Бесмртни јунак: Војвода Синђелић од Ресаве равне
Бесмртни јунак са Чегра Стеван Синђелић био је родом из Ресаве, из села Војска. Без оца Радована остао је рано, а када му се мајка Синђелија преудала у село Грабовац код Свилајнца, Стевана су људи знали само по њој, па је тако добио презиме Синђелић.
У то време, крајем 18. века, једина школа за српске младиће биле су хајдучке чете или службовање код народних старешина. Тако је и Стеван постао момак код ресавскога кнеза Петра. Када је Петар погубљен заједно са 70 најугледнијих српских глава у дахијској сечи кнезова, Стеван се прихватио кнежевског звања и одмах Ресаву придружио Карађорђевом устанку.
Од тог доба Синђелић се увек налазио на челу ресавских јунака. У славном боју на Иванковцу 1805. добио је чин војводе. Наредне године је основан Делиград и Синђелић је стао у његову одбрану. Ту га је, три године касније, сустигла и смрт, али га је песма, настала после његовог подвига у бици против Турака, одвела у вечност.
Постала је војничка химна у многим каснијим бојевима и сачувала се до данас: „Ој, војводо Синђелићу, српски сине од Ресаве равне, ти си знао Србина заклети, како треба за слободу мрети. Пуче пушка, бој се бије, а Синђелић љуту битку бије, љуту битку бије за слободу, за слободу српскоме народу. Ој, војводо, ти си пао, али душман још од тебе стрепи, ти си дао живот за слободу, за слободу српскоме народу.“
Када је пропао варљиви мир с Турцима, закључен крајем 1807, Срби су наставили ратовање на три фронта. На два, у Босни, и преко Сјенице до Црне Горе, имали су успеха. Трећа војска је пошла од Делиграда ка Нишу. Тада је вожд Карађорђе направио кобну грешку: на чело тог фронта је уместо Петра Добрњца, прекаљеног управника Делиграда, поставио његовог противника, славољубивог, а неспособног Милоја Петровића.
Војници су негодовали, неки се придружили Добрњцу који је са својом коњицом отишао за Књажевац, а остали су са Милојем кренули ка Нишу. Ту су се у априлу 1809. утврдили у 11 шанчева. Најближи граду био је велики шанац на коси Чегар који је држао Стеван Синђелић са својим јунацима.
Лукави паша
Турака у Нишу је испрва било мање него Срба у опсади и били су слабо снабдевени, али су имали Хуршид пашу, храброг и вештог команданта. Да би добио у времену док му не стигне појачање из Румелије, паша је својој војсци наређивао да провоцира српску војску. Срби су их успешно одбијали, па је Синђелић већ говорио: „Ниш је мој! Ја ћу први ући у њега!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ја знам да је мој тата,у време Тита,кад мало попије,наручивао-Ој војводо Синђелићу.То је било у село Драгинац,код Лознице.
На свадбама су се певале све патриотске песме,осим о четницима из 2.светског рата.
Нешто не знам у вријеме ово потоње, смије ли се у Србији и сл. данас запјевати јавно и без тежих посљедица:“О, Војводо, Синђелићу…!“ Једном су једни (умало штамп. грешком испаде – јадни ) Срби хапсили оне друге тј. прве, без грешке – прве Србе због те пјесме. Колико ли је од тада мање Срба и колико ли је од тада више отетих српских простора и српских права не овоме неправедноме свијету!?