Богумилска песма – Миодраг Павловић
Миодраг Павловић
Траже моју главу.
Све што на главу личи
бацају по ливадама на хрпе
и ноћу газе коњима.
Земљи отварају окна
те ваде сребрну руду
што глави пророчкој слична је,
па је обесе о храстово грање.
И облаке кад људски покажу лик
чакљама свлаче и копљима боду.
Траже моју главу
а нису ни чули моју реч.
Као гуја без отрова у глави
по гудурама лежим
немоћан да своју кожу променим.
О кнежеви пијани
што ме са бедема вребате
зар мислите: неће мој говор
даље од локве моје крви?
Земљи сам близак,
она боље памти речи но крв;
у недра ћу јој казати, загрљен са зовама,
све што о љубави знам.
Мали је ваш мач
да читавој земљи главу посече.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Očigledno da naša draga Alma ne poznaje pisca i njegov društveni angažman, njegovu političku ostavštini drugosrbijansku.
Inače pjesma je posvjećena bogumilima bosanskim koje posječe mač “ mrskih srpskih“ Nemanjića. Kao refleksija na davne dane srpskoga barbarizma.
Čovjek je inače budala. Da nije bio bi veliki pjesnik.
Ovako …
Изгледа да си ти претекао, језик ти је остао читав.
Само ти језик треба мало опрати од отрова.
А модрицу на твојој души оставити нека плаветни.
Нека она нађе утеху код твоје сорошоидне браће.
Иначе, глумиш богумила зато што је то модерно.
Тако је најлакше сакрити своје антисрпство.
Тако је најбоље исказати своје антиправославље.
Divno !
M.Pavlovic, veliki nas pjesnik i veliki rodoljub.