта нам се тим поводом може догодити, нико није регистровао, ни у Београду, ни у Бањалуци.
Све сам учинио што је било у могућности једнпог новинара, да покажем и докажем да је Сребреница највећа мо нструозна подвала српском народу у 20. вијеку То, међутим, нико од дворских „аналитичара“ није регистровао.
Увјерио сам се када сам уочи гласања у Разједињеним нацијама и на самој сједници, нико, ама баш нико, није споменуо свједочење прадставника тих истих Уједињених нација, није ни споменуо.
А то је могао да буде главни аргумент представника српске стране.
Тим поводом сам на Порталу написао да су представници Уједињених нација, у Сарајеву и Сребреници Карло Бозоли и Филип Корвин, до краја тврдили да је у Сребренци стријељано 600, односно 700 муслиманских заробљеника из њихове 28. дивизије!, Али, само на једном од пет стратишта хашки НАТО суд је утврдио ко их је стријељао, само на једном, оном код Врањева, – пуковник „Беара ( високи агент Емајл сикса који није био Србин), са осам припадника 10 ( или, тачније, Првог диверзантског плаћеничког интернационалног одреда). Изразио сам и отворену сумњу о учешћу енглеског САС одреда у тој нечасној работи!
То предсједнику Србије очито није предочено, па је и он у иначе изврсном супроставању подвалџијској Резолуици о „геноциду у Сребреници“, споменуои бројку од осам хиљада стриљаних муслиманских заробљеника, уз обавезни додатак о „страшном злочину“ Једино што није рекао – чијем!! (Јер, вјероватно, као и многи, није знао!)
Мени, као истраживачком новинару, који се дуже времена бавио највећом подвалом српском народу у пројекцији Запада званој Сребреница,, преостаје питање: ко Вам је, господине Предсједниче, из Ваше околине, ту бројку подметнуо?
С тим у вези поставио бих и питање сопственог новинарског ангажмана.
Учино сам све што може један новинар да учини, да се коначно сазна истина о пројекту Сребреница, али то није било довољно да се истина о томе – објелодани.
Управо због тога постављам питање о дометима било којег новинарског прегнућа.
Мислим да су они, у овом, часу, веома, веома скромни!
Што се, пак, тиче Сребренице, знајући добро наш менталитет, слутим да се и поред извјесних најава, неће предутети ништа да се истина о „тешком злочину“, или „масакру“ коначно и до краја истражи и што прије обзнани!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: