Било једног поподнева

(сам међу столицама)
М. Бркици Вуковићу

1. У тексту, надаље, надоље, киша мора несметано падати. Разлог је дубље природе. Далеко од тога да је потписник редова родом са Острва, не, ради се о типу који успорено прти из далеког сјевера, и управо обиљежен том (између осталог, и биолошком) чињеницом, држи да кроз текст киша мора падати, не доприносећи тиме, о никако не, на мистичном тону. Још мање метеоролошкој заврзлами, итд.

2. Тог дана, узмимо да је било око четранаест часова, изашао је из провинцијалне новинске редакције, претрчао улицу, и сјео у башту кафане „Зорка.“ Поручио пиво и са сусједног стола покупио дневне новине. У једном их даху прелистао, не запамтивши чак ни наслов истакнут великим црвеним словима. Преклопи их и одгурну низ сто. Осјети да постаје човјек који прикупља све мање достојног материјала за сјећање.

3. Био је (ипак) уторак.

4. У наставку, у прецизно одмјереним гутљајима густирао је ледно пиво, погледом се простирући по околним, уредно наслаганим, одвајкадашњим бреговима, благо натопљеним августовском свјетлошћу. Из далека чуло се пиштање воза који је пристизао из Бара и продужавао за Београд. На станици се задржавао двадесет седам секунди. Није богзна о чему посебно размишљао.

Весели Јанкиша (кога од натпрошле зиме мрцвари остеопороза, (лат. osteoporosis)) прискочи столу, још из далека гласно гестикулирајући конобару да понови туру, наравно, истог пића. Млатарао је рукама као невјешт пливач увучен у узводне вирове. Иако нису најавили, изгледа да ће киша – убаци Јанкиша, и несвјесно са стола узе новине.

Из полумрачне (дебело влажне) кафане, изби конобар Мрки, успорено послужи госте, онда крпом замахну на докону муву, и полако крену назад к шанку употпуњујући атмосферу лијеним, крупним зијевом.
Ауххх… – чуло се иза конобарових леђа.

Преко улице, и једног дијела прозора на згради Поште, протегну се дугачка сјенка. Владала је тишина тако типична за град какав је Мојковац. Испод олука чучала је мачка. Прххх. Могуће да падне – одсутно се надовеза Вукић.

Новине свашта пишу – рече као за себе Јанкиша, сипајући пјену пива удно чаше. Издуженим покретом. Глок-глок… Готово да ни осаманаест пута за сво то вријеме није трепнуо.

Да није умрлица и реклама, нисам сигуран да би то смеће ико фермао два осто. У Брозово вријеме, новине су биле нешто као природа: пука датост! Ко је оно из гузобриса од листа као што је Борба, икад доводио у питање? – рече мрзовољно Вукић, размишљајући о чланку којег је (био) намјерио посветити славном Б. Боргу, пјеснику у тенису, и не баш прагматичном човјеку у оним стварима које обично називамо живот.

5. Јеси чуо?

(Пауза. Тик-так… деветнаест секунди…так-тик… На самој ивици улице, тек тако, паде сјенка и остаде неко вријеме непомична.)

6. Шта? – упита Вукић, коме ни тога дана није било до разговора. Затим прекрсти ноге.

Манита Марта опет јуче пред Општину за ону липу препнула коња! – забезекнутим изразом ће Јанкиша, милујући допола празну боцу Оногошт.
Колико сам разумио ове из редакције, неће да јој овјере двије (спорне?) године стажа… Нисам сигуран – промрмља Вукић, па се нагло окрену у правцу одакле је звук воза стизао све интензивније, усталасаније, растјерујући птице из заокружених крошњи, надутих вегетацијом у пуном цвату. Чак се и маслачак просу у вилинске падобранчиће бачене негдје у непојмљиво пространство.

(Вукић помисли за себе: поленасто сазвежђе!)

После пар минута које је Вукић спискао посматрајући како сјенка преко прозора Поште мијења облик и прераста у нешто налик витким ногама гђе. М., са једном, додуше, истакнутом деформацијом коју је настојао избјећи, третирајући је, у потпуности, као стриповско решење углова који се сјеку, помисли: Баш је ово диван дан!

(Пауза.)

ФК. Брсково никако да отаврзе, ни да им је бусјен а не лопта међу ногама – укључи се Јанкиша, прихватајући се паметног телефона како би на екрану провјерио колика је, тачно, температура. Друго је субјективни осјећај који је у њему производила најсјајнија звијезда. Потом подиже поглед према облацима што су надирали преко Сињавине. Било их је пар стотина, мргодних и тромих.

Брсково је више од тима, то је фикција! – примјети Вукић, и безгласни осмјех му се оцрта на крајњем углу, увијек стиснутих усана под крупним, непоткресаним брцима. Пребаци поглед изнад Јанкишине главе на празну улицу, и тај тренутак чистог одсуства испрати проласком руке кроз, иначе, веома густу косу. (И отац му је имао, такође, густу, црну косу, а брат, пак, шушка, и болује од ћелавости.)
Идем, ручак је увелико на столу – рече Јанкиша и уђе у кафану да подмири рачун.

7. Вукић је сједио још двадесетак минута у пријатном дружењу са собом. Кад се над троугластим парком иза Јанковог непробојног капута, оформише кишни, ниски и безлични облаци, и кад на асфалт продобоваше прве, крупне капи (оне које шире мирис ријетких цвјетова скривених у згуснутим баштама уоквиреним бијелим, дрвеним дашчицама), Вукић се повуче у кафану. Кад сједе за слободни сто у друштву двије столице (окренут леђима оним празним столовима испод умрљаног огледала у коме се понављао чивилук), угледа гдје је на баштенском столу заборавио новине. Сад је било је касно. Очас се небо отворило и ударио је Старозавјетни потоп.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: