Бојанић: Данас, сви знамо за Сребреницу а гдје је наше мјесто српског ходочашћа?

Пише: Ђорђе Бојанић

Овај текст није усмерен ка Сребреници, ту су јасне намере али и чињенице. Трагично је што ми у Србији имамо  невладине организације и појединце који срећом нису у власти  а траже да се 11. јул прогласи Даном сећања на геноцид у Сребреници… изгледа да су заборавили на праве геноциде и етничка чишћења које су Срби имали скоро у свим ратовима. Зато ми неке ствари морамо да покренемо и изменимо, наш однос према нашим жртвама, наш циљ мора да буде да за наше жртве и стравичне злочине чује цео свет. Бојим се да ми жртве геноцида не постанемо геноцидни народ једини у Европи. А за то постоје намере које су врло лако могле да се остваре, да није било реакције наше братске Русије када су енглези предложили свој нацрт резолуције којим је требало да српски народ, уз само још једно племе у Африци, буде проглашен за геноцидан, за ту срамну енглеску резолуцију хвала председнику Руске Федерације Владимиру Путину, који је спречено да такав жиг не жигоше српски народ.

Данас нам је свима јасно да је запад подржавао заташкавање геноцида над Србима, за ту слику ми сами морамо да се изборимо да је промијенимо, и да буде онаква каква и јесте. Запад свакако неће рећи истину и чињеницу коју не знају ни Срби нити светска јавност  да је у околини Сребренице у току Другог светског рата „нестало“ око близу 8.000 Срба.

Због ових жртава које ћу у тексту споменути ми Срби морамо имати место СРПСКОГ ХОДОЧАШЋА, тамо где ћемо се сви окупити, можда се и на тај начин саберемо и Васкрснемо… нећу свакако споменути све жртве и сва страдалаштва у тексту (сва свакако и не могу да се спомену, у оваквом кратком новинском тексту), али, који ће свакако да дирне у душу свакога ко га буде прочитао.

Зато и не сме бити изговора да нема пара, макар давали и новчане прилоге појединачно. Иза овога мора да стане држава. Охрабрује и чињеница да се о овоме прича и размишља, некада о овој теми није ни било речи ни размишљања, а у комунизму није смело ни да се спомене.

Срећом да ми бар данас у Згради Команде Копнене војске Србије, на Тргу краља Александра у Нишу имамо музеј (до скоро то је била немогућа мисија, да се тако нешто налази у Згради команде)  у коме  је јединствено и професионално саткана целокупна историја Српског народа, инпресивно, очаравајуће, урађено је оно на шта се чекало деценијама, оно што Србија није имала до сада, целокупна Српска историја на једном месту. А за све ово најзаслужнији је командант Копнене војске Србије генерал Милосав Симовић и његови сарадници.

Ево зашто нам је неопходан меморијални центар за све српске жртве… место српског ходочашћа

Кренућу од краја средњег века, и питам се, зар Меморијални центар нису заслужили јунаци и браћа Мрњавчевићи са Марице и Кнез Лазар и његови јунаци  на Косову пољу док су бранили Европу од Османлија?

Сетимо се пореза у живој деци или данка у крви, набијање Срба на коље од стране Tурака, зар та вековна патња и страдање српског народа није заслужила Меморијални центар?

На тај начин морамо да обележимо и страдалаштво кроз сеобе Срба из 1690. и 1739. год.

Морамо се сетити и идеологије Старчевића, зато данас имамо Хрватску скоро етнички чисту од Срба, сетимо се пописа из 1910. где се преко 90 посто становништва у Дубровнику изјашњавало као Срби и писало српским језиком, а данас? Ако то није довољно, треба рећи да је тадашњи папа, Лав XIII (1810-1903), јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби.

Шта рећи о јунацима са Цера, Дрине, Колубаре, јунаци који су на минус 30 прелазили албанске гудуре  пешке, и они који су гонили швабе преко Кајмакчлана… сви они који су у том страдалаштву и патњи гинули да нама данас буде боље, зар они нису заслужили Меморијални центар?

Пре нешто више од сто година, 13. марта 1917. год , у селу Грбавчу, у знаку велике одмазде због учешћа Сврљижана у ослобађању овог краја за време Топличког устанка, бугарски окупатор је убио 63 људи, међу којима је било девојака, младића, чак и једна трудна жена. Тада су бугарски зликовци  распорили утробу мајке и из мајчине утробе извадили близанце, зар они нису заслужили Меморијални центар?

Зар није заслужио Момчило Гаврић (најмлађи каплар на свету), Милунка Савић и многи други Меморијални центар? Који до скоро ни споменике нису имали а није се ни знало о њима.

Зар сва она зверства која су чињена у НДХ, што људски ум није забележио, зар те жртве да данас немају Меморијални центар? Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Били су далеко гори од нациста и фашиста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

Кренућу детаљније од страдалаштва које се сада полако потискује и покушава да се Српске жртве умање, којих је више од 700.000 а по неким изворима и до милион жртава… Морамо знати сурове чињенице да су они који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима (СРБОСЕК) или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави. Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани. Зар ове жртве не заслужују Меморијални центар?

Па ваљда је заслужила Стојанка мајка Кнежопољка, Меморијални центар док је бежала од разуларених усташа са децом?

Зар да заборавимо страдање српских ђака у Краљеву и Крагујевцу од стране нациста (Немаца). Зар ова деца не заслужују Меморијални центар?

Да се присетимо жртава савезника који су Ниш, разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су гађали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине… На њиховим савезничким бомбама је писало „Срећан Ускрс”. Зар ове жртве не заслужују Меморијални центар?

Са Косова и Метохије је током Другог светског рата исељено много Срба, куће су им спаљиване, уништавани су културни и верски објекти, школе су затваране а књиге на српском језику  забрањиване.

У злочиначкој акцији дивизије Скендербег страдало је око 10.000 Срба а протерано око 100.000 Срба. Све уз подршку Мусолинијеве фашистичке државе, а касније тај темпо расељавања Срба се наставља уз комунистичку Титову власт. У току рата масовно су се насељавали Албанци (више од 100.000)… а Срби протеривани са својих огњишта. У току рата од стране шиптара порушене су до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане.

Зар да немамо обележје за све страдале Србе од фашиста, нациста, арнаута и бугарских бајонета… и страдања у братоубилачком рату када смо били заведени у Другом светском рату?

А ПОСЛЕ РАТА ВЛАСТ КАО ДА И НИЈЕ БИЛА СРПСКА… и није. Поново смо били омађијани Југословенском творевином, и поново се одрекли да будемо СРБИ!

Зар да не обележимо и српске жртве са ГОЛОГ ОТОКА?

Сви знамо за Сребреначке жртве. СРЕБРЕНАЧКЕ И БРАТУНАЧКЕ жртве… у чему је разлика?

Не назире се чак ни  резолуција о СРПСКИМ жртвама, нема осуде Ћамила Дураковића, Мајке Сребренице ћуте… НВО  сe не оглашавају!? Зашто?

Да не заборавимо шта се десило…

На Петровдан 1992. године муслиманске снаге под командом Орића упале су у српска села Залазје, Биљача, Сасе и Загоне и убиле и измасакрирале 69 српских цивила, више од 70 ранили, а 19 се воде као нестали.

Током троипогодишњег рата на подручју општина Сребреница, Зворник, Милићи, Братунац, Власеница и Осмаци, убијено је најмање 1.300 лица српске националности, док је на ширем подручју средњег Подриња и Бирча убијено укупно 3.267 Срба, међу којима је било највише цивила, жена и деце. И да не заборавимо… прве жртве у Подрињу биле су СРПСКЕ!

Зар нису заслужиле српске жртве Меморијални центар које су страдале  у злочиначкој хрватској ОЛУЈИ?

Како да заборавимо зверства и жртве  НАТО пакта… и разарање и посипање Србије уранијумом, и жртве које и данас имамо од те злочиначке агресије и отрова који су посули… зар они нису заслужили Меморијални центар?

Зар нису заслужили јунаци са Паштрика и Кошара Меморијални центар?

Зар нису заслужиле српске жртве од шиптарског терора на окупираном Космету Меморијални центар?

Национална стратегија и оквир, без тога не може…

Због свега горе наведеног, а доста тога није наведено, нама је потребна национална стратегија и национални оквир. Задатак матице је да штити све Србе широм граница и да покуша да их врати старим коренима и по могућности вери… зашто да не.

Такво сабирање нам тешко иде… а разлог који јe данас јасан, је што је крајем Другог светског рата у Србију дошла друга идеологија (комунистичка) и “гумицом” покушала да обрише комплетну историју српског народа.

Можда би било добро да се угледамо на Јевреје и њихов национални оквир… њихов ЗИД ПЛАЧА (Холокауст) треба узети као пример за стварање српског “браника” зар Јасеновац није наш ЗИД ПЛАЧА… све док немамо МАУЗОЛЕЈ за све страдале Србе, не можемо напред, такве нас неће ни Европа. А зашто га немамо?

Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, као и за много тога… кривца не треба тражити у комунизму, Титу, титовим марионетама и гњидама… већ у нама самима, ми смо трпели национално, родољубиво и православно угњетавање и спутавање… зарад социјалног мира.

Као пример мог чуђења је и маузолеј на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, и данас се тамо може видети хрватска шаховница, као реликт југословенства, иако су тамо сахрањени искључиво Срби… они Срби који су се борили баш против тих хрвата коњушара… југословена. Зар то није тужно?

На пример, колико нас зна да је на Јиндриховицама страдало 7.100 Срба у Великом рату, одговор је врло мали број Срба. Колико нас зна за бугарске бајонете, дуго се у школама није спомињао Топлички устанак, шта се десило са нашим инвалидима из Великог рата, како су окончале живот поједине војводе из Великог рата?  … а Други светски рат и да не спомињем. Ово су само нека болна питања.

У 20 веку србима је било битније братство и јединство од родољубља, што се показало као велика грешка. Једна од већих је она из 1918. и стварања вештачке творевине КСХС и 1929. Краљевине Југославије. Да није било те 1918. не би било ни аустроугарског каплара.

Шта се то десило са Србима 1941. год, тада смо олако кренули за туђим интересима, чудно је и да је тада мало људи говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину. И шта се десило после јуначких урлика и парола “Боље рат него пакт“ и “Боље гроб него роб“ да ли су тако Срби повратио своје “назови“ достојанство и почели исписивати нове странице савремене историје које ће се показати као доста лоше за наш народ… а те пароле су нас одвеле право у грађански рат. Ми ни данас не разумемо залагање Милана Недића и његову визију спасења Српства.

Што је најгоре ми из тог грађанског лудила, опчињени комунизмом и оним човеком који нас је држао на нишану на Церу и Колубари, крећемо у нову будућност и суноврат који ће се десити након 10 година од маршалове смрти… од ових последица ми ни данас не можемо да се опоравимо, али се радо сећамо, делимично лагодног живота, а последица нисмо ни свесни.

Као да смо били зачарани, опчињени, замађијани, не можемо се отрести југословенске авети. Она нас све више стеже, хоће да нас удави, а ми молимо да нас не напушта… и желимо да нам се врати.

Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.

Док сву ову проблематику не схватимо и разумемо ми нећемо моћи даље… образовање мора да прихвати овај изазов, изазов чињеница и истине. Морамо се изнова едуковати, многе ствари су прошле поред нас, нисмо их разумели, нису нам биле тада битне… сада је време да сазнамо истину, као и оне ствари које су биле на историјском сметлишту као небитне.

Зар није понизно темељити нашу историју од Немањића и Константина Порфирогенита… шта је било пре њих… где су били Срби? Питам се да ли треба дозволити албанцима да тврде да потичу од Илира, а доказа нигде (тиме смо ми сами дали право шиптарима на отцепљење, а да тога нисмо ни свесни)… где су деманти, а до скоро смо то потврђивали ми сами у уџбенику за 6. разред.

Зашто не разјаснимо ко су бошњаци, ко су Срби католици и шта се са њима десило… то су битне ствари које морају бити јасне и свима доступне. Морамо разјаснити темељно шта се то десило са Србима у Хрватској, Босни, Македонији, Црној Гори… ми као матица морамо имати стратегију како те србе вратити коренима… свакако та стратегија мора дуго да траје, можда и цео век, али морамо је имати.

Сетимо се, за време Другог светског рата у Србији је било подела… партизани, четници, недићевци, љотићевци (све сами СРБИ)… после рата југословени… а надам се сад само СРБИ… па ваљда смо нешто научили… нећемо се ваљда опет делити… а истину морамо знати и из ње нешто научити… грешили смо и испаштали… једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, СРБИ смо !!!

Зашто о погрому Јевреја зна цео свет (и треба да зна, то је за пример), о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша.  Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО, то је велико питање?

Ми данас морамо поново да радимо на уједињењу свих СРБА, ма које вере били… то је дуг процес, едукација, образовање и медији су врло битни… а ту ће нам наша историја помоћи.

Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?

Шта је са омладином…

Ко је крив за део  наше омладине… која пише латиницом, користе стране изразе, носе мајице са енглеским и америчким заставама, воле мекдоналд, слушају страну музику… (све је то лепо…) и ту не треба тражити кривца. Треба деловати едукативно и васпитавати како у школи тако и код куће, баш онако како се васпитава и омладина у Америци и Енглеској, да ли они носе мајице са српским грбом? Врло ретко можемо видети на нашим путевима (аутопут) да се виоре српске заставе, за разлику као на пример на путевима у Албанији, Хрватској, Грчкој, Македонији… тамо се на сваком месту виоре заставе (што је и врло лепо видети, тако поштују себе и своју државу). Зар се ми стидимо наше заставе? После се чудимо што омладинци носе мајице са америчким и енглеским заставама… А уз то им поједини школски директори скидају мајице са ликом Принципа и заставом Космета. Можда,  због таквог става ми ни данас немамо попис свих српских жртава геноцида.

Одавде треба кренути… створити и осмислити стратегију и национални програм Србије, када те оквире имамо, лако нам је да даље делујемо и да се боримо за наше територије Косово и Метохију и Републику Српску… али без стратегије и националног програма, биће све тешко.

Ако хоћете да уништите један народ… уништите његову историју… ту вам рат није потребан!!! То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо!!!

Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.

ЗАТО, МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ШТО ПРЕ МОРАМО ИЗГРАДИТИ И ИМАТИ… ГРАНДИОЗАН, ТО ЗАСЛУЖУЈУ НАШЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ!

Има наде!

Приредио, Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја

Српска историја

Прочитајте ЈОШ:

”Основи црногорског национализма“ Савића Марковића Штедимлије или монтенегринство на климавим ногама

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: