Богови и богаљи

Пише: Мишо Вујовић

Све се пореметило у свету. Општа комешања, сукоби, ратови, економско оробљавање, неравнотежа присутна у свему. Као поремећена црвена флора у човеку. Опстипација или дијареја!?

Код нас је апстиненција и расипништво. Средине или мере нема – ни у чему. Од демократије већини трну зуби. Демократија је владавина те исте утрнуле већине коју усмерава мањина. Циљ мањине је да управо помоћу те већине влада и живи у изобиљу, док њени већински власници битишу у оскудици.
“Гладни ћуте, моћници се љуте, што им још више не љубе скуте”, јечи песник.
Његов бивши колега, сада тајкун и политичар, који добро живи од недостатка доказа, узвраћа:
“Сагни се пред јаким, усправи пред слабим, кад мораш ућути, кад можеш узврати, али свима с’ каматом уредно наплати.”
И изјава бившег хармоникаша, сада једног од најмоћнијих Срба: ”Ако треба да пузим до циља, ја ћу да пузим. Али кад се попнем, ја ћу да газим”, такође илуструје менталитет моћи и моћника.
Највише се буне бивши политички намештеници који се нису квалификовали код нових власти као добар део њихових колега. Али и они ућуте чим им се помене имовинска карта или кућа на таштино име. Биолошка мајка и друга жена ретко иду у пакету.

Новопечени зетови, због генерацијске блискости, боље се споразумевају са таштама него са мајкама, уколико су још живе. У том препакивању живота сувишни су сви сведоци њихове “грандиозности”, укључујући и најближе.
Хронично актуелни високи функционер једино нема чланску карту народне библиотеке и зоолошког врта, никада није научио више од два падежа, али је мајстор у сабирању квадрата.

И он, као и Господар Црне Горе, чува живи континуитет са Брозом. Свака нова власт тражи плен и потпуно је природно да добри “ловци” остану у “експертском” тиму за скупљање харача. Пример у Србији је Група 17 или Динкић и ММФ оркестар “Сини муњо, удри громе”.

У уређеном свету подразумевају се пројекти, високе апанаже и одређене привилегије за вршиоце јавних функција, али је корупција резервисана за оне на највишем нивоу и без угрожавања супстанце.

Коруптивна клептоманија на Балкану дио животне философије

Нажалост, коруптивна клептоманија је на Балкану постала манир или део животне философије сваког грађанина и креће се од двеста грама кафе на шалтеру до милионских цифара на тендерима.
“Не може то, батко”, каже бугарски министар тајкуну.
“Може за пари”, одговара тајкун.
“Не може за пари”, категоричан је министар.
“Може за много пари”, упорно ће тајкун.
“Е, за много пари ће разговараме”, омекша министар.
Код нас држава постаје плен у деловима. Негде део плена раскубу брзо, негде га развлаче. По правилу, господари су моралисти, филантропи и спаситељи, док су егзекутори и харачлије њихови полтрони, по правилу пробисвети и незналице.

Е, управо такви ће нам доћи главе, заједно са онима који нису ни успаванке слушали, већ су хркали чим их подоје и спусте у креветац, а камоли да су прочитали нешто осим црне хронике и понеког естрадног скандала.

Упокојио се академик светског гласа, вест се провукла кроз Политику недељу дана после сахране. Рокнули су мужа певачице, “контроверзног бизнисмена”, брујала је цела Србија.
Нико нема појма ко је Алекса Константинов!? Он је најбољи математичар на свету. Ко је Ђорђе Огризовић – најбољи млади иноватор на свету, проглашен за најбољег од стране Светске организације за интелектуалну својину.

Али сви знају да је извесна старлета, једна у низу, постала читана списатељица. Док нам школе умиру, а у учионицама влада вршњачко насиље, образована младост емигрира, множе нам се салони за масажу, агенције за пословну прању, апотеке, мењачнице и ноћни клубови за свингере и геј популацију.
Све је по заслузи, по Божјем допуштењу, кажу духовници. Ово је време пада, посрнућа или пропадања. Време доњег дела тела и ситних страсти.

Поново је аутожигосање постало уносан посао, као део притисака пред историјски расплет драме Космет на великој сцени светске позорнице, у режији Берлина, Лондона и Вашингтона. Макрон, иза завесе, даје немерљив допринос, знајући да се давањем најбоље прима.
“Не бојим се ја вражјега кота, па да га је к’о на гори листа, но се плашим од зла домаћега”, каже Његош, коме су избрисали чинодејство, признајући му само титулу песника, а сада, на захтев потомака оних о чијој је превери и издаји певао, треба га прогнати и из уџбеника.

Не предњаче у одстрелу Његоша потурице у власти, већ мрки Црногорци попут Радована Радоњића и његове псеудонаучне дијареје по овом поетском колосу, космичкој личности одавно прихваћеној ван граница нашег обогаљеног дуњалука, у коме се, уместо достојанства и неговања слободарских традиција, заговара цирцумцисиа (обрезивање) карактера.
Још нико у свету није после једног века кроз скупштину покушао да огласи неважећим легитимне правне и историјске одлуке свог народа.

Када из памћења у Црној Гори, захваћеној колективном шизофренијом, протерају српске писце, ствараоце, државнике, војсковође, владике и остале историјске горостасе српског рода, створиће не само историјску, већ и менталну промају у глави својих поданика.
“Отац ми је жив, а ђеда је Скупштина Црне Горе 2018. године прогласила неважећим због учешћа на Подгоричкој скупштини”.
Неуморни Јован Маркуш је доказао да је Бенито Мусолини заслужнији за црногорску данашњицу од Јосипа Броза и предложио да се и њему “дигне” споменик.
Расејасмо се од Русије до Беча, Пеште, Будима, Трста. Од ланаца и окова у брдима нађосмо слободу, хранећи душу епом и гуслама и косовским заветом.

Црна Гора деценијама стење у оковима бољшевизма

Огњем, мачем и највиђенијим главама створена је најслободнија српска држава једнаких и равноправних грађана, сваког часа наредних да дају главу за општу ствар. Апсурдно је да Црну Гору моћна Отоманска империја није поробила, а да деценијама стење у оковима бољшевизма, комунизма и клепто-комунизма званог демократија.
Уз све то, поново се захуктава кампања о српским злочинима, уз апсурд да у њој учествују јастребови рата попут Мила Ђукановића, Новака Килихбарде и осталих српских барјактара од Дубровника до Книна.

Далеко сам од помисли да било кога жигошем, али је ударање у здрав мозак толико узело маха да ће и неми ускоро почети да вриште. Смета ми лицемерје нисиоца пароле “праштај и не суди, брате”. Није наше да судимо, можемо да праштамо само у своје име, да се извињавамо за своја дела, кајемо за сопствене грехе, али да осуђујемо сопствени народ или прихватамо колективну кривицу – на то немамо право.
Бога смо се поодавно одрекли, изгнали га из кућа али и из богомоља, у то време опустелих и напуштених као хајдучке пећине.
У храмове смо вековима, док смо се грчевито борили да останемо и опстанемо као народ, склањали и главу и душу, као хајдуци у неприступачне пећине.

Градили смо светиње далеко од путева, скривене од очију и мача завојевача. Та станишта Господња су нам очувала име, спасила душу, јачала ум, чистила крв, чувала семе за време у ком ћемо поново стасати као слободни народ, налик на онај пре “народнога слома” и нестанка царства.

Народ смо постали, не само крштењем, језиком, вером, именом, борбом и територијом омеђеном победама, већ избором вредности у којима је духовна вертикала као доминанта обликовала свест.

Оно што је данас остало да сведочи и што нам отимају и оно што су вековима грабили и пленили и данас краси најелитније ризнице и музеје широм васељене, говори да смо заиста представљали важну цивилизацијску тачку између Истока и Запада.

Обе капије чуване су нашим стражама под различитим барјацима. Осуђени да служимо и једне и друге, да нас деле, исламизују и унијате, да својом крвљу подмирујемо туђе рачуне, да опстанак плаћамо данком у крви, свили смо се око Творца молећи се да нам наше прегалаштво благослови и снаге нејаке ојача и умножи, да поново као слободни људи живимо у слободној земљи.
Бога се сетимо у невољи, клонули и обамрли. Цареве некрунисане ћораво следимо. Страдија и Вођа постају огледало Наших дана.
Има и данас људи, невидљиви су, збуњени, ушушкани. Био би мрак да их нема. Глас лажова увек се даље чује и дуже одзвања од гласа истине. Поштен човек се црвени када доказује оно што је очито, док лажов, као добошар, уздигнуте главе пласира неистине.

Силовање и убијање истине је злочин, а сваки је злочин наплатив макар до деветог колена. Свака је истрага ’рана наопака. Шта остаде од Петровића – осушено стабло са једном јаловом гранчицом?! Кадића су пуна шљемена у сва три завета. Има их и код Мухамеда и код папе, али највише под капом Христовом.

Шта хоћемо бришући себе!? Брисање памћења је кошмар празнодушја и тескобе. Хоћемо ли, к’о муслимани, да се шуњамо, сагињемо или насрћемо на свачији поглед? Срби су једини народ утрнулих чула, расејан и обезглављен, препуштен милости охолих непријатеља, ослепео од сујете, похлепом обогаљен.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: