Биће Влада, али ко зна када

Пише: Емило Лабудовић

Писмо са села којег више нема:

Никад нијесам подносио надобудне мудросере који су све знали унапријед и у то убјеђивали сумњивце, а онда, када би им слијед догађаја дао за право, славодобитно кукуријекали: „јесам ли вам рекао“! Без и трунке ликовања, јер се нема рашта, подсјећам да сам само прије пар дана рекао да од посла око нове Владе – нема посла. Рекао сам то не зато што сам мудријаш мимо других, већ зато што је крах договора владајуће већине, напабирчене још оног 30. августа, био видљив и прије него је и започео. Старо вајкање, које у Црној Гори траје још од времена војвода и сердара, а које гласи да је „вазда било више гузица него столица“, као клетва виси над свим нашим покушајима праведне диобе политичког колача. При томе, снага уцјене вазда је била већа од мјере политичке моћи и утицаја.

Владе Миодрага Лекића, дакле, неће бити. Неће, јер се реторичка спремност за договоре и уступке разбила већ код прве фотеље коју је дио „преговарача“, комотно ухљебљених у влади која је de jure пала одавно, морао да стави на преговарачки талон. Најмање је битно ко се чега није хтио одрећи и ко је за коју фотељу био „изгорио као Владика за Лесендром“, резултат је могао да изненади само наивне. Тако је, за сада, а бојим се и за дужи период, прокоцкана  шанса да Црна Гора добије владу чији састав неће бити издиктиран из америчко – бриселских брлога шићарџијске политике. Тиме је велики дио црногорске политичке назови – елите доказао да још увијек није довољно зрео да буде пуштен са поводца којим су, а са њима и сви ми, зауздани још од наводног осамостаљења. Независна Црна Гора – како то горко звучи.

У цијелој новој епизоди старе приче, постоје једна жртва и двије личности које су једине демонстрирале политичку зрелост и достојанство и које ова Црна Гора очито не заслужује. Жртва је, а ко би био други, народ Црне Горе, мада, ако ћемо поштено – и  заслужио је. Сам пао, сам се убио, или преведено на политички жаргон: бирали смо, добили смо. Преговарачки процес је, с друге стране, потврдио политичку и људску зрелост и висок морални досег несуђеног мандатара, Миодрага Лекића, и лидера Нове српске демократије, Андрије Мандића. Први је одржао обећање да „или ће влада бити формирана на нормалним, демократским принципима, без уцјена и трговине, или је неће бити“, а то што је „неће бити“ значи да је он био и остао. Мандић је, ко зна који пут, показао висок степен трпељивости, преговарачку ширину и спремност за жртвовање ускостраначких у корист општих интереса и, шта год ко о њему мислио, профилисао се у истинског лидера.

Оно што сада предстоји јесу предсједничкк избори и нада да ће заједно са њима бити расписани и парламентарни. Више је него извјесно да је Ђукановић и потрошен и потрошио све кредите повјерења чак и најдоследнијих „депеесоваца“, али нада у ново и превремено парламентарно пребројавање је на врло климавим ногама. Јер, шта битно ново могу да донесу нови избори? Пар мандата горе или доље могу да опредијеле тијесну и несигурну већину, али увијек ће бити прелетача, превртача и трговаца који могу преко ноћи да преквалификује народну вољу. Уосталом, то нам се десило и послије 30. августа, а и у тренутној назови – влади обитавају они који су с обје руке гласали за њен опозив.

Владе, дакле нема, и нека нема. А и шта ће нам кад имамо доктора Дритана и мајстора Јока, и осталу, несмјењиву стокупљевину произвођача магле и спасиоца свијета. С тим у вези, сетих се једног од бројних генијалних афоризама генијалног Душка Радовића: „за разлику од доктора наука, сељаци имају више знања него школске спреме“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: