Bio sam u Prištini tog dana…
1 min read
Medenica
Piše: Mihailo Medenica
Izbezumljena, pijana rulja je slavila nekakvu „nezavisnost“, Igor i ja smo šetli ulicama našega grada.
Bez iole straha, nema to veze sa hrabrošću, jednostavno sam znao da mi se ništa rđavo ne može dogoditi na zavetnoj svetinji…
Zaista je tako.
I glava da padne nastavio bih da šetam, gledam, pevam, govorim jezikom kojem se Priština toliko raduje…
Noge da mi prebiju nastavio bih da šetam, gledam, pevam, govorim jezkom kojem se Priština toliko raduje…
Da su mi oba oka iskopali jednako bih nastavio da šetam, pevam, govorim jezikom kojem se Priština toliko raduje, gledam dalje od očinjeg vida…
Oni su urlali u jarosnom besu, postojali su jednino u urlicima, a mi smo ćutali i hodali.
Sasvim mirno hodali kao svetogorskim stranama, sasvim spokojni ćutali, oni su bezglavo jurcali pa se vraćali, zagledali nas, zapitkivali, urlali ali nismo ih čuli…
Poznali smo po grimasam da urlaju, bio ih je strah, možda bi ih prošao da smo šta odgovorili ali tako smo slatko i spokojno ćutali zorom pričešćeni u Gračanici, a oni…
Oni su došli na moje misleći urlicima da me raskorene, besom da mi satru međe, krvavim očima da mi siluju i raspore vidike, da raspete preplaše klinovima…
Srbina da uplašiš klinom, a mi čitavi u ranama, krvavim tragom su mogli za nama, nosimo ožiljke čitavog nam roda a oni klinovima da nas uplaše..?
Urlaju da se sebi ne zagube, jurcaju da gde pronađu svojih tragova, pucaju u nebo da ga rane pa love ko plen, sapnu, muče, obezglave, a nas dvojica šetamo, kroz njih, kroz maglu i smrad čeljusti.
Šetamo Prištinom, polako, kud da žurimo, tek smo nešto vekovi prehodali a još toliko ih je pred nama…
Urlaju koliko da znaju jel im glava na ramenima, a nam da je i pod miškom ne mari- svoje i onako ne nosimo, a ovoj što je na meni ništa ne mogu…
Znaju da smo Srbi, i treba da znaju, i to malo što su od mojih rana su oteli…
Vele kolege, sretosmo se, onako šapatom: da nas traže- pjani, ludi i „nezavisni“ pošli u hajku, još da ih se plašimo…
Nema to veze sa hrabrošću, čovek se plaši nepoznatoga a šta je to Srbinu nepoznato i strano na miloj svetinji..?
Život?!
Još stotinu ih imamo, poneli pune torbake iz Gračanice jutros, poslali i Dečani koji vek ako ožednimo, evo Arhagela puni naramci da vidamo, melema sa ikona Ljeviške, snoplja žita iz Velikog Grackog, suza iz Đkovice, pesme hočanske, evo moštiju s Košara i Paštrika, ćivota devičkog…
Da me razmeđe, zveri?!
Gde, na zemlji?!
Nema Srbin ništa na njoj- što je kameno to je od neba, što je od neba to se skamenilo, nema na zemlji ništa, zaludu tutnje hulje po njoj…
Šetamo i ćutimo, blagosloveno i blagovesno, dve voštanice…
Slave „nezavisnost“ zavisni od besnih urlika i eha za kojim srljaju da se ne zagube, nestanu, kuda će i kome bez urlika..?
Ćutimo i šetamo, kako je divno nositi rane roda svog, uspeti se na raspeće da odmoriš, kako je veličanstvena ta bezglasna tapija dok oni vriscima preplaše sebe same…
Šta se to slavi urlicima, i kako nije naše kad nogu pred nogu šetamo..?
Tražili su nas po Prištini, zašto ako je njihova?
Šetamo bez straha, kako ako nije naša?
Na jutrenje ćemo ponovi u Gračanicu, doveka, dok oni love nebo misleći da svod mogu da razapnu ko kožu lovine…
Nije Kosovo i Metohija izgubljeno, izgubljeni smo mi pristanemo li na laž da je svaka voda Drim a svaka pritka jasika s Prokletija!
Nezvisno je ako pristanemo na zavisnost od trena, prolaznosti, života kojem su dani bukagije i tamničari.
Urlik ne može nadživeti tišinu- bili smo u Prištini tog dana i ničeg nas nije bio strah, a nema to nikakve veze sa hrabrošću…
Pročitajte JOŠ:
Radulovic i Komsic cestitali nezavisnost
Tražila ih među noge kopita, vidala ih među oči neđelja, svi hlebovi što ih ispekoše u Srbiji i sve mošti nad kojima ne umukoše – ne pokaju li se, ne opomenu li se,…oprosti Bože meni grešnoj i ne uzimaj mi reč kao rečeno, daj mi Medenice tišinu i dan za hod Gračanici.
Sjajno!
Ostao sam bez reči…