Бити, стати и о(п)стати

Пише: Емило Лабудовић

„Човјек сам нужно, Француз сам случајно“! Ову чувену изјаву Монтескјеа сматрао сам, а и данас јој не бих имао много шта приговорити, геслом библијске снаге, геслом као непогрешивим путоказом и инструментом избора међу животним циљевима. Бити човјеком, оним „који тако гордо звучи“, људска је дужност над дужностима. Уосталом, то нам је у културолошко, па скоро и у идентитетско, наслеђе оставио најправеднији међу нама, патријарх Павле, рекавши „Будимо људи“!

Данас, на дан општег суноврата човјечанства, дан у којем гину правда и истина, дан у којем слијепа сила и премоћ бројева тријумфују над елементарном људскошћу, осјећам се, додуше, човјеком, колико вриједним – није до мене, али, као никада прије осјећам се да то што сам Србин нити је случајно нити је неважно. Напротив! Данас између одредница Човјек и Србин стављам знак једнакости, тврђи од било којег математичког аксиома.

Чињеницу да сам Србин не дугујем случају већ вјековном истрајавању мојих предака који су, крвљу и костима, бранили и чували Српство у себи и око себе. Мој скромни допринос тој непрекидној егзистенцијалној борби састоји се само у томе што је нијесам изневјерио. Што нијесам пљунуо на безгробну колону мојих, оних који су ме учинили оним који јесам. А то што сам Србин сматрао сам само неаслуженом привилегијом и преузетом обавезом чувања… и ништа више. Настојао сам да тиме не барјачим већ да свакодевно, у тишини, свим својим бићем свједочим да сам тај који јесам.

Али, данас, кад ми се на образ, на очев гроб, на историју, на памћење, на све што сам, као честица и као јединка рода свога, бацају блатом, осјећам неизрецив понос што сам Србин. Понос какав још нијесам осјетио ни у оним славним данима и побједама на разним пољима. И као никад до сада осјећам се привилегованим што припадам народу којег, невиног, опет разапињу на крст, као што су разапели оца који нам је, гле срамоте, заједнички. Народу којег стално покушавају на све начине, вјешањем, камама, „србосјецима“, логорима смрти, па и уранијумом и касетним бомама, не само да побиједе већ и да понизе и осрамоте.

Осјећам се поносним и уздигнуте главе чекам моменат када ће половина заједнице народа погнути главе и подићи руку за своју срамоту. Јер, неће нам бити први пут и није ово прва омча коју нам покуавају намаћи на врат. О, прошли смо ми ово много, много пута, наши успони на Голготу трају скоро колико и ми сами трајемо, али трајали смо, трајемо и трајаћемо. Додуше, неће бити лако (а кад је, пак, било???), али „без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не искова“! И знам да се неће завршити на овоме све док смо на своме, док стојимо и ходамо право. Јер, „они тамо“ никако да науче, ма колико им то доказиали, да смо кадри стати и о(п)стати. Уосталом, један мој пријатељ ме стално упозорава да смо, као човјечанство, сви Каинова дјеца и да су његов гријех и његове крваве руке вјечити жиг на праведнима.

Данас, кад нам, по ко зна који пут, без кривице окривљенима, покушавају  пљунути у око, с поносом, заслуженим и незаслуженим, истичем да нам не могу ништа. Не могу, јер су наше очи Небу окренуте, па у њих могу сунце, киша, град… могу и бомбе, али пљувачка и гареж овог однељуђеног, обезбоженог и неморалног доба – ни до кољена. И, понављам, кадри смо бити, стати и о(п)стати!!!

И још нешто, опрости Владико Раде, али неки Црногорци ипак „љубе ланце“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: