Бидон горива

Подижем телефонску слушалицу и после пар тренутака пријатељу одговарам: Радо, али, знаш, немам капи горива да се докотрљам до локације гдје се – коректно изводи протесни перформанс, на шта пријатељ, брз на какав јесте на језику, одмах предложи нешто у стилу: Еј, бре, па то уопште и није тако лоше полазиште за даље развијање скромне теорије која би се бавила постдемократским феноменом какав је засигурно видљив у коректном начину протестовања, који ћутке, је л` да, са крајње либералним букетима у све дугиним бојама моле за своја елементарна људска права, у обећаном XXI вијеку који је (као) све више евроцентричан, што ће надаље рећи – наставља пријатељ – хуман, саосјећајан, човјечан, подигнут на темељима респектовања разлике, вјерске, националне, сексуалне – доврши пријатељ у једном спасоносном тренутку кад се сјети да бесједу преноси преко жице, а то је, укрв скупо.

Дрндаву крнтију која се ко зна откад не производи, паркирао сам под дрво, што значи да свакодневно по урањеном жаропеку протежем ноге јурцајући за којекаквим мизерним послићима (који су, обавезно, нередовно плаћани), по граду који се надалеко познаје по – дивљем саобраћају. Тек сад, као цивил (пардон – пјешак), увиђам како су црногорци бахати кад се нађу за воланом или у башти каквог фенси локала.

Булевар је непрегледна труба и шкрипа гума, те лелек каросерија и прдњава офуцаних ауспуха, а што се тиче високонабуџених затамњених четвороточкаша познатих као џипови, они пролијећу брзином свјетлости увијек већ уливајући страх у кости… За њих, по неком неписаном правилу, не важе никаква саобраћајна правила јер су они правило за себе.

И, дакле, пропали протести поводом поскупљења горива. Чудило би ме да је било друкчије, тј., да је колико толико успио протест. Али, грађански дио опозиције, и/или емаципаторски дио опозиције, бјежи од улице на сто километара. То ће рећи – да се којим случајем из дана у дан протест захуктавао, прво би гракнули умивени опозиционари: Немамо ништа с овим, ово је дјело ДФ-а, ми чак избјегавамо да користимо и јавни превоз (поштујући угроженост ваздуха и планетарно загријавање), ако се не рачуна приватно бицикло којим педаламо до канцеларија, у нашим редовима све сами еманциповани пјешаци.

Према томе, контају црногорци – боље сачувати природу, а уз то, и здравије је шипчити пјешке, колико год да то није препоручљиво између 11 и 17h.

Шта фали крнтију ставити под кључ у хлад бора, пензионисати пезејца на неко вријеме, итд. Уосталом, у доба романтизма (или нешто раније, у оно доба које је означио болећиви Шилер), постојала је култура шетње, чак сте имали и курс из шетње. Около прозрчног љетњиковца, богомдани питоми пропланци по којима је ваздан натенане шетала господа са музичким сновима, која је од доколице готово створила нови правац у умјетности…

(Према томе, ово љето црногорци да максимално искористе у упражњавању џогинга; са слушалицама у ушима, уз индустри тонове, на креатине, горедоље Горицом.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: