Бискупов атак на људску душу

Недавно ми се обратила Которска бискупија актом из кога сам закључио да ми намјере и поруке которског бискупа мср Илије Јањића нијесу јасне, пристојне и прихватљиве. То обраћање је не само смисаоно противрјечно, сврховито изокренуто и фабуларно контрадикторно него је безначењско и мрачно. Намјере и поруке су остале замагљене, искривљене и изопачене у исхитреној жељи да ми се званично обрате. Због тога је ријеч о акту погрешно-усмјерене доставе и девијантно-адресиране дистрибуције, чија је форма испуњена лингвистичком конотацијом евидентно-мистичне профилисаности и мистичноевидентиране емисије у којој је концепциона фабула активне тривијалности истовремено базирана и истопотезно укомпонована са типизираном интонацијом стилско-мистериозног карактера и мистериозно-стилске форме који су заједнички и смисаоно засновани на мисионарскоактивно-импулсивној морбидности, ефективно-резултирајуће-црквеној девијацији и религиозно интонирајућемодификованој декаденцији.

Мојој црногорско-грађанској маленкости није јасно на основу чега ми се уопште бискуп обраћа? Током читања писма, посебно дијела у коме наводи да сам нарушио црквено заједништво, имао сам забрињавајући осјећај, јер сам стекао утисак да сам до тог тренутка буквално био у бискуповом посједу и припадао само њему!? А моја душа и биће нијесу ничије власништво већ су „свога тијела достојни господари и својих осјећања часни усмјеритељи“. Није ми јасно како је бискуп Јањић себи дао слободу и право на мисионарско-активносну авантуру, провокативно-кореспондентски акт, адресно-инвазиони атак и паушално-фикциону констатацију која гласи да сам, уколико сам припадник, љубитељ или пријагељ друге вјерске-хришћанске заједнице, „отпадник од вјере, кривовјерник или расколник“!? То отвара недоумицу и питање: да ли сам бискупу икада припадао? Нијесам сигуран да суштински јесам да би се бискуп од мене оградио или ме изопштио из нечега. Ако ме демантује, онда бискупово “копрцање” може имати смисла.

Моја вјерска осјећања, народску и отаџбинску припадност бискуп је назвао „исхитреним наумом од којег треба одустати“, због чега његова узнемиравајућа порука треба да пробуди позорност и забрине не само мене него ширу јавност и институције Црне Горе. Бискуп је показао како се односи према традиционалним сестринским црквама и вјерским заједницама при чему је посебно интересантан и интригантан његов непријатан однос према пријатељима, љубитељима и вјерницима тих заједница.

Не вјерујем у благослове бискупа Јањића и зато их не могу прихватити док се не одрекне свих пошасти и порока који владају у устројетву и дјеловању његове цркве и његових свештеника. То јасно говори да он има „комуникацију са самим собом“ и да суштински не чини добра дјела човјеку, нити човјека на добро упућује. Због чега бискупова чинодејства и благослови не да немају суштину и сврху сопствене „сврховито-смисаоне суштине упућења и испољавања“ него суштински представљају „интерактивно-исконструисане илузионистичко-фиктивне идеје и манипулативно-дистрибутивне опције“ и „базично-сконцентрисане фантазијеко-егзорцистичке солуције” и ‘’монополско-религиозне дисфункције“, које су засноване, повезане и уклопљене у „девијантно-дистрибутивној мисији евидентиране фракцијско-религиозне емисије“ и „тривијално-пласирајућој акцији регистроване рангирно-интеракцијеке трансмисије“ мистификационо-егзистирајућег католичанства у Црној Гори“, што све заједно смисаоно представља „активносно-халуцинирајућу и емисионо-пласирајућу опцију потенцијалне магије ваше декацентно-презентационе илузионистичке акције и аутентично-мистичне интеракционе фантазије конкретно-евидентиране католичке фракције која латентно-инквизиторски и потенцијално-егзекуторски егзистира и функционише на тлу Црне Горе“.

Због „комуникацијско-иницијаторског несналажења“ и „кореспонденцијско-дистрибутивног незнања“ у обавези сам да све прослиједим ИЛУСТРИСИМУСНОМ КОЛЕГИЈУМУ Црногорске католичке цркве који ме изабрао за координатора за екуменски дијалог, сарадњу са институцијама и односе са јавношћу ЦКЦ. Јер, примјетно је да бискуп избјегава суштину тематике, ескивира аутентичност фабуле, мијења тезе, замјењује активносни фактикум предметне сторије и адресно-комуникацијски мешетари и ровари, тј. смишљено мијеша персонално и институционално, са евидентном конотацијом мисијекомистичне манипулативности и са потенцијалном доминацијом религиозно-ефективне мистерије.

Напори вјерника и пријатеља Црногорске католичке цркве су да се врате изворним вриједностима црногорског хришћанства и части и достојанству човјека на Земљи, јер вјерници, пријатељи и свештенство ЦКЦ не желе да се поново зачује ехо Христовог гласа „опрости им Боже, не знају што чине!“.

Текст је објављен у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: