Битка код Курска

На данашњи дан, 5. јула 1943. године њемачком офанзивом из правца Орела и Харкова на совјетске положаје почела је Курска битка, једна од највећих битака у Другом свјетском рату.

Послије Стаљинградске битке и зимских дејстава 1942/1943. године дошло је до оперативног предаха од априла до јуна, током које су се и једни и други припремали за љетњу кампању. Њемци су припремали стратегијску операцију “Цитадела”, истовремени напад на сјеверни и јужни бок Курске избочине, отсијецање, опкољавање и уништавање Централног и Вороњешког фронта Црвене армије. У том циљу окупљено је око 50 њемачких дивизија, укупно око 900.000 људи по совјетским изворима. Међутим, планирање њемачке операције “Цитадела” није ишло глатко. Крајем фебруара 1943. године, послије Стаљинградске битке, стање у Вермахту било је далеко од доброг. Хитлер није смијенио Манштајна послије повлачења са Кавказа због страха од величине губитака које би то могло изазвати, већ му је допустио слободу акције коју је овај тражио. Манштајн је предлагао ликвидацију избочина на Источном фронту, првенствено код Курска, али су све операције одложене док не прође прољећна сезона којом је владало блато на свим путевима и теренима, проблем у коме се њемачка војска дословно заглибила – као и Црвена армија, уосталом. Хитлер и њемачка команда су се одлучили на офанзиву, мада се са порастом проблема и изазова све више фокусирао на ново оружје побједе, тенкове “Тигар” и “Пантер” те самоходни топ “Фердинанд”. У очекивању нових оружја одлучено је да офанзива почне 5. јула. Што се совјетске стране тиче, Георгиј Жуков,први официр који је у Великом отаџбинском рату добио звање маршала, предлаже Врховној команди Црвене армије, да умјесто љетње офанзиве и општег напредовања припреми одбрану и контраудар. Предлог је прихваћен а у основи, радило се о плану одбрамбеног сукоба Црвене армије током кога би се у критичном тренутку извео контраудар и поразиле наступајуће непријатељске снаге.

Већ крајем марта 1943. године Стаљин је знао за њемачке планове око Курска, 12. априла имао је на столу њемачки текст директиве №6 о плану операције “Цитадела” њемачке команде упућене свим службама Вермахта, али без Хитлеровог потписа (који ће документ потписати три дана касније).  Симбол Курске битке је тенковски судар код села Прохоровка 12. јула 1943. године, највећа тенковска битка у историји. Према подацима совјетских извора, на њемачкој страни учествовало је око 700 тенкова и јуришних оруђа, а на совјетској око 850 тенкова. Једна епизодна борба за совхоз “Октобарски” укључила је четири тенковске бригаде Црвене армије, три артиљеријске бригаде, два стрељачка пука и батаљон моторизоване стрељачке бригаде који су у таласима пет сати нападали и повлачили се пред жестоком одбраном гренадирског СС пука и, док на крају гардисти нијесу одбацили гренадире из тог рејона уз колосалне губитке. Прохоровка је била дио огромне цијене коју је Црвена армија платила да би зауставила напредовање непријатеља. Послије битке Совјети су држали подручје и могли су да извуку онеспособљене тенкове на оправку а рањенике на лијечење. У калкулацијама добитака и губитака сувише често остаје непоменуто да је током битке страдало око 200.000 становника Курска.

У најкраћем, Курска битка била је одлучујућа битка Другог свјетског рата на Источном фронту и последња велика њемачка офанзива на Источном фронту, послије које је премоћ и стратегијска иницијатива дефинитивно прешла на страну Црвене армије. Курска битка је, упркос великим губицима, била побједа Црвене армије и то је једина чињеница коју данас нико не оспорава. То је била прва велика њемачка офанзива заустављена прије него је пробила одбрану. Нова оружја нијесу помогла у сламању отпора, упркос искусним ратним посадама. Стратегијска резерва Црвене армије била је изненађење за Вермахт. Њемачке снаге наставиле су да наносе тешке губитке Црвеној армији, али људски и индустријски потенцијал нијесу могле да надмаше. Најзад, можда кључна последица Курске битке било је јачање Хитлеровог убјеђења да му је штаб неспособан: до краја рата све више се мијешао у војне одлуке, укључујући чак и дневна тактичка рјешења. Сасвим супротно се десило Стаљину. Видјевши да су планови војне команде потврђени на бојном пољу, ослободио се многих савјетника и није интервенисао у детаљима вођења рата а ријетко је одбијао војне одлуке. До краја рата Црвена армија је имала више слободе и постала је много флексибилнија у операцијама. А за Други свјетски рат, Винстион Черчил је рекао: “Стаљинград је био крај почетка, а Курска битка почетак краја”.

Приредио: Миомир Ђуришић, Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: