Блокада на Дрини није спречила хуманитарни конвој: Др Раде Дубајић у „Српском св(иј)ету“

860 000 избјеглица деведесетих збринуто у СР Југославији
Др Раде Дубајић је дуго радио у Црвеном крсту, од 1983. до 1988. као генерални секретар Црвеног крста Србије, а затим, када је Србија дала кадар за ову организацију Југославије прешао је на исту функцију на федералном нивоу.

Био је последњи генерални секретар Црвеног крста Југославије, практично до 2001. године, уз значајне промјене које је и сама држава доживјела. Историја Црвеног крста, о којој је причао је увјек имала предсједнике који су били значајни људи значајни људи, од оснивања па све до Другог свјетоског рата, када је ту функцију имала и краљица Марија, које је и из Лондона организовала помоћ:

„Краљица Марија се сложила да Црвени крст треба да ради у земљи, када је на Вису 1944. наново основан, па је сву документацију покупила, и предала Ристи Ђорђевић, председници српског Црвеног крста. После рата су председници били Олга Милошевић, Саша Божовић, Рибникар Јана, професор Будсављевић, др Груден, Рацо Мијановић из Црне Горе, са којим сам осам година. Када смо искључени из свих међународних организација деведесетих, ипак су нам признали континуитет, од самог оснивања. Нисмо никада искључивани, јер смо се трудили да радимо по нашим принципима и имали одличну сарадњу са свим међународним организацијама и у земљи и ван ње“.

Гост Српског св(иј)јета је рекао да је последња монографија издата са подацима до 1936. године,а сад постоји нешто у рукопису од тада. Говорио је о значају добровољаца, волонтера којих данас има 69 000, људи различих узраста, и активностима и у рату и у миру.

Највише је говорио о ратним условима деведесетих, који су их нашли неспремне, али гдје су некако функционисали:

„На Плитвицама смо једва пролазили, био је снег, са једне стране војска, са друге стране ‘зенге’, са треће стране Територијална одбрана… Отишли смо у Вуковар, где смо разговарали о сукобу у Боровом Селу, обилазили пунктове. Био је завршен први сукоб, осећао се затегнут однос, али је у Вуковару био врло коректан однос са Црвеном крстом, мада су се плашили шта следи. У Осијеку смо исто имали коректан однос, разговарали смо како можемо да сарађујемо и колико. У Загребу смо дочекани исценираним сликама избеглица пред Владом, али је нама било јасно да је вероватно било и тога, али је разговор био доста исполитизиран у самој Влади, али је Међународни комитет био врло коректан, није хтео пред телевизијом да разговарају, већ да се разговори воде отворено. Касније смо опет покушали да сарађујемо са хрватским црвеним крстом, када је Вуковар већ био блокиран, када су у Белом Манастру били хрватски заробљеници. Када пролазимо пункт ‘зенги’ кажу нам да идемо код четника, а када се враћамо, ови нам кажу да идемо код усташа. Било је тешко објаснити да идемо да помогнемо, још увек смо имали идеале“.

„У једном тренутку су се евакуисали људи који су се прерушили из болнице у рањенике, а заправо су били у ‘зенгама’. Десио се пропуст да се размена врши у Дворовима где је и 1941. године доста Срба страдало. И народ се окупио, а ти из тог једног аутобуса који су имали само тако неке завоје око руке, почели су малтене да се смеју и тај народ се узбуркао, и ми смо једва то смирили, гледајући да те људе што пре пребацино из камиона у хрватске аутобусе да оду. Тада смо добили захвалност од Мате Гранића, као Црвени крст Србије“, интересантни детаљи који подсјећају на многе друге размјене рањеника, који су били и лажи и прави су доживљај и овог бившег генералног секретара Црвеног крста из периода рата након распада СФРЈ.

Проблеми са којима су се суочавали су били различити на терену:

„Научили смо да није довољно да ставимо знак Црвеног крста и да можемо да пролазимо уз све потребне папире, да може и те како да се страда“.

„Ја сам једном повео једног Американца, Јапанку и Швајцарца да виде колоне избеглица, да виде шта се дешава народу. Да не помињем шта се дешавало народу који је тамо остао. Драго ми је да се то сада обележева, и да су се многи од њих снашли овде, то су вредни људи. Није лако отићи тамо, запаљено и уништено, а много је таквих места. То мало старих који су остали, стари су и доста тешко живе. Мислим да ће та територија остати испражњена. Није лако вратити се, кад немаш посао и услове да живиш, када страхујеш да ће неко да те малтретира…“, испричао је др раде Дубајић.

Водитељка Гордана Јанићијевић је говорила о свом искуству, као сарадник Црвеног крста, нарочито истичући детаљ који се тиче екскумације једног њеног пријатеља, и да то није био издвојен случај, јер су многи износили своје мртве преносећи их на мјеста гдје су могли да им обиђу гроб.

Затим су помињали и искуства са Косова и Метохије, свједочећи да су се невоље од деведесетих на овамо само надовезивале.

Вративши се на трагичне ране деведесете и ембарго који није блокирао само Србију, поменули су да је блокада на Дрини била драматична, али је истина да су конвоји хуманитарне помоћи прелазили из Србије у Републику Српску:

„Та блокада је била порозна, налазили смо начина да помогнемо тим људима. Вероватно би било боље да нисмо били притиснути са свих страна, не улазим у то да ли је морало или није, рат је био, и испливавају ствари, као и увек у сваком времену. Ја сам ишао на пут и по недељу дана, породица није знала ни где сам, јер телефони углавном нису функционисали“.

Господин Раде Дубајић је поменуо да није добио од државе Србије никада неко признање, али да јесте од Радована Караџића, предсједника Републике Српске, и медаљу након три године одласка из Црвеног крста од Њемачке.

Интересантно је да је заправо био склоњен од стране нове власти која је дошла након 5. октобра 2000. године, и био на бироу неко вријеме.

Погледајте цијелу емисију на Јутјуб каналу ИН4С.

Текст приредила Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: