Бог

Јерусалим је светилиште Медитерана. Можемо га обићи као туристи, али и као ходочасници. Да Христ није васкрсао, узалуд би била вјера наша, каже апостол Павле. Но да ли су развојем науке потребе за Богом постале мање? Није ли се, у наше вријеме, технологија управо теологизовала?

Пазимо…

Године 1966. астроном Карл Саган обнародовао је кључни критеријум за постојање ванземаљског живота: мора да постоји планета оптимално удаљена од звијезде, као што је Земља од Сунца. С обзиром да у васиони има око октилион планета (јединица са 24 нуле), тада би септилион (21 нула) планета било погодно за живот. Рачуница је показивала изузетне шансе за успијех да се пронађу космички комшије, па се 60-их активирао сет скупих државних пројеката – пише Ерик Метаксис у тексту „Наука све уверенија, Бог постоји“ (извор: Факти) – да би се откриле ванземаљске цивилизације.

Ипак, године су пролазиле, а мрежа радио-телескопа само је ослушкивала мукло ћутање васионе. Људски је ум схватио како је за живот потребно више параметара од Сагановог. Број планета погодних за живот почео је брзински да опада, до свега неколико хиљада, а број параметара рапидно да расте.

Данас параметара има преко 200: потенцијално насељена планета мора да одговара сваком појединачно – иначе ништа од одрживог система на коме постоји живот. Рецимо: кад поред нас не би било у драм подешеног Јупитера са силном гравитацијом, убила би нас киша метеорита. А ми не само да постојимо, каже Метаксис, него и свједочимо о постојању. Да ли је идеална подударност ексклузивних параметара уопште могућа – случајно?

Филигранска подешавања за живот на Земљи ништа су у поређењу с подешавањима за постојање саме васионе. За мање од милионитог дијела секунде послије Великог праска успостављене су вриједности четирију узајамних интеракција – јаке и слабе атомске, електромагнетне и гравитационе. Када би се ма шта у том савршеном односу промијенило, васиона не би могла да постоји. Када би се, нпр. однос између електромагнетне и гравитационе интеракције промијенио и за незнатни дио незнатног дијела процента, могли бисмо само да уздишемо, јер то изнад нас не би било исто небо, јер га не би било. Нити би било нас.

Множењем једног јединог параметра с осталим, шансе за постојањем живота на планети смањују се не геометријском, него астрономском прогресијом. Испада да је аргумент по коме се живот „напросто десио“ у супротности са здравим разумом. Може ли бити да смо динар бацили 10 квинтилиона пута и да смо сваки пут добили „главу“?

Научне чињенице указују да се супер-интелигенција само игра физиком, хемијом, биологијом…

По физичару и теоретичару Полу Дејвису, доказ за рационални план је задивљујући. Оксфордски професор Џон Ленокс казује да што више сазнајемо о васиони, хипотеза о постојању Творца као узрока нашег постојања бива све убједљивија.

Ја мислим да се мисао о Богу зачела пред великом пучином или усред пустиње, јер се само тамо могла стећи идеја о неизмерном и вечном – каже Дучић. И додаје: Зато људима рођеним поред мора пучина изазива само бесну љубав за живот.

Стога, ако и нисам доказао да Бог дебото постоји, потказао сам своје обално постојање, кад и чињеницу да су услови за то били математички готово равни нули.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: