Бобан Дмитровић: Док не очистимо фудбал, Сасуоло и Лудгорец ће за наше клубове бити Манчестер!

“Не убија репрезентацију Србије недостатак квалитета, већ однос према грбу. Фудбалери журе у Београд размишљајући кога ће видети, где ће се провести и како ће удовољити себи и другима. Све док се играч не најежи док се интонира химна, немамо о чему да причамо“, прича о пропадању националног тима и губитка култа репрезентације Србије у ексклузивном интервјуу за ИН4С Бобан Дмитровић, бивши репрезентативац и члан Синдиката „Независност“ професионалних фудбалера Србије.

Због игара на терену, дуговјечности и пожртвованости којом је годинама освајао љубитеље фудбала у Србији, а у Чачку нарочито, поредили су га са Малдинијем и Костакуртом. Због борбе за правду и против фудбалске мафије, у којој је за разлику од многих остао бескомпромисан и принципијелан до краја, надјенули су му надимак „Дон Кихот“. У интервјуу за ИН4С, Бобан Дмитровић прича о голготи којој је прошао, стању и перспективи фудбала у Србији и приликама и неприликама у и око тог спорта.

Својевремено сте први храбро иступили са причама о нерегуларностима, намештаљкама и закулисаним радњама у српском фудбалу. Друштво вам је тада правио једино Саво Милошевић. Он је убрзо постао десна рука Караџића, а ви сте анаметисани и прогнани из куће фудбала….

Као и у другим животним ситуацијама, када вам се „прелије часа“, тада реагујете. То сам и ја урадио те 2011. године, из најбоље намере, мислећи добро фудбалу, јер ми је више било преко главе приче о „поштеном српском фудбалу“. Осим Синдиката професионалних фудбалера и обичног народа, нисам имао никакву подршку, већ сам од стране челника ФСС „осуђен“ условно на годину дана. Након што су правници Синдиката ту одлуку глатко преокренули у моју корист, ФСС је на крају одустао због „застарелости“ предмета. Избрисан сам са списка за Про лиценцу, постојао је страх клубова да ме ангажују у било каквом погледу, а веровао сам да постоје људи који желе човека попут мене. Што се тиче Сава, не бих коментарисао, ионако коначан суд даје народ, а мени је мој народ најбитнији.

Ипак, са намјештањима се тада није стало. И финиш прошле сезоне у Суперлиги обиљежили су многи чудни и сумњиви резултати, Синдикат је причао и о томе, али и о другим неправилностима. Да ли је било која од ваших акција добила епилог?

Што се тиче мог иступања у јавности и пред државним органима, па и МУП-ом, епилог се нажалост зна. Случај је одбијен пред тужилаштвом јер је „недодстајало доказа“,а било их је много. Ради се о нечему другом: нико није хтео да се ухвати у коштац са тим. Наш фудбал је толико заражен, да се неће искоренити неправилности о којима причамо свакодневно. Спорт и Држава су повезани, тако да никоме не иде у прилог, да фудбал, као најпрофитабилнија грана спорта стане и очисти се… Многи ту губе.

Пратећи рад премијера Србије и изјаве министара, чини се да је највећи проблем у српском фудбалу приватизација. Када продамо Звезду и Партизан све ће кренути. Да ли је то баш тако?

Мислим да приватизацију великих клубова нећемо дочекати, пре ће се продати они мањи. Ко је луд да узме на себе дуг од 50 милиона евра? Можда, али ако држава буде
гарант. Реалније је да се приватизују ако доживе посрнуће и судбине Ренџерса или Јувентуса…

Али, када причате о фудбалу, често кажете да није проблем у самом врху, већ напротив, на „дну“, у „извору“…

Дођу избори, па се крене у лобирање, подмићивање и ту креће зараза. Не бирају се прави, већ само подобни, који ће дигнути два прста. Наш проблем није пласман на неко важно такмичење, већ темељ. А, темеље није А тим, већ мали, ситни савези, па на горе, према врху. Квалификовањем на СП ништа нисмо решили, то је само наставак вишегодишњег заваравања, од квалификација до квалификација. Зато ће за наше клубове Лудгорец, Сасуоло и Петражалка и даље бити Манчестер.

Кад смо се већ дотакли репрезентације, били сте и у том тиму, док је Дејо Савићевић био селектор. Да ли је увијек играло и да ли увијек игра 11 најбољих по избору селектора или…… Има ли истине у тези да је Рамадани својевремено састављао први тим орлова?

Како рече велики Ивица Осим, када смо 2000. године разговарали уз ћевапе, никада не треба да игра 11 зналаца, али на позицијама које ти требају, морају играти најбољи. Ми још чинимо уступке клубовима при састављању репрезентације, не би ли некога продали преко репрезентативног дреса. Тешко да ће икада код нас селектор сам да одлучи, веома тешко. Увек ће имати суфлера, па макар оних који ће ти уз пиће „бацити коску“, него име које ће ти заголицати машту… Нас не убија квалитет, већ однос према грбу. Све док се не најеже играчи док се интонира химна, нема о чему да причамо… Сваки играч после позива размишља са ким се ће видети, како што пре да дође до Београда , како би пре окупљања задовољио и себе и друге. Не схватају да треба у репрезентацији, за почетак, да имају САМО исти однос као што га имају у клубу.

Шта вас чини поносним када се сјетите каријере, а шта после њеног завршетка?

Поносан сам што и данас људи причају о мојим играма, односу на терену, улици… У синдикату сам од самог почетка, за њих сам увек ту, јер су ми помогли и када је било најтеже. Поносан сам се јер се полако плаше синдиката и респктују га. Наравно, да није магичне тројке Поледица- Нухи – Лекић, ништа од тога не би било.

Мало је познато да сте током каријере неколико пута могли играти у Партизану, Звезди или Војводини, али да су вас Чачани држали „на кварно“….

Тако је, ја сам сваке године правио договор са Борцем, склапао анексе, али уговор који је ишао у Савез, формални, је увек био на две године. Осим те „варке“, председник Борца је молио да ме не узимају, јер ће Борац испасти из лиге ако ја одем. Мени се лично обратио само покојни Бато Буторовић, председник Војводине, а за интересовање од стране Партизана сам чуо од Томислава Караџића после пар година. Тренер Звезде у то време, чувени Пижон, сматрао је да сам сувише „матор“, а Војводина ме је убеђивала да дођем причом да су Новосађанке најлепше жене…

Прошле године је Суперлига Србије функционисала у новом систему такмичења. Како вам се чини тај систем?

Мислим да држава као што је Србија финансијске не може да изгура већу лигу од десет тимова. Узмите за пример Хрвате, систематским радом следеће године имају пола лиге у Европи. Само смањењем лиге, увођењег тоталног професионализма, стижемо до онога што желимо: јако клупског фудбала, јаке репрезентације и јаког бизниса, јер је фудбал то одавно постао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: