Бојић: Право на двојно држављанство општеусвојен евроатлантски правни стандард

Бојићев осврт на ово актулно питање у Црној Гори преносимо интегрално.

„Државлјанство је основно право човјека, јер је оно ништа друго него право да се уживају права”

  (Предсједник Врховног суда САД, Ерл Ворен, 1958).

Најцитиранију и најпријмењиванију дефиницију држављанства је дао Међународни суд правде у случају Нотбом (Ноттебохм Цасе): „У складу са праксом држава, арбитражним и судским одлукама и мишљењима писаца, држављанство је правна веза која има као своју основу друштвену чињеницу везаности, постојање стварне везе, интереса и емоције, заједно са постојањем реципрочних права и обавеза.“ Држављанство има два аспекта: израз суверености државе (домаине рéсервé) и људско право (хуман ригхт), тј. двије компоненте. Европска конвенција о држављанству из 1997. је задала енорман значај праву на двојно/вишеструко држављанство. У Америци, Организација америчких држава је дато учинила Америчком декларацијом о правима и обавезама човјека и Америчком конвенцијом о људским правима: свако лице има право на држављанство. У америчком систему људских права од значаја за ову материју је и јуриспруденција Интер-америчког суда за људска права. На афричком континенту ту је више међународних правних докумената о праву на држављанство као људском праву, Афричка повеља о правима и благостању а Афричка комисија за људска права и права народа је 2013. усвојила и Резолуцију о праву на држављанство. Имајући у виду распрострањену заступљеност прописивања права на држављанство као људског права, таква регулатива је на међународно-правном нивоу изнедрила право на држављанство као људско право и као дио позитивног међународног права. Пракса Евопског суда за људска права (даље: ЕСЉП), право на држављанство штити посредним путем, штитећи друга људска права предвиђена ЕКЉП и пропратним протоколима, гарантујући заштиту релевантниих с њим везивних људска права.

Њемачка је дуги низ година иако у скупини земаља мањиние у ЕУ била фундаментални стожер екслузивног, тј. искључивог а противник двојног, тј. вишеструлког држављнаства. Она је била непосредан узор и Црној Гори. Круцијални законододавни подухват који је произвео пресудан утицај на све просвијећене земље свијета је нови Закон о натурализацији Њемачке који је ступио на снагу 27. јуна 2024. увођењем двојног држављнаства и потпуним поједностављењем и модернизацијом процеса натурализације, стицања држављанства путем пријема без одрицања од оног које одређено лице већ посједује. Овај закон, познат као закон о модернизацији Закона о држављанству (СтАРМодГ), је планиран почев од 2023. у циљу да натурализацију учини доступном. Главне промјене јесу:: Укидање § 10 пара. 4 СтАГ: нема одрицања од претходног држављанства да би се добило њемачко. Претходни изузетак по §12 СтАГ је такође укинут и није потребан. Период натурализације је скраћен са 8 на 5 година, што значи да се захтјев за натурализацију подноси након само пет година легалног боравка у Њемачкој. Са Ц1 цертификатом и посебним интеграцијским достигнућима, натурализација је након само 3 године Генерације гастарбајтера услијед поједностављених услова за језичне цертификате за њемачко држављанство су изузети од тог теста натурализације. У Њемачкој је тако омогућено и олакшано стицање двојног држављанства. Скраћење рокова натурализације пружа брзу интегрирацију у сва права и обавезе као и за њемачког држављанина.

 

Француски грађани од 1973. смију имати двојно, па и вишеструко држављанство, уз одговарајуће разумне и савладивеw услове који се сада додатно либерализују. У Француској нпр. неограничено важи иус соли: ко се роди у њој добиће њено држављанство (а уз неке услове), независно од држављанства родитеља. У Шведској је дуго важило правило избјегавања двојног држављанства до 2001. кад је шведским грађанима омогућено да траже друго држављанство, а да не изгубе шведско. И обрнуто, досељеници у Шведску се не одричу свог држављанства. Социолог Тхомас Фаист у Шведској види потенцијални примјер за друге државе јер се на двојно држављанство не гледа као проблем већ као на допринос интеграцији. Шпанија допушта двојно држављанство, с лицима из земаља с којима је склопила уговоре, као што су Португалија, Андора, Филипини, Екваторска Гвинеја, земље Латинске Америке и друге државе. Португалија допушта двојно држављанство. У Сједињеним Америчким Државама двојно држављанство предвиђа Закон о имиграцији и држављанству из 1952. Не постоји законска забрана Американцима да имају друго држављанство, што им омогућава да имају више држављанстава и то без икаквих проблема. Канада дозвољава двојно држављанство од Закона о држављанству из 1976.. Канадски држављани тако могу стећи додатно држављанство без потребе да се одрекну свог канадског држављанства. Албанија усвојила закон о двојном држављанству тако од 2012. Албанци у Црној Гори неће ризиковати да изгубе црногорско, како би добили албанско држављанство. Филипини су дозволили вишеструко држављанство од увођења Републичког закона број 9225 2003. и додатно, ако се положи заклетва на вјерност, може се поново стећи упркос претходном одрицању од филипинског држављанства. Нигерија као и већина афричких држава сходно Закону о држављанству из 1967 .генерално допушта двојно држављанство а нарочито од 2024. У Мароку је двојно држављанство дозвољено од рођења, али прије увођења новог закона о натурализацији у Њемачкој, примјењивала се обавеза опције, па се до 21 године мора одлучити да ли жели задржати мароканско држављанство или не.

Турска допушта двојно држављанство према члану 44 турског Закона о држављанству (Мадде 44). Ако се стекне друго држављанство, то се мора пријавити властима, које ће затим уписати двојно држављанство у цивилни регистар. У Аргентини, двојно држављанство је дозвољено по Леy де Циудаданíа. Аргентински држављани могу стећи додатно држављанство без потребе да се одрекну аргентинског држављанства. Бразил такођер допушта двојно држављанство са Законом о држављанству бр. 818 од 18. септембра 1949 .До сада  Бразилци су морали подносити захтјев за опцију задржавања како би задржали своје бразилско држављанство. Овакав захтјев се више неће примјењивати због увођења новог закона у Њемачкој. Није потребна додатна аргументација која би експликовала немјерљив утицај Њемачког законодавца који је свео земље ЕУ (у Аустрији слиједе тек сад законске новеле) које не прихватају двојно држављнство на такозване три односно двије балтичке земље бившег Совјетског савјеза које су у зони граничних ратних, специфичних дејстава. Према томе, може се изрећи да државе Европске уније скоро безиузузетно не само прихватају него форсирају правну установу двојног држављанства. Такав је још и изразитији случај са Сједињеним америчким државама, као и с Канадом, са Аустралијом и др.

Резимирано, у земљама евроатлантског свијета којима декларативно стремимо двојно држављанство је аксиом.

Код неупућеног би изазвало озбиљну конфузију због чега је покретање не само легитимне него чак пожељне иницијативе усклађене до танчина с процесима савремене правне цивилизације евроатлантских процеса изазвала толико узрујаности, турбуленција, непримјерених, неучтивих и невјероватно агресивних реакција и сулудих оптужби.  Посреди је група идеолошких и идејних твораца модела искључивог црногорског држављанства техеранског типа који су осмислили и исфорсирали од 1999. „мученичку“ норамативу држављанства а ипак налик „Кући оод ћерпича“.

Наиме, Црна Гора је инсталирала најригорознији, монструозан и најперфиднији модел држављанства који је десетине хиљада невољника, у статусима избјеглица и расељених лица проводио кроз „ход и чистилиште до држављанства“ и то најнехуманији могући начин, нпр: „невољници су упућивани да напусте Црну Гору на Божају, па уђу наново, јер им је дотад законит привремен непрекидан боравак (формула 1+2) било улаз за непрекидан сталан законит“, што је бесмислица. Из Европске конвенције о држављанству Црна Гора је за разлику од других увела максимални рок чекања за држављанство од свих 10 година, а Њемачка данас 5 или 8 година или 3. Ноторно је да је прије и у вријеме референдума „физички и административно“ одузето бирачко право за око четврт милиона лица која су у току трајања СФРЈ и СРЈ из разноврсних основа сељена широм те некада заједничке државе, што тангира забрану очите дискриминације услијед државне сукцесије и то је регулисано словом Европске коннвенције о држављанству.

Коначно, Црна Гора је једина држава која је ставила „резерву“ на члан 16 Европске конвенције о држављанству.

 

У Енглеској се то назива цхеррy пицкинг (бирање трешања), што је наклоност и селективан избор (овдје норми).

Ово упркос том да је Европска конвенција о држављанству 1997. била резултат рада Парламентарне скупштине, Управног комитета за људска права (ЦДДХ), Европског Комитет експерата за вишеструко држављанство (ЦЈ-ПЛ), преименован у Комитет експерата за држављанство (ЦЈ-НА) Европског комитета за миграције (ЦДМГ), Ад Хоц Комитета правних савјетника за међународно јавно право (ЦАДХИ) као и Комитета експерата за породично право (ЦЈ-ФА), што је финализовао ин фине Европски комитет за правну сарадњу (ЦДЦЈ) 29. 11.1996. Ту резерву Црна Гора треба писано повући по члану 29 став 3 ЕКД Генералном секретару Савјета Европе. Императивна забрана дискриминације приликом државне сукцесије је додатно слојевитија и сложенија због мноштва испреплетаности односа са свим републикама бивше СФРЈ а највише с Републиком Србијом као другом чланицом СРЈ у свим областима људске егзистенције, сфере личних живота, крвног сродства, економије, здравства, историје. Злостављачко поступање са српским становништвом СФРЈ и СРЈ које чини велики дио и Црне Горе било је зарад виших интереса (најмање државних), како их год ко разумијевао и то био у стању, али зашто је даље настављено?Након 3. јуна 2006. Устав и конексни закони у вези држављанства су још изоштравали и екстремно перфидизовали стање што објашњава да то није била ствар независности државе Црне Горе већ аритметичке формуле останка на власти „четвртвјековне тоталитарне елите“.

Управо је то узрок постојеће хистерије и фрустристраности. Бивша елита је била увјерења да октроисано и одсјечено у једном историјском замаху бирачко тијело по укусу и мјери те елите, одржаваће ту елиту на власти или близу ње на површини, и тако тиме – спријечити напредак Црне Горе.

Графике земаља које не прихватају двојно и вишеструко држављнаство нећемо моћи наћи путем примјерене компаративне методологије пандан Црној Гори.

То свакако нијесу Кина и Индија јер је свима познат њихов иманентан проблем, неће ни Јапан који због своје инхеренције у домену дефицита простора у том контексту нема могућност примјене, а неће нам бити ваљда упоредник и узор Иран која предводи корпус земаља идеје искључивог држављанства. Слаби су изгледи да агенда Техерена може бити примјер Црној Гори.

Такође ни Суринам, Бангладеш, Либан, Катар, Мадагаскар. У јавном простору се најучесталије и веома упорно заступа поређење Црне Горе са Сан Марином и Андором, без података да ове државе Андора 468 км² плус Сан Марино 62 км2  имају 4 пута мање површине од опоштине Никшић (2.065 км2) а по броју становника 33.000 Сан Марино плус Андора 85.000 становника приближно општини Никшић. Ту је мањи проблем компаративе јер те микродржавице уопште нису чланице Европске уније, Андора је француско/шпанско-каталонски посјед. Шефови те државице су удружено француски предсједник Макрон и бускуп Жон Енри Вивес. Док је код Сан Марина случај да је ријеч о неспорној италијанској егзотичној микро-републици. Ни њихова сврха и садржај као нити један смислен упоредник, паралела нема никакве релевантне везе с Црном Гором. То тако бива када се мјешају бабе и жабе.

Закључно, у овом моменту двојно држављанство је заступљено у 24 од 27 земаља ЕУ са тенденцијом и са специфичностима на које је раније указано а да на свјетском нивоу приближно 160 од 193 држава има заступљену ту установу са тенденцијом даљег акцептирања утицајем Њемачке, изузев тврдог става Ирана. Није вјероватно и не треба дуго промишљати и донијети адекватну одлуку у вези са усвајањем предметног правног института.

Компаративна методологија има своје законитости, па ћемо закључити да је увођење двојног држављанства по угледу на земље евроатланстке провенијенције, путем прецизних новела закона о држављанству није спорно.

Правна сигурност, државна независност и сувереност не може бити ни разложно појмовно додирнута, изузев што то јесте тренутно пропагандно партијски пожељно, али ће убрзо утихнути, па ће се у побољшању дате нормативе несумњиво придружити управо они опонентни, јер накана нове власти није никакво рушење државе већ бољи живот.

Увођење двојног држављанства треба реализовати кроз хетерономне правне норме Закона о црногорском држављанству (општост), да важи за све и сваког а не билатералним уговорима (с Македонијом 2009. закључен, и ратификован у Македонском парламенту, а код нас прећутан)) у складу са чланом 45 Устава, јер се по члану 2 став 1 Закона о црногорском држављанству, црногорски држављанин који има држављанство и друге државе сматра (пресумира-претпоставља) црногорским држављанином у поступку пред органима Црне Горе.

Предметни дио је био сведено посвијећен установи двојног држављанства, али без политичких права и слобода.

Стога се овај део тиче минималистичких неполитичких права држављана које стање безнађа је напиторескније дала немачки теоретичар политике и филозоф јеврејског поријекла Хана Арент у „Поријеклу тоталитаризма“: Када неком одузмете или не дате држављанство, то је као да му одузмете свјетовност, (…) Човјек, који није ништа друго него човјек, губи управо оне карактеристике које омогућавају другим људима да према њему поступају као према другом људском бићу (…) Они би могли да живе и могу да умру а да не оставе ама баш никакав траг“. Иторијска вертикала прати држављанство као институт поданика-штва појединца некој власти до вјерности државама без обзира на власт уз уважавање права на достојанство у склопу људских права: од поданика до држављанина.

У другом дијелу аутор ће образложити јасан и проверив начин и струкурирање бирачког права на темељу стварног (а не номиналног и фиктивног) пребивалишта у Црној Гори, да само они којима је то центар животног дешавања (тачке корелације – везивања: стан/кућа, посао, породица итд) могу и јесу власни остваривати бирачко право, што је уставни кумулатив уз двојно држављанств, али без правноваљане и без довољно поуздане законске разраде. Другим дијелом ће се дати осврт на „пројекат“ закона и подзаконских аката и како, шта даље – де леге ференда.

 Извор: РТЦГ