У историји савремене Србије, мало која битка је толико обавијена патњом, јунаштвом и тишином као што је Битка за Кошаре. Она се одиграла између 9. априла и 14. јуна 1999. године, на самом југословенско-албанском граничном појасу, на врлетима Проклетија, у тренуцима када је Савезна Република Југославија била под жестоким НАТО бомбардовањем. Војска Југославије, у саставу регуларне војске, резервиста, добровољаца и војника на одслужењу редовног рока, бранила је граничну линију од упада припадника терористичке УЧК, регуларне војске Албаније и уз ваздухопловну подршку НАТО алијансе.

Почетак напада – 9. април 1999.

На Велики петак, 9. априла 1999. године, отпочео је координисан напад на караулу Кошаре. Са албанске стране, више од 1.500 припадника УЧК, ојачаних инструктажом и логистиком НАТО-а, покренуло је офанзиву са циљем пробијања границе и повезивања са јединицама унутар Косова. Удар је био изненада жесток, потпомогнут артиљеријском ватром и ваздухопловним нападима НАТО-а. Караула је убрзо пала, али се борба наставила на околним висовима.

Јунаци са Кошара

Противник, бројчано и технички надмоћнији, очекивао је брз продор. Међутим, испред њих су стали углавном млади војници, многи од њих регрути старости 19 и 20 година. Већина није имала ни довољно борбеног искуства, ни адекватну опрему, али су имали нешто што ниједан противник није могао да предвиди – челичну вољу да одбране своју земљу.

Један од симбола те борбе био је редов Бобан Павловић, који је погинуо покушавајући да спаси рањене другове под непријатељском ватром. Такође, мајор Милан Тепић и мајор Драган Ковачевић, који су координисали одбрану положаја на висовима Рашкој и Мрчају, остали су упамћени по одлучности и људскости.

Терен је био немилосрдан. У рову, у снегу, под кишом граната и бомбардера, хиљаде младих живота је провело више од 60 дана. Вода и храна често су били недоступни, а евакуација рањених готово немогућа. Љекари и болничари, међу њима и хероина др Светлана Петровић, чинили су надљудске напоре да сачувају животе.

Истина и ћутање

Битка за Кошаре дуго је била скрајнута из јавности. Званичне структуре дуго нису жељеле да говоре о њој. Ни филм, ни документарци, ни званичне комеморације нису постојале до скоро. Први широј јавности доступан документарни приказ борбе објављен је тек након 2015. године.

Сведочанства преживјелих, попут дневника војника Владимира Илића или интервјуа са капларом Небојшом Петровићем, бацају свјетло на тешку истину – да је одбрана Кошара представљала кључну тачку спрјечавања копнене инвазије на Косово и Метохију из правца Албаније.

Званично, у бици је живот изгубило најмање 108 припадника Војске Југославије, иако неки извори говоре и о већем броју. Сви су они постали симболи отпора и оданости. Данас, њихова имена се налазе уткана у спомен-обележја, али и у срцима многих грађана Србије.

Иако је НАТО успио да изнуди политичко повлачење ВЈ са Косова кроз Кумановски споразум, Битка за Кошаре остала је за многе доказ војничке части и отпора. Тај отпор није био само војни – био је морални и симболички. Он је показао да постоје тачке преко којих се не прелази.

Битка за Кошаре није била само борба за положај – она је била борба за достојанство. У њој је учествовало више од 1.200 војника ВЈ, а њихово јунаштво данас постаје дио колективне свијести српског народа. О њима се све више пише, снимају се филмови, подижу споменици. Јер не смије се заборавити.

Кошаре су, у историјском и моралном смислу, српски Термопили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: