Битка за Курск траје, Руси не паниче

Аутор: Игор Дамјановић

Ратује се на 50 километара од града, грађани су се навикли на сирене за узбуну, али су и свесни пропуста војног врха, који је омогућио упад Украјинаца

У јулу и августу 1943. године на подручју Курска, по многим историчарима, одиграла се највећа и најважнија битка Другог светског рата. Уместо реванша Црвеној армији за пораз у Стаљинграду, немачки Вермахт се свега око пола године касније овде суочио са таквим губицима од којих се никада није опоравио. Стотине хиљада војника овде су погинуле, обе стране су тада изгубиле хиљаде тенкова и авиона.

Осам деценија касније у Курској области ратују они чији су преци тада заједно победили нацисте – Руси и Украјинци, при чему ови други користе немачку војну технику. Ванредним стањем, уведеним после упада Украјинаца на територију Руске Федерације, посебно је погођена овдашња омладина. Школе раде у онлајн режиму, факултети такође. Свим студентима који су уписали универзитет у Курску, било буџетским, било самофинансирајућим, омогућени су бесплатно похађање наставе и смештај у студентским домовима у другим регионима Руске Федерације.

Заправо једино што у Курску указује да је на педесетак километара рат јесу сирене за ваздушну опасност. Оне се могу чути неколико пута дневно. До сада је експлодирала само једна балистичка ракета „точка У”, као и неколико дронова, па се грађани према сиренама односе као нечему што је постало део њихове свакодневице. Жале се само да због сирена често узалуд стоје у редовима пред шалтерима, јер се у време ваздушне опасности затварају бензинске пумпе, банке, пошта и јавне службе.

Приметне тензије на овдашњем делу границе Русије и Украјине постојале су од почетка 2023. године. Кијев је убацивао диверзантске и мање мобилне борбене групе, за које је тада највећи успех био да се пробију до неког села, сликају испред зграде локалне администрације и одмах се повуку. Парадокс је да су те украјинске акције изводили углавном руски грађани, који се у оквиру екстремистичих „Руског добровољачког корупса” и „Легије слободне Русије” боре у редовима Оружаних снага Украјине. Ове акције углавном су се дешавале у Белгородској и Бријанској области, а веома ретко у Курској.

Крајем зиме и почетком пролећа ове године руски ратни дописници су објављивали „ексклузивне информације”, а војни аналитичари износили процене да ће руска војска ударити на Харковску и Сумску област – која се граничи са Курском. Ово прво се десило непосредно након Дана победе, 9. маја, и Руси су у Харковској области упркос почетној иницијативи брзо заустављени. У Сумској области су спровели неколико мањих операција попут заузимања пограничног села Рижевка, 9. јуна.

Данас многи сумњају да су из руског Министарства одбране подстицали новинаре и аналитичаре да објављују да су операције у Харковској области само маневар одвлачења пажње, а да ће се главни удар десити у слабије брањеној Сумској области. У Москви су били убеђени да у Украјини не размишљају о ризично великој операцији ка Курску. Стога, исти данас сумњају да су и јулску концентрацију украјинских снага у Сумској области, коју су евидентирали извиђачи и дронови, у руском војном врху разумели као успех своје наивно осмишљене пропаганде о офанзиви. До отрежњења је дошло 6. августа, када у Курску из Сумске области упадају добро опремљене украјинске формације, углавном обучаване у Великој Британији. Руске јединице на граници, недовољно бројне и углавном без ратног искуства, првих дана су биле изненађене и обезглављене. Снажним средствима за противелектронску борбу потпуно су паралисана руска средства везе. Из данашње перспективе делује несхватљиво да руска команда није предвидела никакве резервне канале везе. У прекиду су били и снабдевање струјом, као и мобилне телефонске мреже. Расуло је спречено доласком генерала Аптија Алаудинова и његове специјалне јединице „Ахмат” и 155. бригаде морске пешадије Тихоокеанске флоте.

Ситуација је после десетак дана стабилизована, украјински офанзивни потенцијал је исцрпљен и формирана је линија фронта. Током последњих пар недеља Русима је у противударима пошло за руком да поврате контролу над трећином летос изгубљених територија. Села која су Украјинци заузели сада су углавном напуштена, њихово људство и техника су у страху од убитачних авио-бомби ФАБ повучени у оближње шуме, одакле вребају прилику за напад на Русе.

У пограничном региону Украјинци сада користе руске ровове и утврђења, одакле ће бити тешко истерати их. По руској хијерархији, за утврђивање линија одбране су одговорне локалне цивилне власти. Људи са којима сам разговарао у Курску казали су ми да су тврдње из војних кругова да су линије одбране биле слабе – ништа друго до покушај умањивања властите одговорности за то што на овом делу границе нису биле распоређене адекватне снаге.

„Првих неколико дана владала је паника, украјинска војска је брзо напредовала, постојао је страх за најближе који су остали у пограничним местима, јер су све везе биле у прекиду. Било је информација и гласина да Украјинци пуцају на све што се креће, укључујући и цивилна возила”, каже за „Политику” војни волонтер Роман Аљехин и истиче: „Већина ових злочина због хаоса и панике који су владали, нажалост, није снимљена и документована, али постоје изјаве сведока о местима где су били разбацани лешеви цивила, који су изведени из возила и стрељани”.

Иначе, појам „војни волонтер” користи се у руском и украјинском језику већ деценију, откако су почеле борбе у Донбасу. Односи се на оне који помажу оружаним снагама, од скупљања помоћи у намирницама, преко примене техничких иновација које војни врх није још усвојио до помоћи у обезбеђивању неге, лечења, ортопедских протеза за рањене…

Наш саговорник наводи да је број избеглица из угрожених подручја који су кренули ка Курску област био око 200.000, што је био велики притисак за град од 400.000 становника.

„Ипак, мобилизацијом запослених у локалној и регионалној администрацији, који првих дана практично нису спавали, релативно брзо је уведен ред”, истиче Аљехин.

Према његовим сазнањима, у прихватним центрима у Курској области тренутно се налази око 12.000 избеглица, део је расељен код рођака и пријатеља, део у прихватним центрима у суседним областима, а они којима је уништена имовина добили су сертификате за компензацију.

Наиме, када су прошле године у спорадичном гранатирању уништене прве куће у Курској области, регионалне власти су почеле да дају обештећења у виду сертификата, који је износио 70.000 рубаља (око 700 евра) за квадрат стамбеног објекта уписаног у катастру, с тим да та „исплаћена” имовина свих прелази у државно власништво. Након августовског упада Украјинаца вредност сертификата је подигнута на 80.000 рубаља по квадратном метру. Сертификати су првобитно могли бити употребљени само у Курској области, а касније је ово ограничење скинуто па се сада та средства могу слободно трошити на целој територији Руске Федерације.

„Једни су сертификатима купили нова имања, други станове у суседним областима… Сертификат за кућу на селу од стотинак квадрата довољан је да покрије учешће за стамбени кредит у Москви”, објашњава Аљехин.

Он је забринут са будућност овог краја и то не само због војних дејстава.

„До рата највећи проблем у Курској области био је како задржати становништво. Лично сам радио на стратегији решења овог проблема. Све док се сва насељена места не ослободе, ми нећемо знати колико је људи сада отишло. Бојим се да ће у будућности бити још теже вратити оне који су сада отишли, а то је већином радно способно становништво”, каже саговорник „Политике”.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: