Безусловна капитулација Италије у Другом свјетском рату

На данашњи дан, 8. септембра 1943. године објављена је безусловна капитулација Италије у Другом свјетском рату.

Капитулација Италије или Примирје означава споразум на основу кога је Краљевина Италија окончала учествовање у Другом свјетском рату на страни сила Осовине. 13. октобра, 1943. године Краљевина Италија објавила је рат Њемачкој и 1943-1945. године италијанска војска се борила на страни антихитлеровске коалиције против њемачких трупа, како на италијанској територији тако и у Југославији, Албанији, Грчкој и Француској. Представљао је изузетно важан догађај, с обзиром да су њиме Осовина остале без кључног члана своје коалиције, а западни савезници добили упориште у континенталној Европи одакле су могли да угрозе Њемачку. Иако је истим споразумом Италија прешла на страну Савезника, наде да ће тај догађај довести до брзог окончања рата нијесу се испуниле, с обзиром да су њемачке трупе успјеле да окупирају највећи део италијанске територије, разоружају италијанску војску и инсталирају квислиншки режим Италијанске Социјалне Републике. На простору бивше Југославије је овај догађај имао значајне последице с обзиром да су партизанске снаге најбоље искористиле капитулацију италијанских снага како би стекле драгоцјено оружје и опрему.

Након пораза њемачко-италијанских снага у Сјеверној Африци, Савезници су бомбардовали Рим маја 1943. године. Недуго затим исте године Савезници се искрцавају на Сицилију, а непуна два мјесеца касније извршена је и инвазија на само Апенинско полуострво септембра 1943. године. У прољеће 1943. године, италијанска војска је била у расулу, а о свему томе је морао да брине дуче Бенито Мусолини, који је губио подршку министара и италијанског народа. Ускоро је уклонио с положаја све министре који су били више вјерни краљу Виктору Емануелу него фашистичком режиму. Такав Мусолинијев потез описан је као напад на краља, који је све више критиковао слабо стање у италијанској војсци. Након неколико одлука, краљ Виктор Емануел је, вјероватно, почео да размишља о приближавању Савезницима и рушењу Мусолинијевог режима. Да би остварио те циљеве, краљ је затражио помоћ Дина Грандија.

Гранди је био један од водећих људи у фашистичкој хијерархији, а у млађим данима, сматрали су га Мусолинијевим замјеником или алтернативом. Краљ је био мотивисан и Грандијевим размишљањима о прилагођавању фашизма према новој ситуацији. Разни амбасадори, као Пјетро Бадољо, рекли су му да размотри могућност да замијени Мусолинија на мјесту дучеа. Тајној завјери се придружио и Ђузепе Ботаи, други фашиста на високом положају и министар културе, те Галеацо Ћано, вјероватно други најмоћнији човјек у бившој Фашистичкој странци и Мусолинијев зет. Завјереници су имали циљ да врате стару моћ италијанском краљу. Јула 1943. године италијански парламент престаје да буде вјеран Мусолинију и враћа се стара краљевска моћ. Истог дана Мусолини је морао да се састане с краљем, гдје је разријешен свих премијерских дужности. Када је одлазио са састанка, Мусолинија су ухапсили карабињери. На мјесто премијера дошао је италијански маршал Бадољо. Бадољево именовање новим премијером покопало је наде Грандију да постане нови дуче. Именовање Бадоља за премијера није промијенило италијански положај међу силама Осовине. Међутим, то је био корак напријед од стране династије Савоја према миру. Од тада почињу покушаји да се склопи мир са Савезницима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: