Биљана

Пише: Емило Лабудовић

Министри, а и министарке такође, су законом овлашћени/не да у својим ресорима ведре и облаче, постављају и смјењују, деградирају и унапређују. Наравно, све би то требало да је по слову закона, али Црна Гора је и по томе преседан. Јер, златно правило да је закон изнад и прије свега, у Црној Гори је у сјенци тога ко је и „чији“ је министар. Тако се некима може све, а некима ни да прашину побришу у свом кабинету.

Нарочито ако сте Весна Братић и ако сте декларисана Српкиња.
Министри, као и свуда у свијету, у своје фотеље ускачу из партијских и тај „услов“ је често приоритетнији од професионалне биографије. Подужи је списак министара опште праксе који су, од избора до избора, истом стручношћу, управљали разним министарским ресорима. Као, рецимо, Миго, Предраг Бошковић и ини (подужи је списак). Није неибично, напротив, правило је да се са промјеном управљачке структуре, у мањој или већој мјери, мијења и политички курс друштва, а самим тим чини се нормалним , законитим и моралним, да се промијене и дотадашњи „курсисти“. Наравно, под условом да нисте Србин и да нисте Весна Братић. А, за сваки случај, ту је и Управни суд да заштити „међеде у ловостају“ и „исправи криву Дрину“. И опет, само под условом да нисте Србин и да нисте Весна Братић.
Али, и у оквиру истог програмског миљеа који карактерише одређену гарнитуру власти постоје „носиоци“ који нијесу по мјери или су, из неког од још увијек неочишћених политичких буњишта, нациљани као мета. Нарочито ако је нациљани/на Србин или Српкиња. Бројни су случајеви погубљених српских глава приложених на олтар коалиционог јединства и његовог по сваку цијену одржавања. А цијена се, углавном, намирује српском монетом.
Актуелна министрица просвете смијенила је актуелну директорицу подгоричке Гимназије, Биљану Вучуровић која је, гле чуда, Српкиња. Смијенила, је јер је, по њеном мишљењу, Биљана повриједила и занемарила своје директорске обавезе до мјере која је чини недостојном мјеста на које је постављена. А уз то, њеној неподобности лопатама доприноси то што је она која јесте. Српкиња.
Случај, иако је само један од десетина које је „истраживао“ некакав центар за истраживачко новинарство (???), унапријед је издигнут на ниво злочина без казне, за који се, по сваку цијену, морао казнити онај који у цијелој причи није ни лук јео, ни лук мирисао. А смрди по злочину, јер је Србин.
Сексуално узнемиравање јесте друштвено неприхватљиво и кажњиво понашање, долазило ма од кога. Од професора и педагога поготово. Чак и у ситуацији кад је „жртва“ већ бивша ученица. Чак и онда када на овим модерним комуникацијским сокоћалима постоји спасоносно „дугме“ одбијања и забране непожељних позива и порука. Чак и онда када је „жртва“ довољно пунољетна и паметна да напасника пријави тамо гдје треба и коме треба – у полицију и тужилаштво. Јер, директор/ица школе није чувар моралног интегритета ђака и професора већ неко ко организује и спроводи наставни процес. За све дуго надлежни су други. Наравно, под условом да нисте српске вокације. Јер да није тако, добар дио бремена одговорности морала би понијети и Биљанина претходница која је наставника – напасника, као изузетан кадар, без конкурса, довела и у Подгорицу и у њену Гимназију. Али, не може, јер она није Српкиња.
Баук српске припадности надвио се над све сфере црногорског друштва и пријети да га разори. И провјетри. Да широм отвори прозоре и избаци усмрђелу и устајалу жабокречину ДПС наслеђа која још увијек воња из свих друштвених и културних пора. Али, будни чувари тога наслеђа, којих је, преобучених и маскираних, и у новој власти пун кофер, упорно вуку уже напретка назад и само назад. Јер, сваки освојени метар будућности прилика је да се открију и у новом свјетлу сагледају њихове пацовске њушке. И то их стално држи у стању латентне панике јер су свјесни да их на крају пута чека – СПУЖ. А сва наводна тренутна политичка криза, изазвана такође наводним „ударом“ на Устав, усталасана је чињеницом да је предмет одбране суткиња која се, и прије свог избора у најсветију судску столицу, јавно, недвосмислено и крајње дрско, изјавила да ће „прије дати главу него чланску карту ДПС“!? Али, њој се може јер није Српкиња.
Има једна предивна македонска пјесма у којој „Биљана платно белеше“. А људски образ је исто што и платно на којем се, нескривено, види кад је чисто и бијело и кад сија као сунце, али се исто тако виде мрље и сва прљавштина људске подлости и злобе. Лице Биљане Вучуровић је свјетлије од Биљаниног платна са Охридских извора. А човјек, нарочито кад је Србин, више од тога на частан и Богу угодан начин не може да стекне.
И на крају, госпођо Биљана, знам да вам није од неке утјехе, али ћу и Вас и Ваше прогонитеље подсјетити на чувене Демокритове ријечи да је „онај који наноси неправду несрећнији од онога који је трпи“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: