Бидон

Пише: Јанко Јелић

Нема од тада много година, таман сам био приспио да могу да мислим о озбиљним темама кад се један наш вратио из иностранства. Били смо га прежалили, а после и заборавили. Чуло се било да је тамо нешто покрао, па га ухапсили и утамничили, па да су га протјерали, па да су га, најпосле, и убили, али, он један дан бану ко да га неко баци с небеса таман у сред села.

Можеш мислити како је одјекнуло кад је бануо давно олелекан и спакован међу драге покојнике. Можеш ми се и спрдати и у гријех ми уписати, али ја ово морам рећи, то је био један од највећих догађаја за мога вакта. То ти је било таман ко да се десило васкрсење. Може бити да овај наш и није био умро, али из мртвих устао сигурно јесте. Нама се из свијета нико никад вратио није, без, ето, таман он. И глас гласу додаде прво по комшилуку, па онда с главице на главицу, па с банде на банду села, па се разлијеже низ цијело племе. И некако без јасног позива и плана сви смо знали да се морамо окупити да видимо и поздравимо овога великога повратника.
Сјазио се народ са четири стране. Све стазе и ногостопце притиснуо свијет. А о главноме путу да ти и не причам. Ко је имао кола накрцао их старцима. Такав је код нас обичај, да се учини прво староме човјеку. А и то, опет, по староме реду. Прво покупиш ђедове, па се онда поврнеш за бабе. И, кад мало боље размислиш, па и најпоштеније је да они први угледају чудо и да се њиме насладе јер им је најмање живота остало. Младеж ће се, може бити, чуда још и нагледати, а они ако ово пропусте слободно се може рећи да су залуду живјели.
Ко има коња јаше и то колико кљусе скочити може. Угледнији, богме, оседлали своје атове, а и себе прописно наредили. Ни укопнога рува нијесу жалили. А ови обичнији зарозани домаћини нијесу имали кад ни самаре ни узде да ставе, него онако на гола коњска леђа се бацили само са обичним уларом. Многи су имали вратове поломити, мајка ти кукала, али, Богу милосноме хвала, све оста здраво тога дана.
Жене и она пилеж ђетиња ударили пријеким путањцима. Трче ко без душе. Све једно друго претиче и привикује да се поишчекају, а кад се види да је неко баш поодмакао онда га моле да их сачека баш ту и ту да се у тој гужви нађу и да се не раздвајају, а и да заједно приђу томе великоме долазнику.
„Ако му се могне прићи…“ – сумњичаво врти главом шумар који нема коме досад пришао није и одваја се некуд странпутицом да само сам заскочи и ускочиу бирано друштво које ће свакако окружити нашега изненаданога госта.
„Прилазићемо му, вала, сви, па кад би се цријевима пасали!“ – гракну трострука удовица и позва на јуриш чету своје одабране ђеце.

И, шта да ти дуљим, да ми се како, кукавцу, било претворити у птицу, или бар у муву, па да узлетим и да видим како сав тај аџгам прилази, тече и нагрће са сваке банде ненадноме и несањаноме човјеку на томе невјероватноме мјесту.
Највећа нам је срећа била што су га неки паметни људи на вријеме срели, те су га уставили на сред села и нијесу му дали да иде родној кући.

Да је тамо продужио пола нас се живо вратило не би јер му је кућа у некој странчини, само јој се с једне стране може прићи, а около је годинама све зарасло у трње и шибље. Ја ишао нијесам, али кажу да је и из саме куће израсло некакво непознато дрво, и то кроз оџак. Веле да су се и змије око ње налегле, а осишта висе на свакоме ћошку. И то све оне крупне осе, у по једној има по кила, па кад те звизне боље ти је да те метак погоди. Можда и лажу, свијет свашта прича. Но, како год, састанак са овим нашим делијом из свијета је организован на једној пространој ливади, да се имамо куда разминути и да сви без изузетка можемо прићи, осмотрити и поздравити се са најугледнијим и најчувенијим међу нама.

А док је сва та церемонија трајала и док се успостављао ред да једни друге не погазимо, имућнији и гостопримнији су спремили и дочек. Испекле се пите и приганице. Скувало се разнога меса. Маже се скоруп и мед. Циједи се ненегдје и цицвара, а пића не фали свакојакога. Замичу комади хране, и не жваће народ него све онако облимице гута, а све се залива и налива првом чашом која му до руке дође. Понајбољи домаћини иду кроз масу и нагоне да се узима и да се једе и пије што више. Да нас је прије тога неко питао како живимо сви би рекли да од нас веће сиротиње нема, а кад видиш ову силу и наваку што се данас троши, лијепо ти дође да се крстиш и умреш у чуду како ли се сво ово богатство и имуће досад крило.
Кад се коначно све понајело и понапило дође ред и да чујемо какву лијепу и поучну бесједу најпаметнијих људи у селу, а и жеља нам је била потајно да чујемо и коју ријеч од овога који нас овако незапамћено окупи. Већ по реду узеше да се дижу здравице и добродошлице, а онда и неколика пригодна говора која пропратисмо аплаузом и гласним одобравањем. Не знам сад тачно о чему су причали, али знам да ми се допало. Одлично се сјећам да ме је од тих говора подилазила нека милина и одушевљење. То ми се и данас задржало кад слушам паметна човјека, а причали су ми и још неки сељаци да им се јавља исти осјећај. Све се то код нас родило тога свечаног дана. Кад спласну и утихну одушевљење и од те љепоте дође ред и да чујемо ову нашу дику што нас обрадова доласком из свијета. Он се понамјести, искорачи лијевом напријед, а десну руку поподиже, тачно га видиш да му није првина да се овако обраћа окупљеној маси:
„Драги моји земљаци. Ја вам нијесам неки говорник, али вам се морам искрено и са срца захвалити на овакоме дочеку и пријему. Ово што сте ви мени данас приредили нема нигдје у свијету и хвала вам зато до небеса. Али да вам се не бих захваљивао само ријечима, ја сам одлучио да вас частим и нечим трајнијим и кориснијим. Хоћу да дио новца који сам зарадио уложим у ово наше село и у овај наш крај. Спреман сам да купим нешто што вам је најпотребније за живот у овом живописном, али и врлетном и посном, крају. Зато реците шта вам треба највише и ја ћу то за сваку нашу кућу обезбиједити.“
Кад то чусмо одушевљење се опет подиже. Закликта се свих страна:
„Живио! Алал ти вјера! Јуначки сине! Добротворе! Мирису људски!“
Бијасмо кренули и да га носимо на рукама кроза село, али паметнији не дадоше, него се одлучи да сад одмах, овдје, на пању, договоримо шта да тражимо од овога доброга човјека.

Сваки заселак изабра по једнога и по двојицу да представљају окупљене и да сједну науже, па да вијећ вијећају са нашим добротвором о томе шта нам ваља дати и учинити.
Е, сад ти ја не знам потанко рећи шта је ко тачно предлагао. Знам да је било неких који су тражили расне овце и расне краве, али је закључено да то није добар предлог јер за овај наш крај боље расе од ове наше нема. Знам и да су неки тражили поправку кућа, али ни то није прошло јер има кућа које су нове, па како их онда поправљати. Било је и предлога да се праве некакве фабрике и хотели и још нешто чему сам име заборавио. Али, ништа од тога није прошло и народ поче да негодује и да се разилази. Досадило људима, кад већ нема договора дај да идемо кући. А онда се чу један стари који изнесе предлог са којим се сви сложисмо:

„Добри и поштени људи, и ти, наша свијетска делијо! Сви су ови предлози добри, али ја ћу вас подсјетити само једно. Ми смо безводан крај. У селу има нешто мало воде, а на катунима нимало. Сви знате да воду морамо носити и до ње ићи километрима. А кад до ње дођемо у шта да је успемо и понесемо? Ни у шта, у прегршт. Зато ја мислим да су нама најпотребнији бидони. Нама треба да свака кућа има бидона колико јој може стати у једну омању собу.“
„Тако је!“ – проломи се са свих страна, а сви што су вијећ вијећали почеше да честитају старцу на овоме паметноме предлогу. И наш драги добротвор се сложио са осмјехом.
Већ наредног мјесеца је свака кућа могла да подигне своје следовање бидона. И то разних, малих и великих, четвртастих и обуљастих. И дошло их је много више него што смо тражили. Тај добри човјек нас је преко сваке мјере частио. У село нам се више није враћао, мада је био обећао. А, знаш како је, обавезе послови, далеки и богати свијет га је упио. Више нам се и не јавља. Али зато је међу нама оставио неизбрисиву задужбину да нам свака кућа данас звечи од тих драгоцјених посуда.
Прошло је доста времена и у међувремену нам се кроз село раширио водовод, али ми све те бидоне чувамо као најдражу успомену на тај велики дан и тог великог човјека. У његову част смо мјесну заједницу назвали „Бидон“, а ми са поносом носимо ново име јуначког и часног племена – Бидони.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: