Бојић: Случај “Тунел“ показао да је судство прешло сваку црвену линију

„Да је стање у нашем судству прешло сваку црвену линију, то је ноторно, као и то да настају фаталне последице, око чега афера “Тунел” данас мање представља криминалну аферу и случај, а много више и најилустративније нешто што бисмо могли основано назвати “дијагнозом судства” „,, сматра адвокат Владан С. Бојић.

Бојић је у разговору за Портал РТЦГ поручио да се по овом питању нешто хитно мора предузети.

„Да ли је та замјенска норма легитимна, јесте. Да ли је уравнотежена не знам, али да ли је нужан одговор: на очајну ситуацију у којој се судство налази и реакција на неприхватљиву неуравнотеженост, нужан је“, навео је он.

Одговарајући на питање да ли је оправдана иницијатива министра правде Андреја Миловића за измјене члана Законика о кривичном поступку, а у односу на чињеницу да на слободу излази велики број осумњичених за најтежа кривична дјела, Бојић је одговорио да нема текст приједлога Законик о изменама и допунама” Законика о кривичном поступку, сем јавне нарације из медија.

„Ту се начелно каже да се аброгира законски лимит од три године трајања притвора. Каква је друга правна норма која је замјењује нисам упознат? Да је посреди разумљива реакција, готово рефлексна – то је и неспорно и природно. Законодавац мора дати адекватан одговор на околност терминалне фазе у којој се судство већ дуже налази. Да ли такво стање судства користе браниоци, тј. адвокати, користе, што је с једне стране легитимно, а да ли је у складу са професионалном етиком адвоката, наравно да није. Јер, адвокатура као сегмент правосуђа није излована од правосуђа и није да и њу нису добро “нагризле” опште бољке које су захватиле цијело правосуђе. Адвокатура дијели судбину цјелокупног правосуђа, али уједно она је опонент сваке власти која једина има монопол принуде и једина располаже принудом“, појаснио је Бојић.

Бојић сматра да се „контрола трајања притвора” од клишеиране и површне, треба законом егзактно регулисати како би та контрола била суштинска и стварна.

„Дакле, такође је и то нужно. То се односи и на стварни и истински третман изузетне и рестриктивне мјере притвора, јер је досадашње практиковање одређивања и продужавања притвора такође, потпуно неприхватљиво, имајући у виду алтернативне мере прописане чланом 166 ЗКП-а. Алтернативне мере су плод развитка, достигнућа и тековине модерне правне цивилизације, па се зато у сваком конкретном случају морају приоритетно и на првом мјесту размотрити, па тек онда евентуално посезати за одређивањем притвора. Створена је и креирана перцепција у јавности да онај ко није у притвору није крив, односно да није кривично одговоран, дотле да се јавно “осуђује слобода” (кад изостане мјера притвора). То је апсолутно погрешно. Досадашња пракса је, између осталог, деценијама уназад била таква, да је притвор преображаван у казну, путем “копи пејст” рјешења о одређивања и продужавања притвора, често потпуно бесмислено, чак и без минимума здраворазумних аргумената, ако уопште јесу аргументи. Примјетна је кроз праксу компромитација института јемства, који процес уме да траје месецима и годинама а у развијеним правним системима примена тога институт се мери “данима”.

На питање да ли има одговорности и адвоката који намјерно одуговлаче суђења, Бојић је одговорио да нико не може оспорити да је одуговлачење поступака, односно суђења у стварности честа процесна стратегија бранилаца, тј. адвоката прорачуната на бази законског лимита трајања притвора од три године из члана Законика о кривичном поступку.

„Међутим, ту треба имати у виду чињеницу да адвокати по еманацији професије немају власт, нити било какав прерогатив власти, због чега им је процесно одуговлачење “једино легитимно оружје”, па је на законодавцу да разумно уреди ту материју уважавајући јавни интерес с једне, али истовремено не угрожавајући интересе и права окривљених, с друге стране“, истакао је Бојић.

Саговорник Портала РТЦГ сматра да је до пробијања законског лимита из члана ЗКП, значајно допринио институт “рочишта за потврђивање оптужнице”, која су скоро безизузетно отпочетка била фарса: “и извориште и легло злоупотреба”.

„Недостаци оптужнице могу као и прије увођења тог процесног института ваљано и дјелотворно отклонити приговором против оптужнице. Та рочишта су у пракси постала “квазисурогат главном претресу”, што је озбиљна и неодржива девијација. Све то потврђују компаративна као и историјска искуства, да нема тог новоуводеног (трансплатираног правног института) који није заживио, а да није из употребе прерастао у злоупотребу. То се мјери и то јесте сразмјерно и пропорцијално достигнутом културном обрасцу и постојећој културној и демократској подлози сваког друштва“, истакао је Бојић.

Према његовим ријечима, уз представљене ограде, свакако је неопходна реакција законодавца, која не би смела бити тек палијативне нарави, него резултанта суштинског разумијевања слојевитости евидентног проблема, а који се не смије рјешавати “преко кољена”, како би смјерани законодавни захвати били примјерени.

„А то могу бити, само уколико буду стекли атрибуцију уставомјерне и закономјерне дугорочне избалансираности са реалним ефекатима, тј. учинцима у стварном правном животу. Дакле, забринутост је крајње оправдана и не сме се остати тек на забринутости, већ конкретном дјеловању. Потребно је веома пажљиво одмерити “претежнији интерес”, али то не смије бити просто “гашење пожара”, односно рјешавање “горућег проблема”, јер то није инхерентно природи закона, већ карактеристика појединачних правних аката и њиховој правилној и сврсисходној примјени у пракси, у којем пољу и формално најуређенији правни систем редовно показује мане и – “заказује”, закључио је Бојић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: