Бјелопавлићи и 610 година од првог помена племена (I): Бијели Павле СРБИН из МЕТОХИЈЕ!
1 min readПише: Миљан Станишић
Датум 17. август (н.кал., тј. 4. авг. ст. кал.) 1411. године је дан када се први пут у писаном документу помиње племе Бјелопавлићи. Тај документ се налази у Хисторијском архиву Дубровника, а први га је презентовао Медо Пуцић у књизи „Споменици српски“ 1848. године, а односи се на писмо којим се дубровачки кнез и властела жале „славној и велможној госпођи Јеле“ (Јелени Балшић) у вези инцидента са њиховим трговцима, а који се десио на територији племена Бјелопавлића (Пажићи), т.ј. на територији државе Зете.
У документу се наводи да су њихови трговци „шли из Србаљ, и скупив се Бјелопавлики, Озриники, Мазницје и Малоншики с воиском, тер самосилно узели наше властели и трговце и узели им сребро, коње, оружје, все што они носили“. Та жалба дубровачког кнеза и властеле упућено Јелени Балшић писано је ћириличним писмом. У документу (писму, жалби) „славној и велможној госпођи Јеле“ односи се на Јелену, кћерку кнеза Лазара и кнегиње Милице, која се 1387. године удала за господара Зете Ђурђа II Балшића Страцимировића. Ђурађ II умире 1403. године, а Јелена Балшић са својим сином Балшом III наставља да влада Зетом. За Млетке одлази 1409. године у покушају склапања мира са њима. Удаје се 1411. године за војводу Сандаља Хранића, а те године било је и упућено писмо, жалба од Дубровчана.
Након овог првог писаног помена, Бјелопавлићи се све чешће помињу и у другим писаним документима, а наводе се и поједине личности из тог племена, о чему пише више аутора у својим књигама у којима су их презентовали, као што је Ристо Ковијанић у књизи „Помени црногорских племена у Которским споменицима, 14-16 вијек“.
Од свих тих извора навешћемо један документ који се десио више од пола вијека од поменутог првог писаног помена племена Бјелопавлића (1455. године), иако је до тада било више других писаних помена, али ћемо овај презентовати због његовог значаја и улоге Бјелопавлића. Наиме, у циљу регулисања односа између Зете и Млетачке Републике Стефан Црнојевић, господар Зете, кога су сматрали „млетачким човјеком“ и Јован Болодин, млетачки проводур за Албанију, а у име Млечана, потписали су споразум, договор 5. септембра 1455. године у манастиру Свети Никола на Врањини, зашто су морали да придобију сагласност и познатијих племена, међу којима се истичу и Бјелопавлићи, а како би он што више добио на тежини и значају. Уговором је била призната извјесна потчињеност Зете Млечанима, а главни разлог је била нарастајућа опасност и потреба заједничког отпора Турцима. Од тих познатих српских племена којима је понуђено да дају сагласност поменутом споразуму и да га и они потпишу, помињу се и Бјелопавлићи, као и Лужани, Малоншићи, Пјешивци, Пипери, Никшићи и др.
Назив племе који се тада помињаао, у начину како су она тада била структурисана, прије би се ту могло говорити да је то била родовска организација која је обухватала братство, катун и сл., а која су се касније развијала у модерније облика који су се сматрали племеном, а које је у себе укључивало већи број братстава и сл., са јачом организацијом и устројством.
Анализом поменутог уговора може се утврдити територијална распрострањеност појединих племена и њихова везаност за те просторе, као и њихова конфесионална припадност. Бјелопавлићи и друга наведена племена су била изричита да поменути споразум неће потписати уколико се не уважи њихова примједба која би била саставни дио споразума и као посебна тачка уговора, а она се односи на следеће: „Да не буде никаквог попа и архиепископа католичког над нашим црквама, већ да буде од наше вјере настојници (православне, примј. М.С.) наших цркава и да не буде под латинским архиепископом из Крајине. Мора се поставити митрополит словенске вјере, јер се овај Митрополит из Крајине назива Митрополитом Зете и он поставља наше свештенике, без којих не можемо бити“. Бјелопавлићи и др. поменута племена су била одлучна да се уговором мора прихватити и регулисати да управу над православним црквама не могу имати, како је наведено латинске старјешине, већ само они православне вјере. Бјелопавлићи као и остала српска племена без испуњења овог услова нијесу били спремни да ставе потпис на уговор, без обзира на посљедице, па су наведени (Стефан Црнојевић, господар Зете и Јован Болодин, представник Млетачке Републике) морали удовољити овом њиховом захтјеву, јер им је много значило да уза себе имају ова племена. Из наведенога се може јасно закључити да тада нијесу одлучно иступили Бјелопавлићи и др. наведена племана против тенденција Млечана за процесом покатоличавања Зете, убрзо би били „полатињени“.
Ово нам јасно показује колика је у Бјелопавлићима била иманентна православна вјера и за коју су били спремни да поднесу све жртве, што показује и поменути примјер.
Антон Дабиновић у књизи „Котор под Млетачком Републиком“ истиче да се у историјским изворима 1452. године помињу Бјелопавлићи, Лужани, Пјешивци и Малоншићи, како су се заједно прикључили Стефану Црнојевићу, који се прво одвојио од деспота Ђурђа, потом са својим снагама побиједио војводу Алтомана, а затим и војску Томе Кантакузена.
У преписци Стефана Црнојевића са првацима Млетачке Републике из 1460. године у којем се наводе сукоби са војводама деспота Ђурђа око територије Горње Зете помиње се активна улога Бјелопавлића у томе, и то како су им они добровољно приступили, као и Лужани, Малоншићи и Пјешивци. Између осталог у писму се наводи: „Видећи Зећане да немају више узданице у наведеног господина деспота, добровољно се предадоше Вашој праведности, а то су племена и катуни- Бјелопавлићи, Лужани, Пјешивци и Малоншићи.
Како поједини аутори и неке јавне личности поријекло Бјелопавлића кривотворе, као што је био случај и на скупштинском засиједању црногорског парламента, у расправи др Срђана Павићевића и Генци Ниманбегуа, у већем броју наставака овог фељтона изнијећу историјске чињенице које недвосмислено потврђују да је Бијели Павле био Србин из Метохије, а ми његови потомци српско племе.
2011. године објавио сам фељтон у дневном листу „Дан“ поводом 600 година првог писаног племена Бјелопавлића у 12 наставака. Идуће године (2022.) изаћи ће ми књига о поријеклу племана Бјелопавлића, као плод вишедеценијског интересовања и истраживања наведене тематике.
Наставиће се…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
U blizini manastira Visoki Decani nalazi se Srpsko selo Locani gde postoji mlin, neznam dali je sada srusen, koji datira sa pocetka 14. vjeka.Na kamenoj ploci, na ulazu u mlin postojao je srednjevjekovni zapis, koji ukazuje, da je taj mlin podigao srpski plemic Bjelo Pavle.Kao laik, neznam dali se radi o rodonacelniku plemena Bjelopavlici, ali istoricari govore da je porijeklo Bjelopavlica iz Metohije.
Odmah da se ogradim, ni sam ne znam da li sam u pravu.
Ali Bijeli Pavle je od Oštrivojevića, a Oštrivojevići su baltički srbi. Deda Bijelog Pavla je pred progonom izbegao u Rim i oženio se rimljankom, otac Bijelog Pavla se takođe oženio rimljankom. Bijeli Pavle je se u IX-om veku sa 500 vitezova vratio u predeo oko Konavla i Popovog Polja i osnovao Dubrovnik. Od Bijelog Pavla potiču i Vitkovići, Ljubibratići, Jelacići… Od Selaka Jelačića su Selakovići… A mislim da oni koji se prezivaju Albijanić imaju ceo rodoslov da potiču od Bijelog Pavla, treba njih pitati.
Dosta toga je zabeležio i cetinjanin Andrija Luburić, Zapisi Andrije Luburića se čuvaju u arhivu Srbije u Beogradu.