Бјелопавлићи за српство и православље (први дио)

Пише: Миљан Станишић

11. августа навршава се 608 година од првог писаног помена Бјелопавлића. Тај документ из 1411. године налази се у дубровачком архиву, а односи се на писмо Јелени Балшић од дубровачког кнеза и властеле, у вези инцидента са њиховим караваном, при чему се ту помињу и Бјелопавлићи, јер је он “ ‘шли од Србаљ„, како се наводи у документу, т.ј. пролазио и том територијом, што свједочи да су Дубровчани овај простор препознавали као српски, а то писмо је писано ћириличним писмом. Иако се Бјелопавлићи, дакле, помињу 1411. године, они постоје много раније, јер је Бијели Павле са родбином у ове крајеве дошао тридесетих година 14. вијека из Метохије, што је могуће утврдити на основу турског дефтера из 1477. године. У то се уклапа и први запис Данила Павковића, првих година 19. вијека, који је у својим мемоарима забиљежио сјећање, преношено с кољена на кољено, када је и због чега Бијели Павле из српске области Хвосно, Метохије, пребјегао на просторе који ће се касније по њему назвати Бјелопавлићи, истичући да је он „побјегао у вишепомјанута Брда 1331. године, када је високог краља Уроша син Стеван Душан поставио у тамницу. Причина Павлова бјегства, што се држао правосудија и високог краља Уроша и за утећ срџбу Душанову, укривао се по вишепомјанутим неприступачним брдима и пород Павлов прозва се Бјелопавлић“. Овај запис Данила Павковића се потпуно уклапа и у временски оквир, т.ј. родословно стабло, које можемо извести на основу турског дефтера из 1477. године, тако да се са сигурношћу може тврдити да је Бијели Павле на ове просторе дошао 30.-тих година 14. вијека, а његови потомци су поносно истицали да су Немањићког поријекла.
О томе са којега је етничког поднебља дошао Бијели Павле (области Хвосно т.ј. подручја око Пећи, Призрена, Истока), пише и, тада један од водећих етнолога, Павел Ровински, који истиче да је етничка структура становништва тадашње Метохије „била чисто српска област и српски елемент се много даље простирао“, а да се ту дуго живјели Немањићи, и налазила се српска патријаршија, српска престоница и величанствена српска светиња Манастир Високи Дечани. То потврђује и Дечанска хрисовуља из 1330. године, у којој је пописано становништво те области. Преко 13 хиљада пописаних имена су била српска. На том, али удаљенијем, подручју налазио се и незнатан број Арбанаса који су живјели понуномадским и номаадским начином живота на планини Проклетије, а тек најездом Турака на та подручја, они им се прикључују, упадају у равницу и успијевају да са њима дјелимично потискују српско становништво. Доминантно становништво на територији на који је дошао Бијели Павле чинили су Лужански Срби, чији потомци и данас живе у Бјелопавлићима. Укоријењена српска свијест, припадност православној вјери, суживот на истој територији, међусобни културни утицају, борба против заједничког непријатеља и др. фактори, условили су да су се Лужани временом стопили са Бјелопавлићима, па су почетне разлике временом нестајале.

Поједина брдска племена, предвођена Бјелопавлићима, условили су потписивање споразума, септембра 1455. године, између Зете, превођене Стефаном Црнојевићем, којега су сматрали „млетачким човјеком“, а у име Млетачке републике, њеним провидуром Јованом Боладином.

Уговором је била призната извјесна потчињеност Зете Млечанима, а као разлог споразума је била наведена нарастајућа опасност и потреба заједничког отпора Турцима. Међутим, Млечани су хтјели „једним метком да убију два зеца“, тј. да они заједнички учествују у борби против Турака, а да постепено те просторе „полатине“, т.ј. њене житеље преведу у католичку вјеру. Млечани су за управитеље православних светиња већ били поставили своје католичке свештенике, као први корак унијаћења, а потом и потпуног покатоличавања.

Бјелопавлићи и још неколико брдска племена, прозрели су лукаву латинску игру, па су прихватање споразума условили тиме да Млечани прихвате да управу над православним црквама не буду имали, како наводе, латинске старјешине, већ само они православне вјере: „Да не буде никаквога попа или архиепископа католичког над нашим црквама, већ да буде од наше вјере настојници наших цркава и да не буде под латинским архиепископом из Крајине. Мора се поставити Митрополит словенске вјере, јер се онај Митрополит из Крајине назива Митрополитом Зете и он поставља наше свештенике, без којих не можемо бити“.

Млечани су морали да прихвате ову тачку споразума и она је уврштена као посебна тачка уговора (бр. 8). Бјелопавлићи и још нека племена на овај начин су спријечили да се ови простори латинизују, т.ј. покатоличе. Свједоци смо да се сличне тенденције, које намећу montenegrinske власти, дешавају и данас у Црној Гори (са планом подржављења цркви, уперене директно против СПЦ, форсирањем т.зв. ЦПЦ, на челу са рашчињеним и анатемисаним Мирашем Дедејићем и сл.).
Бјелопавлићи су кроз историју имали изузетан стратегиски значај као спона Старе Црне Горе и Брда, као веза са Никшићем и Херцеговином, а с друге стране са Подгорицом и даље, па су, поред племена Куча, највише били на удару турске војске, јер са овладавањем Бјелопавлића Турци би тиме и одвојили Стару Црну Гору од Брда и тако би им били лакша мета, са циљем да их потпуно потчине. Непристајање на губитак слободе и отпор турској окупацији био је усађен у свијести бјелопавлићког човјека, са циљем да не само себи помогну, него и да се повежу и са осталом српском браћом из других брдских племена, Старе Црне Горе и Херцеговине и да се на тај начин заједнички што успјешније одупру непријатељу. Велики устанак који је крајем 16. вијека захватио црногорска, брдска и херцеговачка племена, у Бјелопавлићима је настављен и почетком 17. вијека, па су се они одрекли да Турцима плаћају харач.

У одмазди Порта шаље 1612. године бројну војску, под командом Мехмед-паше. Она је изненада напала на Бјелопавлиће, попалила бројне куће и заробила око 800 стараца, жена и дјеце. Сви Бјелопавлићи „у борби на живот и смрт“, консолидоваше се и супроставише Турцима, при чему су у против-нападу успјели да убију око 300 Турака и заплијене им коње и комору. Наредне, 1613. године, Бјелопавлиће нападне још бројнија турска војска под командом Арслан-паше. Бјелопавлићи су очекивали напад, па га спремно дочекаше у Косовом Лугу, гдје су успјели да одврате Турке и побију неколико десетина њихових војника и заплијене им коње и комору. До Млетачке републике стигле су необичне вијести да је малено бјелопавлићко племе у два наврата поразило далеко бројнију и модерније наоружану турску војну силу. Зато су послали свога изасланика из Котора Маријана Болицу да пође на лицу мјеста и увјери се у њихову вјеродостојност. Када се Болица у то увјерио послао је извјештај Млетачког сенату, у којему, поред осталог, истиче да је Бјелопавлићима „главна снага у једнодушју, јер су за одрицање данка цару и давања дохотка спахијама, дали вјеру друг другу под заклетвом, да не изда један другога. Народ је тако храбар, одважан и бистар и такав је поредак у борби да човјек мора да се диви…“.

Поп Милутин Бошковић, бјелопавлићки кнез, у договору са другим бјелопавлићким првацима, пресудно су утицали да владика Василије изабере Острог за сједиште своје епархије, при чему су се обавезали да ће га физички бранити (што су бројно пута чинили) и материјално помагати (свака кућа је давала багаш жита, сваке друге године по овна као и сир, вуну и др.помоћ). Ти дарови, у условима материјалне оскудице, били су значајни за функционисање и живот у Манастиру, и они су давани у континуитету.

Оваква доброчинства Бјелопавлића, Св. Василије је наградио великим божанским даром, а његове чудотворне мошти штитиле су ово племе да опстане у многобројним искушењима, као што су били чести ратови, које су они вјековима водили против вишеструко бројнијих завојевача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: