Боцан-Харченко: Наставља се дискриминација Срба на КиМ

Дискриминација покрајинских Срба, а фактички пузеће етничко чишћење, наставља се до дан-данас, написао је руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко у ауторском тексту за Политику.

Боцан-Харченко је нагласио да Приштина, између осталог, није ни испунила своју обавезу да формира Заједницу српских општина на КиМ са извршним овлашћењима.

Ауторски текст руског амбасадора у Србији преносимо у цијелости:

У Србији је и даље присутно интересовање за тему такозваног „косовског преседана“. Појављује се теза о томе да је Русија наводно искористила „суверенизацију“ Косова, да је она чак пробитачна за њу.

Циљ је, сигуран сам, једини – да се унесе раздор у наше односе са Србијом. Али наш приступ је поштен и отворен. Не треба нам да се заклањамо иза „преседана“.

Довољно је да се пажљиво прочитају изјаве предсједника Русије Владимира Путина и министра иностраних послова Сергеја Лаврова да се разумије да руско руководство ставља изнад свега заштиту националних интереса Русије, осигуравање безбједности наше отаџбине и њеног народа, а у својем дјеловању стриктно слиједи међународно право.

Полазимо од исте премисе у контексту рјешавања косовског питања. Став Русије је непромјењив: праведно рјешење треба да се тражи у дијалогу између Београда и Приштине, у међународноправним оквирима дефинисаним у Резолуцији 1244 Савјета безбедности УН.

„Косовски преседан“, заразан примјер самопроглашене „независности“, свакако јесте чињеница.

Сјећам се да су наши бивши западни партнери по рјешавању косовског питања, најприје САД, захтијевали да се колективно утврди, упркос логици реалног живота, да је Косово „јединствен случај“ (суи генерис), а у духу њиховог поквареног концепта „поретка, заснованог на правилима“. На правилима које самовољно одређује Запад.

Тада, 2007. године, категорички смо иступили против тога, упозоравајући на могуће штетне посљедице по европску и међународну безбједност.

Међутим, желио бих да опоменем да су евентуалне површне аналогије ризичне и незахвалне. Да истакнем: „случај Косова“ принципијелно се разликује од ситуације око Донбаса.

Током осам година неколико милиона становника Донбаса је живјело у сталном страху због редовних артиљеријских напада, социјално-економске и хуманитарне блокаде од стране режима у Кијеву, који је 2014. године освојио власт у Украјини путем противуставног оружаног државног удара.

Уз то украјински руководиоци, контролисани од стране Запада, на све начине су саботирали испуњавање Минских споразума, у којима је био предвиђен посебан статус Донбаса.

Сада су пак јавно признали да су им договори са Доњецком и Луганском били потребни само да се купи вријеме, да се од „западних партнера“ добије што више оружја, да се припреме за насилну „реинтеграцију“ региона према сценарију војно-полицијске операције Загреба „Олуја“ августа 1995. године, која је резултирала протјеривањем из Хрватске више од 250.000 Срба.

Русофобију и неонацизам Кијев је унаприједио у државну политику. У тим трагичним условима није била остварива реализација темељних права становништва Доњецке и Луганске Народне Републике, Запорошке и Херсонске области.

Као посљедица тога, након ослобођења тих територија у току специјалне војне операције која се спроводи у складу са Повељом УН, донесене су одлуке о одржавању тамо свенародних референдума о поновном уједињењу са Русијом.

Београд, пак, одлучно се борећи у другој половини деведесетих година против бандитских формација терористичке „ослободилачке војске Косова“ (чије злочине тренутно истражује хашки Специјални суд), досљедно се залагао за одрживо међународноправно рјешавање косовског питања и био је спреман да обезбиједи широку аутономију покрајине.

Без обзира на то, у 1999. години група земаља НАТО-а, без санкције Савјета безбједности УН, под фалсификованим изговором „убијања цивила“ у Рачку, отпочела је оружану агресију против Југославије, суверене и независне државе која је имала легитимно изабрано руководство (уз то да Југославија никада није представљала, а није ни могла да представља, реалну пријетњу за НАТО!).

За Вашингтон и његове сателите у праву није тај ко је заиста у праву, него тај ко је присвојио себи права, „омиљеном“ неоколонијалном праксом.

У алијанси се нису зауставили ни пред тиме да се током варварских бомбардовања користе пројектили са осиромашеним уранијумом.

У 2008. години, када је Приштина, упркос интензивним преговорима који су били у току, једнострано прогласила, уз подршку западних покровитеља, своју „државност“, нису постојали никакви ризици за безбједност косовских Албанаца. Заправо обрнуто.

Да се сјетимо бруталних погрома српског становништва Косова и Метохије 2004. године, сталних акција плашења Срба на сјеверу покрајине и у енклавама јужно од Ибра, као и напада на православну баштину КиМ, укључујући светиње под заштитом Унеска.

Дискриминација покрајинских Срба, а фактички пузеће етничко чишћење, наставља се до дан-данас. Између осталог, Приштина није ни испунила своју обавезу да формира Заједницу српских општина на Косову са извршним овлашћењима.

Јасно је да западној „империји лажи“ није стало до објективних прилика: по мишљењу Вашингтона, међународноправна начела, од права на самоопредјељење до принципа територијалног интегритета, важе само када то одговара његовим себичним конјунктурним интересима.

У случају Косова хтјели су да баце Србију на кољена. Пумпајући Украјину наоружањем, тјерајући режим у Кијеву да ратује до посљедњег Украјинца, уводећи антируске санкције, желе да исцрпе, ослабе и распарчају Русију. Неће успјети ни у једном, нити у другом!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: