Бојић: Суд не поставља и не смјењује директоре, Савјет РТЦГ донио правилну одлуку

Поводом пресуде Основног суда Подгорица П 3110/21 од 14.1.2021. године и пресуде Вишег суда у Подгорици (уз преинаку трошкова) Гж 815/23 од 10.5.2023. године као – извршна исправа.

Пише: др Владан Бојић, адвокат 

Првостепеном пресудом је одлучено вербатим: “Усваја се тужбени захтјев па се поништава Одлука туженог о именовању генералног директора Радио и Телевизије Црне Горе број 01-5582 донијета дана 6. августа 2021.године као незаконита уз одређење трошкова од 907,50 еура тужиоцу на терет туженог”. Другостепеном пресудом је потврђена првостепена пресуда и стекла правни квалитет правноснажности уз преинаку рјешења о трошковима на 765,25 еура (одлука о трошковима је увијек рјешење ма гдје била). Тужени је у парничном року платио трошкове поступка мимо поступка принудног судског извршења, што ће рећи да тужилац није подносио ма какав предлог за извршење по основу те правноснажне пресуде. Заобилазак судског извршног поступка и уз неподношење предлога за принудно извршење тужиоца/ повјериоца има своје и те како инхерентне и то изричито правне разлоге. Наиме, да је тужилац поднио предлог за извршење, могао је једино наплатити трошкове поступка јер су чинидбене/кондемнаторне нарави а док би у погледу главне ствари његов предлог за извршење био одбачен као неподобан за извршење.

Наиме, у правништву, нарочито извршном праву, одвјакада је познато да само кондемнаторне одлуке (даре, фацере, нон фацере ет пати: давање, чињење, нечињење и трпљење) могу бити предмет извршења. По општим званичним и медијским сазнањима, СДТ је покренуло поступак против генералног директора РТЦГ Бориса Раонића, руководиоца правне службе туженог Желимира Мићовића и адв. туженог Зорице Ђукановић. Јавни наратив је у томе да се сумња у кривицу именованих зато што нијесу извршили пресуду или је нијесу извршили на правноваљан начин у различитим својствима саизвршилаштва. То се експлинира зато што је тужени, односно што ова лица нијесу извршила “поновни избор” од “преосталих” кандидата, што сугерише да је пресудом Борис Раонић дискфалификован, то јест, елиминисан, да то у пресуди пише, што јесте неистина. Тужеников надлежни орган је по општим сазнањима спровео поновни избор и изабрао Б. Раонића између пријављених кандидата на период остатка мандата, до 6. августа 2025. године а не до 6. августа 2027. године иако поновни избор подразумијева четворогодишњи мандат чиме је потенцијално нанио штету Раонићу. Поменути правници, Мићовић и Ђукановић се очито терете за погрешне правне савјете као подстрекачи. То би се сумарно могло извести из статуса правног стања којима актуелно располажем.

Силогизам: По хетерономној процесној правној норми из члана 20 Закона о извршењу и обезбјеђењу: „Судска одлука је извршна ако је постала правоснажна и ако је протекао рок за добровољно испуњење обавезе извршног дужника“. А по једнакој таквој процесној императивној правној норми из члана 22: “Извршна исправа је подобна за извршење ако су у њој назначени извршни повјерилац и извршни дужник, као и предмет, врста, обим и рок испуњења обавеза.“ Не постоји правни уџбеник, теорија, све до приручника за полагање правосудног испита која не каже не своди нама процесни и општи правни аксиом елементарних пет константи.

1.) У извршном праву се могу извршавати само кондемнаторне одлуке, и које су подобне за судско рјешење. Основни аксиом је начело формалног легалитета, по којем је извршни судија тим и јавни извршитељ у извршном поступку “везан искључиво изреком извршне исправе, не може је мијењати, допуњавати усаглашавати, преиначавати“. Извршни поступак има за циљ да се у њему принудно спроведе потраживање досуђено изреком извршне исправе. Кључно начело строгог формалног легалитета значи потпуну везаност садржином изреке извршне исправе и да се нико не може упуштати у оцјену њене законитости нити правилности. Између садржине изреке извршне исправе и извршења мора постојати строги идентитет. Ток извршења мора бити строго усклађен са изреком извршном исправом. Извршење је „следујуће“, „касније“ строго спроведбене природе. При извршењу се не смију преиспитивати питања на којима се заснива извршна исправа, јер би се тиме нарушило начело правноснажно пресуђене ствари које налаже да се о ономе што је изреком правноснажно пресуђено више не може “судити”. Штитећи “правноснажно пресуђену ствар”, начело строгог формалног легалитета штити и правну сигурност као и јединство правног поретка, спречавајући да се о истом донесу различите одлуке (1. у парничном, 2. у извршном 3. у париционом извршењу).

Само образложење пресуде не постаје правноснажно, ни утврђено чињенично стање које је било основ за доношење те пресуде дато у образложењу, на основу кога је и одлучено, не постаје правноснажно. Нема дилема да правноснажност настаје само спрам изреке пресуде, образложење судске одлуке није подобно за стицање правноснажности, то ни ставови суда исказани кроз оцјену основаности тужбеног захтјева нијесу подобни за правноснажност. Ставови парничног суда о питањима на којима се доноси пресуда не могу бити правноснажни. Правноснажна је само одлука донијета на основу заузетих становишта. Ставови образложења не представљају самосталну правну цјелину већ само дају образложење и правну основу донијетој одлуци, па зато и не постају правноснажни.

2.) Извршне исправе могу бити само кондемнаторне/чинидбене одлуке, а деклараторне/утврђујуће и конститутивне/преображајне одлуке нијесу извршне исправе. У конкретном имамо још и додатни пропуст, то јест, правни дефицит, будући да тужилац у тужбеном захтјеву није уврстио/артикулисао иначе стандардну кондемнацију у истом ставу петитума или посебно: Обавезује се тужени да поновно изврши избор између кандидата пријављених на конкурс у одређеном року. Не. Тај пропуст тужилац накнадно а постериори сада импровизује у складу са својим тенденцијама, и жељама којих нема у изреци пресуде.

3.) С друге стране није крив парнични суд, јер је његово одлучивање ограничено тужбеним захтјевом који суд не смије прекорачити. Тиме је остао да зврји арбитрерни маневарски простор који се, како видимо, користи чак у потезање кривичне одговорности наведених лица и то још правника-адвоката због правног савјета што је апсурдно, оштро супротстављено темељним принципима и улози правника и адвокатуре уопште. Посреди је озбиљно правно неразумијевање које шкоди основама владавине права, ствара лаичку забуну, полуправничку конфузију, медијски прогон и ангажовање чак СДТ. То јесте недопустиво. Тужени није имао престацију из изреке пресуде да по њој поступи већ се руководио тим да је одлука о којој се расправљало у парници из које је исходована правноснажна пресуда поништена па је одговорно с примјереним степеном дилигенције (иако му суд изреком то није наложио) поновио поступак и донио нову одговарајућу одлуку о избору јер је то на њему, пошто се у правништву зна да суд не поставља и да суд не смјењује директоре а суди по правилима непотпуне судске јурисдикције.

Више је него извјесно да је тужилац накнадно увидио сопствени пропуст, па умјесто да поднесе нову тужбу (евентуално да тражи од суда мериторну пресуду) против нове одлуке о избору, видјевши да је то дужи правни пут, потегао бесмислену кривично-правну аргументацију код СДТ, код “кривичара” рачунајући да по еманацији “правници кривичари” недовољно владају датом проблематиком што је у пракси раритет, али не и новост. Посежући за овом пречицом тужилац тежи ка негирању основа правности.

4.) Није спорно да предметна правноснажна пресуда није извршна исправа, није спорно да не подлијеже поступку извршења, није спорно да је као пресуда конститутивне правне природе пер се проузроковала правноснажношћу промјене у грађанско-правним односима које су у изреци пресуде изречене а оне се огледају у искључењу из правног поретка раније одлуке. Није спорно да изреком пресуде туженом није наложено какву конкретну процедуру при поновном избору да спроведе, уз која и каква ограничења, чак ни да спроведе поновни избор. Није спорно да је тужени поновни избор ипак спровео, донио нову одлуку, није спорно да у немању налога суда у изреци, тужилац импровизује какву је требало – а није. Свака странка у поступку је беспоговорно дужна да се покори ауторитативним налозима из пресуде а нема право, није власна да арбитрерно мимо изреке суда диктира шта је суд мислио а није изрекао, чак да се бави тумачењима образложења пресуде. Оно што је мислио а тужилац тражио СУД је рекао у изреци пресуде.

5.) In fine, у наведеном, најупечатљивија је кривична дифамација, пријављивање и чак кривични прогон правника, односно адвоката за правни савјет, јер се коси са основним постулатима правничке професије. То је нецивилизацијски, јер је пружање правних савјета, правне помоћи уопште по дефиницији облигација средства а не облигација резултата. Тако је одвајкада па и данас регулисано у правној теорији и пракси, идентично љекарској помоћи. То је озбиљно, просто сулудо правничко неразликовање. Да је другачије (како тужилац мисли) правника и љекара не би било, ове професије просто не би могле постојати. Када се научи лекција о томе шта је облигација средства а шта резултат, биће лакше свима.

Предметно правно мишљење дајем у bona fidesu, не познавајући нити имајући било какве везе са учесницима, то јест, актерима овог “случаја”, јер је иритантан, угрожава основ правничке, односно адвокатске дјелатности али и права као таквог а можда ће користити.

Надам се да ће протагонисти овог случаја иступити из сфере – борнираног расуђивања.

Др Владан С. Бојић, адвокат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: