Било једном у Холивуду: Квентин Тарантино, последњи човек који прави филмове

Имала сам девет година када сам први пут гледала “Kill Bill” и премда сам била премала да схватим да је Тарантинов однос са женама ако не проблематичан, а оно макар врло мистериозан, била сам потпуно уверена да он мора да је био сумануто заљубљен у Уму Турман (што се, на крају, испоставило као тачно).

Први део саге о Беатрикс Кидо гледала сам равно 17 пута, а онда се појавио и “Kill Bill Vol. 2” свега годину дана касније и ја сам дефинитивно постала свесна да је Тарантино у мом животу макар колико и један Фанте.

Никад никоме за руком није пошло да до краја докучи да ли Тарантино прича (крваве, баш крваве) бајке, јесу ли то покретни стрипови? (“Kill Bill” извесно јесте), да ли се он то зафркава или мисли озбиљно (то ни данас нико не зна), како успева да буде тако ироничан и сликовит и носталгичан, и како му увек успе да се превазиђе.

Деловало је да је “Inglourious Basterds” врхунац његовог умећа и стварно је било тешко замислити да ће икада снимити нешто боље (мада је тако изгледало и када је довршио “Kill Bill”), али се онда догодио “Ђанго” и освојио свет, а онда “Hateful Eight” који није претерано одушевио ни најтврдокорније Тарантинове фанове, и таман кад је личило да му већ понестаје инспирације, снимио је “Once Upon a Time in Hollywood” и одувао и најгрђе скептике. Квентин Тарантино је дефинитивно и извесно најбољи режисер модерног филма, можда управо зато што су његови филмови савремени на потпуно неконвенционалан начин: у њима је све старинско, сваки је омаж шпагети вестернима који одавно нису у моди и сваки је амалгам референци на поп културу и култна остварења, а можда најпре зато што Тарантино није претенциозан.

“Once Upon a Time in Hollywood” је делом такође настао на носталгији, нарочито носталгији према класичном добу холивудских филмова.

Филм јасно потцртава крај те класичне ере: година је 1969, оно време када је сваки иоле важан филмски студио у проблему док покушава да држи корак са променама, и Тарантино је у филм сместио и онај догађај који се сматра крајем тога доба, убиство трудне Шерон Тејт и још четворо људи у кући Романа Поланског.

“Once Upon a Time in Hollywood” називају Тарантиновим најличнијим филмом, мада је та тврдња упитна пошто, иако филм заиста више открива о самом Тарантину него о Холивуду, не може се са сигурношћу тврдити да у њему има више тарантиновске естетике него у, на пример, “Inglourious Basterds” или култном “Kill Bill”. Он носи једнако меланхолије и интелигенције као и сваки претходни, једнако је аутентичан и глумци једнако добро играју – боље него што су икада.

Тарантино има невероватан дар да одабере глумце за своје филмове. Не само да Лео Дикаприо и Бред Пит савршено пашу један другоме, него потврђују оно да Тарантино улогу и пише за глумце; он свакако зна шта Бред Пит може после улоге Алда Рејна.

Тарантино је увек умео да својим глумцима допусти да буду звезде. Тако Бред Пит и Лео и овде бриљирају, што појединачно, што заједно, нижу се епске сцене (каквих има само у Тарантиновим филмовима) што се утискују у памћење гледаоца занавек, као оно, па ко то може да заборави, кад Ума Турман у оном жутом оделу извуче катану и свима је јасно да јакузе О-Рен Иши немају никакве шансе. Ко може да заборави сцену у којој Беатрикс Кидо у снегу скалпира О-Рен Иши, истинску антихероину, или онај стрип о њеном детињству кад јој крв њене заклане мајке капне на чело док се крије испод кревета.

И Ума Турман нигде није била лепша и снажнија него као крвава невеста у “Kill Bill”, Курт Расел нигде није био већа фаца него као Стунтман Мике (иако сви тврде да му је култни статус обезбедио Карпентер), нико (ко није гледао Али Мекбил) не би знао ко је Луси Лиу да није постала Тарантинова осветница. Џон Траволта јесте прво играо у “Бриљантину” и “Грозници суботње вечери”, али се у тренутку када му је Тарантино понудио улогу Винсента Веге у “Pulp Fiction (пошто је Данијел Деј Луис одбио) већ био опасно заглавио у популарном смећу попут “Look Who’s Talking” и може да захвали Тарантину што га је накратко макар вратио на прави пут. Џејмија Фокса су људи знали по улози слепог Реја Чарлса, а пошто смо се спрдали с њим после улоге у “Dream Girls”, Фокс је поново доказао да је врсни глумац тек у “Ђангу”. И за то, такође, може да захвали Тарантину. Без Кристофа Волца и Семјуела Л. Џексона не може да прође филм и мада је Волц играо у филмовима Пола Андерсона, Поланског, Терија Гилијама, Тима Бартона, Сема Мендеза и Роберта Родригеза, дилема је увек да ли је бољи као Ханс Ланда или др Кинг Шулц. О Мајклу Медсену да не говоримо. (Онај кадилак у новом филму иначе стварно припада Медсену и то је исти онај који Медсен вози у “Reservoir Dogs”! Такође, “Once Upon a Time in Hollywood” је први Тарантинов филм у којем лик Мајкла Медсена не умире.)

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: