Бесмртни подвизи Шаварша Карапетјана

У  стварном животу, овај човјек направио је подвиге достојне Херкула и Супермена. Његова спортска достигнућа Кержаков и Овечкин не могу сањати чак ни у најлуђим сновима. Данас, међутим, име Шаварша Карапетјана већини људи не значи баш ништа.

Замислите ову сцену: незграпни, средовјечни мушкарац, носећи олимпијску бакљу, трчкара по Кремљу. Очигледно, то пар стотина метара прави му велике тешкоће. Одједном се бакља угаси. Службеник ФСО запали пламен својим упаљачем. Човјек настави да трчи, стиже до циља и предаде бакљу другом.

У међувремену, друштвене мреже су експлодирале од излива злобе и коментара типа – неки званичник одлучио да учествује у предаји олимпијске бакље и прописно се обрукао. Блогери започеше расправу о симболици олимпијског пламена, којег је запалио  обавјештајни официр. Међутим, нико се није ни потрудио да сазна ко је тај човјек са којим се московски вјетар тако окрутно нашалио, и зашто је баш њему указана част да носи олимпијску бакљу те, 2014. године.

ВЕЛИКАН ИЗ ВАНАДЗОРА

Шаварш Владимирович Карапетјан рођен је 19. маја 1953. године у јерменском Ванадзору. Сина првијенца родитељи су назвали Шаварш, у част рођака који је погинуо у Великом отаџбинском рату. Од дјетињства, дјечак је био окренут спорту.

Отац је желио да га пошаље на гимнастику, али су тренери оцијенили да је премалог раста, те да неће достићи велике домете. Ово се није допало никоме – и отац и син имали су највеће амбиције. Окренуо се пливању. Са 16 година на Школским олимпијским играма заузео је позиције од 20-30 мјеста, а само годину дана касније био је без премца у својој старосној категорији.

НЕОЛИМПИЈСКА ЛЕГЕНДА

Ко зна, можда би ускоро заблистао и на Олимпијским играма, да се нијесу умијешале неспортске околности. Конфликт између тренера доводи до тога да буде одстрањен из  репрезентације као “неперспективан”. Фрустрираном 17-годишњем дјечаку помагао је Липарит Алмасакјан, који је тренирао рониоце и пружио му прилику да заблиста. Ипак, ова дисциплина није атрактивна као класично пливање и није уврштена у програм Олимпијских игара. Управо ова околност је разлог зашто се само стручњаци сјећају великих достигнућа ове истинске спортске легенде.

Годину дана касније, у новој дисциплини, Шаварш је освојио сребро и бронзу на првенству СССР. С обзиром на чињеницу да су совјетски спортски рониоци најбољи на свијету, ово је био огроман успјех. Али, то је био само почетак. У августу 1972. године, на првом Европском првенству, осваја двије златне медаље и поставља два свјетска рекорда. Од овог тренутка до краја Шаваршове каријере проћи ће само четири године, а он постаје 17-струки шампион свијета, 13-струки европски шампион и 10-струки свјетски рекордер. Са своје 23 године постао је свјетска спортска легенда.

Али, свој спортски таленат жртвовао је ради спашавања људских живота.

НАДЉУДСКИ ПОДВИЗИ

По први пут, у улози спасиоца Карапетјан се нашао у јануару 1974. Враћајући се са припрема, на планинском путу, аутобус се покварио и возач се зауставио ради поправке. Док је овај био заузет мотором, аутобус се изненада покренуо и за пар тренутака нашао на ивици амбиса. Шаварш, који је сједео близу кабине возача, реаговао је муњевито. Разбио је стакло на кабини, и нагло окренуо волан према планини. Стручњаци су касније рекли да је то била једина исправна одлука. Захваљујући њему, преживио је сам спортиста и још тридесетак људи.

Дана 16. септембра 1976, док је са братом Камом и тренером трчао обалом Јереванског језера, тролејбус пун путника улеће у језеро и, за свега пар секунди, потону на дубину од 10 метара. Муњевито је направио план – он ће ронити, а његов брат и тренер – вући жртве на обалу. То је био невјероватно тежак задатак. Вода у Јереванском језеру била је веома хладна, готово непровидна, а да све буде још горе – отпадне воде излучивале су се у језеро.

Шаварш је заронио, сломио задње стакло тролејбуса и почео да извлачи страдалнике. Сви љекари и спасиоци, анализујући све околности, сагласни су да је овај подвиг нешто што умногоме надилази људске моћи. И 2-3 спасена човјека била би невјероватан подвиг, а он је, вјеровали или не, спасио њих двадесет. У ствари, он је извукао на површину много више људи, којима љекари нијесу могли помоћи. А он, див-јунак, умјесто да се поноси овим подвигом, читаве ове ситуације сјећа се са кајањем: сања кожно сједиште тролејбуса, које је грешком извукао на површину… то је коштало живота једног човјека…

И сам Шаварш је завршио у болници, због тешке упале плућа и сепсе, добијене услијед посјекотина и директног контакта крви са прљавом водом. Провео је у болници 45 дана. Ко би послије овога уопште и помислио да се бави спортом? Нико осим њега, наравно. Вратио се, да би се опростио како приличи – шампионски, постављањем новог, 11. по реду, свјетског рекорда. Али, то је било његово посљедње противљење здравом разуму и природи. Сву своју снагу оставио је заувијек на дну Јереванског језера.

О његовом подухвату становништво СССР-а није одмах сазнало, нису вољели да пишу о катастрофама у то вријеме. Када је истина избила на видјело, десетине хиљада писама истинског дивљења и захвалности послато је на његову адресу. Оно што је јасно обичним људима није увијек јасно и званичницима. Овај великан није проглашен “Херојем Совјетског Савеза”, нити је одликован “Орденом части”. Осмог августа 1978. астроном Николај Черних открио је астероид број 3027, који је назвао Шаварш, у част хероја.

Дана 19.2.1985. године у Јеревану се запалио Спортско-концертни комплекс, понос града. Зар треба рећи да је Карапетјан, не жалећи себе и задобијајући опасне опекотине, опет успио да спаси неколико људи од сигурне смрти.

Године 1993, живот га је одвео у Москву. Има малу обућарску радионицу и никада се не жали на своју судбину. Његова самопожртвованост морала се одразити на његово здравље. За 60-годишњег Шаварша, оно пар стотина метара из увода ове приче били су истински изазов. Као и увијек – он је побиједио!

Заиста, помало је увредљиво што се тај пламен угасио баш у његовим рукама.

Ипак, вјероватно, као по обичају, ми нијесмо у стању да разумијемо такве ствари! Можда се олимпијски пламен није угасио. Можда се само поклонио пред њим, са поштовањем савио главу пред храброшћу и величином легендарног Шаварша Карапетјана. На крају крајева, огањ душе овог спортисте и истинског човјека, та небеска ватра која из њега исијава, никада се неће угасити!!!

Андреj Сидорчик: AIF.RU

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: