Бивши шеф ЦИА: Вашингтон се враћа на Балкан, а то није добро

Стив Мејер, бивши шеф ЦИА за Балкан, у ауторском тексту у Недељнику, навео да суштински Америку не интересује Балкан нити људи који ту живе.

Трампова администрација се поново уплела у питање Балкана, како каже, из два разлога, а један од њих је Русија и сада се на тој територији води „шпијунски рат“. Балканским политичарима, а прије свега Србији, он је поручио да проба да се сама избори за оно што жели.

Мејер је свој текст започео подсјећањем да је Трампова администрација одлучила да је вријеме да се поново позабави Балканом, када је у августу прошле године, Метју Палмер, замјеник помоћника државног секретара, постао и специјални изасланик за Западни Балкан.

Такође, администрација је ангажовала и садашњег америчког амбасадора у Њемачкој Ричарда Гренела као специјалног изасланика за дијалог између Србије и Косова*. Палмер има искуства с Балканом, Гребнел, нема, наводи Мејер.

„Али, било да имају искуство на Балкану или не, обојица су повезани са скривеном политиком Стејт департмента која се није мијењала 25 година“, истиче бивши шеф ЦИА, и објашњава да се та политика може укратко описати тиме да су амерички лидери годинама вјеровали да је Америку Бог лично ангажовао да „спасе“ свијет тако што ће ширити демократију по планети, посебно међу људима који, по увјерењу ових лидера, нису способни да се сами о себи старају.

„Са оваквим ставом САД су се укључиле у ратове за балканско наслеђе 1993. године. Када су се ти ратови окончали 1995, потписивањем споразума у Дејтону, САД су помислиле да су донијеле мир, просперитет и демократију у Босну и остатак Балкана. Америка је постала мање заинтересована за Балкан после Дејтона, и тако је било све до 1999, када је администрација помислила да је неопходно да се ‘спасе’ Косово*, и да се Косово* призна као независна држава. У наредних двадесет година, Вашингтон је поново обраћао врло мало пажње овом региону, претпостављајући да им је успио ‘племенити’ рад на градњи демократске државе. Али постало је јасно да су амерички напори на Балкану далеко од успјешних и Вашингтон сада поново вјерује да је остало још посла“, пише Мејер.

„У протеклих неколико година, било је разних позива Америци да се поново укључи у балканске послове. Ти позиви били су изазвани погрешном претпоставком да Вашингтон посједује одговоре на компликована питања у региону. Али Вашингтон их нема, и није посебно заинтересован за Балкан по себи, нити за људе који живе на Балкану“, истиче даље он.

Зашто се у ствари Америка враћа?

Трампова администрација жели да се врати на Балкан из два велика разлога. Прво, јер регион није играо по америчком диктату у последњих 25 година, а Вашингтон вјерује да је једини пут да Балкан крене напред да почне да ради оно што Америка каже. Друго, Вашингтон је заинтересован за Балкан јер су ту Руси.

Америка и Русија вратиле су се у регион и сада спроводе обавјештајне, дипломатске, политичке и безбједносне активности једни против других. Обје земље користе Балкан као примарно поприште на којем шпијунирају и контрашпијунирају једни друге, уз различите друге скривене активности.

У исто вријеме, они спроводе отворену пропаганду и безбједносне операције. Питање Косова* је важно Вашингтону – и Москви – не зато што их занима добробит Косова*, већ зато што желе да надмудре једни друге.

Порука Србији

Константно се чује како Београд вапи „шта хоће Вашингтон, шта хоће Брисел“. Умјесто тога, српски лидери треба да се питају: „Шта ми хоћемо?“, поручио је Мејер и додао да иако је Србија заиста мала земља, то не значи да Београд није способан да сам пронађе свој пут.

„Овај став је можда психолошки одговор на вјекове доминације страних сила на овим просторима“, истакао је он и додао:

„Уколико су предсједник Вучић, замјеник премијера Ивица Дачић и други стварно заинтересовани за компромис у вези Косова*, дозволите ми да предложим следеће за почетак. Прво, влада у Београду мора и формално да се одрекне Бриселског споразума. Повиновање њему не само да није било добро по националне интересе Србије него није довело ни до рјешавања питања Косова*. Друго, Београд мора директно да се обрати Приштини, да то буду разговори један на један. Велике силе, а посебно САД, не треба да буду укључене, јер су оне прије свега заинтересоване за себе и јер је свако њихово мијешање у прошлости било преиспољни крах. Нема разлога да помислимо да ће бити иоле успјешније у вођењу Србије и Косова* ка решавању проблема који ови имају.“

„Ако Београд и Приштина могу да се договоре око сусрета тет-а-тет, можда би било могуће да пронађу истински компромис, који би био повољан по обје стране. Могу да почну тиме што ће схватити да обје стране морају да се одрекну нечега вриједног и да ће бити незадовољника и у Србији и на Косову* који неће пристати ни на какав предложени компромис. Такви морају да буду скрајнути и суздржани“, пише даље Мејер.

Он наводи да би суштина предложеног компромиса „могла да буде нешто попут овога“:

„Међународна граница требало би да буде исцртана на ријеци Ибар. Све на сјеверу припада Србији, а све јужно припада независном Косову*. Већина Срба на Косову* живи јужно од Ибра, тако да би они Срби који не желе да остану под контролом Косова* могли да се преселе сјеверно од Ибра, што би организовали и платили Уједињене нације, ОЕБС, ЕУ или нека комбинација ова три чиниоца. Исто тако, сви Косовари са сјевера који не желе да живе под српском контролом могли би да се преселе на југ, на исти начин као и Срби.“

Мејер пише да би УН, ОЕБС, ЕУ или сви они по договору, успоставили механизам који би периодично провјеравао стање ствари у преосталим српским заједницама на југу и косоварским заједницама на сјеверу, како би се постарали да они нису ни на који начин дискриминисани.

Цио ауторски текст за Недељник пренео је портал Kosovo online.

Прочитајте још:

(ВИДЕО) ИН4С: Завјештање – клетва Светог Василија Острошког онима који би да отимају од Манастира

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: