Да се писци питају о екранизацији књига домаћих аутора, филмови и серије били би немерљиво тематски и жанровски разноврснији него сад. Публика би могла одавно да гледа Пекићево „Беснило“ на филму, сентименталне романе из 19. века као ТВ сапунице, „Хајдук Станка“ и романе о Другом светском рату ослобођене идеолошког предзнака као акционе филмове, а „Сву Теслину децу“ као домаћи блокбастер. Неки од њих, истина, сумњају се велика књижевност може пренети на екран „без губитака“, поготову са малим буџетима, док неки верују да су филмаџије довољно веште и да од „Хазарског речника“ направе одличну серију.

Филмофили су још средином 20. века могли да гледају Андрићева “Аникина времена” у режији Владимира Погачића или Сремчеве “Поп Ћиру и поп Спиру” из угла Соје Јовановић, а Давичову “Песму” средином седамдесетих као ТВ серију. Живко Николић подухватио се “Смрти господина Голуже” Бранимира Шћепановића, Живојин Павловић снимао је филмове по мотивима своје прозе, а “Довиђења у следећем рату” по роману “Менует за гитару” Витомила Зупана. Бата Ченгић снимио је “Глуви барут” по књизи Бранка Ћопића пред распад Југославије. Александар Саша Петровић снимио је “Три”, првог југословенског кандидата за Оскара, по мотивима књиге “Папрат и ватра” Антонија Исаковића, а крајем века на целулоидну траку пренео је и “Сеобе” Милоша Црњанског… Листа се овде, наравно, не исцрпљује, јер је примера далеко више.

Тренутно филмске екипе у Србији снимају серију “Време зла” по трилогији романа Добрице Ћосића и “Нечисту крв” по прози Боре Станковића, а редитеља Емира Кустурицу је државни врх позвао да сними филм “На Дрини ћуприја” по Андрићевом роману. Сергеј Трифуновић преговара са Бранимиром Шћепановићем око права за “Уста пуна земље”.

Питање може ли добра књига да буде и добар филм вероватно је старо колико и први покушаји да се литература екранизује.

Писац и професор књижевности на Филолошком факултету Михајло Пантић мисли да углавном не може и да су успешни примери ретки. Писац Филип Давид, с обзиром и на искуство у драматургији, мисли да је скоро немогуће пренети целу књигу на филм и да је боље снимати филмове по мотивима прича и романа. Драматург и професор Факултета драмских уметности Небојша Ромчевић на то каже да постоји то уверење да је “велика књижевност тешка за телевизију”, али да је јаз између књижевности и екрана вештачки наметнут. Писац млађе генерације Ото Олтвањи, међутим, оцењује да ранијем осећању страха када се чује да ће омиљени роман бити екранизован сада углавном нема места јер су адаптације толико узнапредовале да је добре филмове и серије могуће снимати и по најзахтевнијим књижевним делима. Олтвањи и Давид сагласни су и око романа који би прво хтели да виде на филмском екрану – “Беснило” Борислава Пекића.

– Ослањам се на своју генерацију: Пекићево “Беснило”, приповетка “Енциклопедија мртвих” Данила Киша из истоимене збирке исто би могла или романи Мирка Ковача. И то би требало радити тако да се филмски сценарио прави по мотивима ових дела, јер је скоро немогуће пренети књигу на филм. Такву логику сам и ја примењивао у време када сам био уредник драмског програма, али тада су била друга времена – каже Филип Давид и додаје и да реномирани редитељи попут Горана Паскаљевића све теже успевају да реализују своје филмове без копродукција и помоћи великих продуцентских кућа у иностранству.

Снимање филмова данас је теже и скупље него некада, наводи он.

– Постоји, рецимо, неколико сценарија за “Беснило”, али је то скупо. То би у данашњим условима коштало најмање неколико милиона евра и тај новац је тешко скупити. У новијим филмовима има бар по четири продуцента. Ми смо некада имали јаке продуцентске куће, а сада Филмски центар Србије на конкурсима даје по 250.000 до 350.000 евра и са тим тешко да нешто може да се сними. Иза скупих пројеката стаје држава, а то постаје проблематично јер држава има и пропагандни интерес и питање је шта ће на крају бити снимљено. Са друге стране, појединци тешко да могу да уложе толики новац. Тачно је да добри филмови остају заувек, али се, са друге стране, данас најлакше губе паре улагањем у филм, тешко да уложени новац може да се врати, осим ако није у питању неки блокбастер. Сад се производња пребацује на серије од 10 епизода, а свака телевизија их жели у свом програму, па се то некако покрива – наводи Давид и оцењује да је “данас све претворено у комерцијалу”, а са друге стране је криза.

– У доба пандемије је говорити о филму оптимистично, треба преживети ово време у ком смо. Али они који имају добар сценарио ће кад-тад успети да га реализују – додаје он.

Михајло Пантић: Тешко од врхунске литературе добар филм

Михајло Пантић мисли да то није само питање новца, него и медија.

– Прва реченица коју кажем мојим студентима је: од врхунске литературе је тешко направити добар филм. Просечан роман даје добар филм, али оно што је суштински важно, есенција књижевности, непреводива је на филм. Ретко је то успевало. Јесте Хјустону са Џојсовим “Мртвима” или Шлендорфу са Грасовим “Лименим добошем”. “Испод вулкана” по роману Малколма Лаурија није толико добар филм као претходна два, али је пристојан, није “упропастио књигу”. И тешко је навести још неки. Често се дешава да редитељ изневери очекивања. Колико је само филмова снимљено по Достојевском, па да ли је иједан добар? Како да снимите филм по роману Томаса Мана – пита Пантић.

Ромчевић: “Хајдук Станко” би био пун погодак

Међутим, сценариста, драматург и професор ФДУ Небојша Ромчевић сматра да је “јаз између књижевности и телевизије вештачки наметнут и једно другом јако могу да помогну”. Он је релативно брзо набројао више књижевних дела које би волео да види на екрану.

– Има романа који се мени свиђају, али немају ту драмску нит. Киш, на пример. Али Великићева “Адреса” би била занимљива, то бих волео да гледам на телевизији. Од старијих писаца, ту је Милован Видаковић. То је шокантно, али ти романи из 19. века имају, поред наивности, мелодрамску структуру коју телевизија лепо прихвата. Својевремено сам размишљао о томе да направимо Стеријин “Роман без романа” и то би био изазов, јер он има ту разломљену структуру. “Хајдук Станко” би, рецимо, био пун погодак. Ако би му се одузела она наивност из романа, то би био одличан филм. Носталгичан сам и према ономе што је радила Соја Јовановић, попут “Поп Ћире и поп Спире”. Нушић је већ рађен, али би могла његова “1915”. Неке Настасијевићеве приповетке би могле, приче Боре Станковића такође. Ћопићеве приповетке су одличне, а потцењене су. Поред тога, и романи који се тичу Другог светског рата, без те идеолошке приче, могли би да буду занимљиви, књиге Антонија Исаковића, на пример. Али све су то високобуџетне ствари, а ми за њих немамо пара. Греота је узети велику књижевност, па је упропастити са овим буџетима какве имамо – каже Ромчевић.

Много тога, додаје он, зависи и од драматургије.

– Кад говоримо о овим старијим писцима и књигама, ви драматизујете причу, мењате каузалност, чините их приступачним савременим гледаоцима. Постоји то уверење да је велика књижевност претешка за телевизију. Било је разних покушаја. Ко жели тиме да се бави, морао би да буде изузетно пажљив. Са друге стране, и у мањкавости осредњих романа ви се допуњавате као сценариста. Радије бих из неке осредње приче узео неки мотив па га развијао – каже Ромчевић.

Ото Олтвањи: “Хазарски речник” био би одлична серија

Ни Ото Олтвањи не страхује од тога да би се екранизацијама “покварили” добри романи и има своје фаворите које би радо гледао као филмове или серије.

– Од савремених класика бих прво одабрао “Беснило” Борислава Пекића, то је можда и очекивано, али бих заиста волео да га видим, од тог романа би могао да се сними одличан високобуџетни филм од три сата. Друга књига је “Хазарски речник”. Она би можда пре могла да буде серија. Раније се мислило да захтевније књиге не могу да се пренесу на филм, али нови приступ донео је могућност да се чак и сложена дела екранизују. Адаптација романа “Голи ручак“ Вилијема Бароуза за потребе Кроненберговог филма подигла је ту пречку. Сценаристи су се научили вештини да “рашију” дело, а сачувају његов дух. Раније је било и страха када чујете да ће нека књига коју волите да буде екранизована, али сада тога више нема. “Хазарски речник” због свог култног статуса, са много ликова и слојева, са радњом која се дешава кроз много векова била би одличан предложак за серију. Пренети лексикон на екран можда делује тешко, али је то у серијама изводљиво – каже Олтвањи.

Он би на екрану волео да види и филмове по три књиге његових колега који и сада пишу.

– Од новијих књига, то би била “Сва Теслина деца” Горана Скробоње. У питању је алтернативна историја између два светска рата, Балкан се ту спаја са истоком, окружење у ком се радња дешава је идеално за екранизацију, а писана је визуелно. Поред свега тога, ту је и главна акциона јунакиња, српска верзија Мате Хари, што додатно даје на атрактивности. Ту је и “Јегермајстер” Дарка Тушевљаковића. Она је занимљива због јаких надреалистичких слика и она би се добро сложила са савременим трендом надреалистичког филма. Волео бих да видим и “Један погрешан корак” Марка Поповића јер у питању добар кримић. Некад су се кримићи гледали као нешто егзотично, али ово како данас живимо сасвим добро може да помогне у томе да екранизација те књиге буде упечатљива – додаје Олтвањи.

Јелена Ленголд: Доста нам је филмова о мрачној и бизарној Србији

Јелена Ленголд каже да не би набрајала писце чија дела би волела да види на екрану, усмеравајући пре пажњу на теме.

– Има много добрих аутора, а некога бих сигурно изоставила. Важнијим ми се чине теме о којима би филмови требало да говоре. Позоришта, а пре свега филм, требало би да се баве обичним савременим животом, свакодневицом. Тиме се и ја бавим у својим књигама. Превише је филмова о важним историјским датумима, ратовима, а мало је тема из савременог живота. Домаћи филмови би њима требало да се баве, али да се нађу оне универзалне, да може да их гледа публика и овде и у иностранству. Докле год се представљамо кроз приче о ратовима, распаду Југославије, поделама на “ми и они”, тако ће нас и гледати. Доста нам је филмова у којима је Србија представљена у мрачном, бизарном издању, филмова о жртвама транзиције, ратовима… – закључује Јелена Ленголд.

Нова С

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: