Блаженопочивши Момо Кривокапић саградио први храм по узору на разорену Његошеву капелу на Ловћену

Пише: Јован Маркуш

Црква Светог Петра Цетињског се налази на Прчању у Боки Которској, нешто изнад главног пута и мора; отуда се пружа поглед на планински масив Ловћена. Црква је почела да се гради непосредно послије разарања храма Светог Петра Цетињског на врху Ловћена 1972. године. Пројектовао ју је архитекта Саво Ристов Кривокапић, брат протојереја–ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намјесника бококоторског. Ова црква представља савремену реплику некадашње капеле на Ловћену. До недавно поједини дијелови његове фасаде су намјерно били остављени у тзв. сивој фази градње, односно остављен је неомалтерисан и неокречен бетон. Ово је символизовало ране и ожиљке на Његошевој капели, остале послије вандалског чина врха комунистичке власти. По ријечима протојереја–ставрофора Момчила Кривокапића, коме прије свих припадају заслуге за изградњу овог храма, од идеје до реализације – сурови бетон је био слика суровог времена у коме је срушена Ловћенска капела.

Црква на Прчању је потпуно завршена и освештана и налази се у богослужбеној употреби. Око ње се налази активно гробље, које је подијељено на католичко и православно.

О изградњи овог првог храма у Српској Цркви саграђеног по узору на разорену Ловћенску капелицу отац Момчило је записао веома вриједно свједочење:

„Идејни пројекат је урађен необично брзо и на основу њега је добијена грађевинска дозвола, док је главни пројекат био готов 1973. године. Грађевинску дозволу је издао, уз лични ризик, тадашњи начелник Јово Бошковић. То добијање грађевинске дозволе је било прво чудо Св. Петра Цетињског везано за изградњу ове цркве.

„Темељи су ископани за један дан мобом и љубављу мјештана Прчања 5. новембра 1972, а бетонажа је изведена у двије мобе закључно са 15. новембром 1972. г.

„Камен темељац са повељом положио је и темеље је освештао Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Данило Дајковић 3. децембра 1972. г. Куриозитет са освештавања темеља јесте да сам приликом читања повеље избјегао да прочитам следеће: ‘а исте године када са поноситог Ловћена нестаде храм-Капела Св. Петра Цетињског…’, јер смо били под будним оком… Интересантно је још и ово – и то је исто право чудо: тек негдје када су зидови били при крају, ‘Власи су се сјетили’ шта то ми радимо…

„Током 1973. г. израђен је ‘сокл‘ – одвојили смо се од темеља. Дуго је је један комшија, који је копао бунар, насипао сокл – он није морао далеко да носи земљу а нама је добро дошло да ми не доносимо испуну. Била је то врло квалитетна земља, тзв. ђер, који је када се слегне тврд као бетон.

Камен за зидове смо вадили из једног малог мајдана у Дољанима у близини древне Златице код Подгорице. Клесање грубих блокова вршено је у близини темеља цркве. То се дешава другом половином 1974, тако да су до прољећа 1975. зидови добро порасли.

„Већ за Васкрс 1975. служена је прва служба Божија, Пасхално вечерње. Служили су јеромонаси Данило (Маруновић) и Павле (Калањ) из Прасквице и моја маленкост. Зидови су расли, и до средине 1976. су завршени.

„Његова Светост Патријарх српски г. Герман је од почетка помагао ову градњу, а када се у јулу 1976. затекао у манастиру Савини, није требало да га молимо да дође на градилиште и видљиво нам да подршку. Иако нисмо имали кров предложио сам да се служи прва Литургија. Патријарх Герман је био за то, али да служи митрополит Данило, а да он ‘само‘ присуствује.

„У прву недјељу по Петровдану, 18. јула 1976, зазвонило је прво српско православно звоно на Прчању, поздрављајући Патријарха српског Германа и Митрополита црногорско-приморског Данила. Звоно је тих дана поклонио др Владета Јеротић са Владаном Ђорђевићем из Швајцарске. Импровизовано је постављено у врата према мору. На Литургији је бесједио јеромонах др Амфилохије Радовић. Од тада па до освећења 1982. године у овом храму је служена Литургија сваке прве недјеље по Петровдану.

„Храм је освештан тачно на 10-годишњицу рушења Капеле, 1. августа 1982. године. Његова Светост Патријарх Герман није могао да дође, али је послао Његово Преосвештенство викарног епископа др Данила Крстића. Служили су Митрополит црногорско-приморски Данило, Митрополит загребачки Јован, Епископ далматински Николај и Епископ марчански Данило, изасланик Патријархов, са свештенством. На свеноћном бденију бесједио је Епископ марчански Данило, на Св. литургији јеромонах др Атанасије Јевтић, а на вечерњу јеромонах др Амфилохије Радовић.

„Изградња звоника са келијом је започета 2006. године, а завршена је 4. јануара 2014, када је и освећен од стране Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Звоник има четири звона, а на његовом врху се налази позлаћени крст. У току је живописање храма. Живопис ради радионица ‘Метохија’ из Београда. Иконе које су израђене 1985. г. рад су академског  сликара Драгомира Јашовића. Пред Васкрс 2017. г. постављен је камени иконостас, рад мајстора који су радили на Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.“

Извод из бесједе Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско–приморског Амфилохија приликом постављања  златног крста на звонару храма Светог Петра Цетињског на Прчању 4. јануара 2014. године.

Оно што је на правој Божјој вјери саграђено, неуништиво је

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ријеч је Господња, коју управо што чусмо из Светог јеванђеља, а која гласи: „а праведник ће од вјере живјети“ (Рим. 1, 17). Ријеч која се непрекидно понавља у Откривењу Божијем и Старог и Новог Завјета, и која се непрекидно потврђује у историји свијета и човјека. Ријеч коју је поновио Свети апостол Павле и у другој својој посланици, када је рекао дa je вјера „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јев. 11, 1). На први поглед та вјера коју Апостол назива темељем, основом свега онога чему се надамо изгледа нешто најнемоћније, нешто најслабије и најнесигурније у људском животу. Зато није чудо што се човјек непрекидно узда и темељи свој живот на многим другим стварима, а не на вјери. Темељи и на природи, темељи и на своме знању и на својој науци; темељи на своме људском искуству…

Све је то добро и све је то златно, међутим сви разумни људи, од искони, живјели су вјером, али не вјером било каквом. Јер, у људском животу и људској историји има вјера и невјера, има разних вјера, лажних вјера. Народ је у свом језику много мудрији од својих мудраца, који, у наше вријеме поготово, поистовјећују све вјере, или – како је говорио Св. владика Николај – на три вјере оком намигују а ни једну право не вјерују.

Није исто лажна вјера и права вјера, није исто сујевјерје (а сујевјерје значи узалудна вјера) и истинска и права вјера, није исто невјерје и вјера, није исто оно што народ назива никаква вјера; јер има, и увијек је било и такве вјере – никакве вјере.

Ви се сјећате у своје вријеме старији су говорили кад хоће некога да прозову и кад неко направи нешто што не ваља: Никаква вјеро! Има у нашем народу, поготово овдје у Црној Гори и пасја вјера… Али само она вјера која се темељи на живом Крајеугаоном камену, на истини живота, оној најдубљој, Божијој истини, на имену живога Бога, само она грађевина људска која се гради на том темељу, права је и истинска. Истинита је само она грађевина људска која провјерава себе смрћу – све што не може да надживи смрт у човјеку, у његовом дјелу, све је то ништавно и лажно и пролазно. Само је дакле истинито оно што је вјечно и што је непролазно, а вјечно је и непролазно оно што се темељи на живој Божијој вјери.

Зашто је Бог отворио небеса у ове свете дане божићне дане, него да би се оно у шта су вјеровали пророци, оно што им је Бог наговјештавао од прадревних времена, да би се то открило, да би се то показало и јавило? Да би онда могао један од ученика Христових да каже: „Оно што видјесмо, што чусмо, што опипасмо, о Ријечи живота, то вам свједочимо, то вјерујемо и то и вама проповједамо“ (уп. 1 Јн. 1, 1-2). Рођење Христово од Пресвете Дјеве у пећини витлејемској није ништа друго него је жива, опипљива потврда вјере истинских Божијих зналаца и тајновидаца какви су били Аврам, Исак и Јаков; какав је био Мојсије на гори Синајској, какав је био пророк Илија огњени, какв је био пророк Самуило – свети Божији људи, којима је Бог шаптао и јављао своје тајне. Они су те тајне задобили управо зато што су имали вјеру дубоку, аврамовску вјеру.

Из те те вјере Аврамове изњедрио се не само онај први, Изабрани Божији народ, него се изњедрио народ којег је заиста више него пијеска земаљскога и звијезда на небу, Божији народ, хришћански народ. Ево кроз вјекове, увек изнова тај народ је као сјеме Божије, као квасац, како каже данашње Јеванђеље, којега жена стави у копању брашна и закваси га, па нараста. Такво је и Царство небеско, такав је и народ Божији, неуништиви народ, који темељи себе и свој живот на тој и таквој тврдој, Божјој, непоколебљивој вјери, на Христу Господу као крајеугаоном камену.

Пролазе земаљска царства, а они који на Њему граде, на Христу Господу, они остају у вјек и вјеков. И када овдје пострадају, и претрпе мучења и страдања, тек онда темеље свој живот на Њему који је такође пострадао, и преко Часнога крста и Распећа свога на Голготи открио себе као вјечну љубав која грли се и сва од искони до краја свијета и вијека. У том знаку је и судбина овог храма ловћенског – у знаку распећа. Храм утемељен на вјери у живога Бога, срушен од безбожника, од безбожне руке. Први храм који је посвећен Светом Петру Цетињском, а у њему похрањен његов синовац Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и Цетињски Пустињак – срушен је и храм Светога Петра и мошти Светога Петра Другог оскрнављене. С правом га је Свети владика Николај, њему сродни и слични подвижник велики и свједок Христов на земљи и на небу, назвао већ 1912. године Великомучеником.

Kао да је предвидио Свети владика Николај шта ће се са њим догађати послије тог времена, што се и догодило: 1916. године црква на Ловћену и његов гроб су топовима гађани и срушени, и оскрнављене су његове мошти, па је он онда поново враћен у обновљену цркву на Ловћену 1925. А и прије тога: први пут је сахрањен на Цетињу 1851. да би тек 1855. године био пренесен на Ловћен. Па су онда муње и громови гађали његову капелу, те је 1879. године књаз Никола обновио и тада су његове мошти такође биле поново враћане и сахрањене. А онда, 1972. године, његове су кости насилно, тирански, безбожно – упркос његовом завјештању – изнијете из те светиње и, ено, утамничене у зиндан фараонски, звани Ловћенски маузолеј.

Ловћенски маузолеј није ништа друго него је надахнут тирјанским духом месопотамских сатрапа и египатских фараона. Tакве споменике су дизали њима. Зато је Свети Петар Други побјегао из блатне земље, побјегао према небесима, на Ловћен, да би у слободи његове кости гледале исток и запад, сјевер и југ. Међутим, шест пута се кости његове претресају и враћају, од громова а и од људи безбожних. Распети Владика у животу, велики свједок Косовског завјета, голготе косовске српскога народа, велики боговидац и тајновидац – великомученик: распет и он, распет и његов храм.

Али и ту се потврђује да је све што се гради на вјери, на истини Божијој неуништиво: срушен храм са Ловћена, ево га – слетио у Прчањ. И не само што је слетио у Прчањ, гдје ми данас подигосмо овај златни крст на звонару овога светога храма, него ено га, већ девети храм ловћенски Светога Петра гради се у Крушевцу цара Лазара, и надамо се да ће ускоро и он бити освештан. И други храмови: до Романије, до манастира Косијерева, и до Пиве, тамо гдје је поклано у току рата преко шест стотина жена и дјеце, ено и тамо је Ловћенска црква слетјела. Ено и на 2000 метара надморске висине наш отај Јоил на Таворском Кључу је подигао цркву, на височијем мјесту чак и од Ловћена. И тамо је црквица саграђена, нема јој мане, и тврђа чини ми се, што се тиче грађевине, него она што је била на Ловћену. Као што је и ова овде на Прчању исто тако тврђа.

Непријатељ безбожник, богоубица и човјекоубица непрекидно би хтио да избрише Божије име, да уништи светињу Божију, да искоријени вјеру праву, тврду, Божију из људских срдаца. Она се разапиње, поставља се на распеће – као и Христос Господ, који је извор сваке вјере и знања и мудрости – и васкрсава. У знаку Христовог Рођења, у знаку Голготе Христове и Христовог Васкрсења је сва историја Цркве Божије, Христова историја, историја рода људскога.

Све што је свето и часно и честито од настанка свијета оно пролази кроз голготу да би задобило васкрсење. Хљеб пшенични који умијеси домаћица претходно прође толико распећа: „Зрно пшенично бачено у земљу ако не умре неће плода донијети…“ (уп. Јн. 12, 24). Тако и човјек, ако не умре за овај свијет, за оно што је пролазно и што је ништавно, неће постати сјеме Божије и неће бити унијето у житнице Царства небеског. Тако и све оно што се не роди на начин како се Господ родио од Пресвете Дјеве не може цвјетати, не може опстати; проћи ће, нестаће као да га није било, као што вене цвијет у пољу, и опет се враћамо: „а праведник ће од вјере живјети“.

На вјери се гради, на тврдој Божијој вјери, Христовој вјери, гради се људски живот. Разумни људи само на тој вјери граде оно што граде, и рађају се и узрастају и мудрост задобијају и дјела дјелају овдје на земљи, да би – прошавши и кроз страдања и кроз болести и кроз гоњења и кроз мучења – задобили Царство небеско, и на вјери Аврамовој узрастали у мјеру раста висине распетога и васкрслога и од Дјеве рођенога Господа.

Господу нашем, који нас је обдарио собом и вјером у себе, вјечнога и истинитога Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, који је диван у Светима својим, који је диван у светињама својим и у овој светињи ловћенској Светога Петра Цетињскога, њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извод из бесједе Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско–приморског Амфилохија приликом постављања  златног крста на звонару храма Светог Петра Цетињског на Прчању 4. јануара 2014. године.

Из књиге: Јован Б. Маркуш, ХРАМ СВЕТОГ ПЕТРА ЛОВЋЕНСКОГ ТАЈНОВИДЦА У БАРУ, Цетиње – Бар, 2017, стр. 74 – 84

Прочитајте још:

Цијели живот посветио Богу и Цркви: Преминуо вољени прота Момо Кривокапић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: